И ја сам Милунка
(хвала Ирена Плаовић, што си поставила овај статус)
Има неких седмица које прођу посве неопажено; као да се нису ни десиле; као де се никада на свету и у веку, на те датуме није дешавало ништа. Просто, деси се, да нас не окрзне то време; и мине, кадкад, у мирној равнодушности као да је цео свет у некаквој пустој хармонији; или просто нашу душу, сећање, радозналост, ништа не покрене. Понекад су то дани чисте себичности, у чију тишину се умотавамо као да није привид (јер свет увек ври), спокојно, варајући се да је свуда и све тако; у најбољем реду.
Међутим има и неких седмица, у којима догађаји, сећања, белешке, претичу једни друге. Понекад нам се зажаре мисли и сврби нас језик, не знамо куд бисмо пре, и о чему.
Једна од таквих седмица била је и ова. Прво је умро велики глумац, гледала сам га у Шовинистичкој фарси, као бруцош (ваљда), и док су Београђани мислили да је то одиста фарса, ми новопридошли, знали смо да је горка истина, тај српско-хрватски дијалог. Потом је у миру свој велики век , на овој, увек тврдој земљи, запечатила Смиља Аврамов, чисте свести и бритког ума до краја тумачећи нам наше заблуде и грешке, подучавајући, молећи да не заборављамо.
Отишао је и један дечак, Душан, на ону страну, оставивши своје велике очи на свима нама.
Затим смо чули да је уместо једног ђака, гратис, на екскурзију отишао градоначелник једног града.
И тако, ређале су се вести, догађаји, постови и статуси на мрежама; било је још тушта и тма, свега.
Да не помињемо свакодневна подсећање, на мрежама, и порталима, на почетак и Пробој Солунског фронта; о коме званично, скоро да и није било приче.
А на данашњи дан, који је већ на измаку, делили смо фотографије Милунке Савић. И приче о њој. Међутим, један пост, кратак, и диван, засијао је. Једна девојка ( можда и више њих, али ја сам видела ову објаву), млада колегиница, написала је: Ја сам Милунка. О Милунки није потребно посебно писати; потребно је само себе подсећати на Милунку, борца, трпељивог јуришника, и у миру, као и у рату. Милунка, коју су ценили други више него своји, носила је своју тешку судбину после оба рата, без роптања, велика, већа од оних који су је запостављали. Треба себе снажити, њоме, а не америчким сном, кажем наглас.
И ја сам Милунка, мислим, и мада ме онај пост греје, криво ми је због чега мрежама не бруји: И ја сам Милунка. Ја сам Милунка, и ја сам Милунка… Па опет, мислим, сад, кад се пробудило, то, време, када је потекла та река, тешко је више направити брану. И онај један статус, И ја сам Милунка, поново светли, дубоко и јасно.
Избило је све то и сећање, покуљало из књига, из записа, из породичних прича, на Пробој и Солунце, и Милунку.. . продисали су наши стари, заборављени; јер, правда се намирује, увек. Враћају се непомињани, и бацају сенку на оне што су их претворили у пуке бројке, и чињенице, прилично скрајнуте.
Вратили су се. А Пробој живи и јаче и дуже, овако, непрослављен, без ватромета, и говоранција, тек у нама појединачно као велика ватра, и велики занос. Има одиста, времена, и људи, који не могу да умру.
Има седмица у којима све бруји.