Звао ме је Гатало у Људовање, кажем пријатељици. То је онај ковач, на РТРС, обожавам га, иди, вели она. Истина мало је тако аутентичних тв емисија, а и гледа се, веома. Мораш имати дара, и за то, као и за све друго. Као за писање, рецимо. Мораш унети онај грам суштине која те чини различитим да би те препознали. Емисија је посвећена Захару Прилепину. Двоумим се, велика је то обавеза, чак и ако се с тим неким свако мало дописујете својим живописним руским језиком. Говорити о некоме ко није присутан; о неком тако чудесном и важном, велика је одговорност. Кажем уреднику, можда да позовете неког другог, он вели, што другог, први пут сам чуо за њега од тебе. Тако се круг затвара, и договара путовање.
Уредник вели, направио би паралелу између Црњанског и Прилепина; немој, кратко је то време, ни сат, велике су то приче; било би превећ натегнуто, одговарам.
Међутим, прва мисао о Захарки, која ми струже кроз главу, јесте она Андрићева што се односи на Црњанског; од свих нас једини он је рођени песник. Па кажем, Гаталу, као одговор неком порталу који је сочинио вест како – кад се изгугла Прилепин и није неки писац (биће да је то једна од оних Н1 варијанти, регионалних), Захар Прилепин је рођени писац. Маестро.
Седам живота, како је предочио поводом истоимене збирке прича, као подсећање на то да се свако од нас може запитати “а шта би било да сам урадио ово или оно, да сам живео неки други живот; мали је број за оно што он ради. Седам живота (или девет, како где) мачка има; али Прилепин живи (слава Богу) и више својих магичних живота.
Док се возимо ка Бањој Луци промичу дрвореди витих шума; таласају се ниски бели облаци, као шећерна вуна; чини ми се кад бих се пропела на прсте, и дохватила један, развлачио би се као ушећерене нити, међ прстима; чини се човеку у оваквим часовима да је лако досегнути небо.
Табле и путокази се смењују као опомена да су ту негде, чим се скрене лево или десно, Пишчевићеви трагови, да Мемоари досежу до наших дана. Наравно, нађоше се ту и Црњански и Исакович (и). На ум ми пада славонско-подунавски полк, погружен како се креће у “развученим, искривљеним, двојним редовима обилазећи села и баруштине, газећи од јута до мрака песак, ливаде и блато”. Оживеше негде њихове сенке, и тмурно тешко певање, отегнуто…
Земља црна, преорана, протеже се у испарцелисаним тракама у бескрај; понегде испресецана честаром; понегде тужним усамљеним крошњама.
Ти несмирени војници-сељаци, од којих је Црњански у Сеобама сачинио наш сан о национу, промичу и сад у кривудавим редовима; рашчупани, боси, несмирени; корачају у празнину, кроз време; падајући у бездан и изнова се рађају.
И мислим, како неизмерно, увек наново, књижевност демантује чврсту логику стварности. Ето, Црњански се јавља на овом путу до Прилепина; јасно је као дан. Јавља се изван било какве опипљиве теорије; или логике.
Јављају ми се ти што су “тумарали као без главе”, трчећи гинули, корачали у празнини, за туђи рачун…губили се у маглуштинама, и не прихватајући да живе за туђ рачун; гинули за њега.
Срели су се Црњански и Прилепин, пријатељу, пишем Веселину Гаталу, срели су се, праштај, паралела је само слепом, још једном праштај, измакла. Новорусија је оно подручје где су се Срби одселили следећи свој сан. Прилепин сад тамо, у том делу са њиховим потомцима, несмиреним, уместо Исаковича, сања и твори; верујем да га је Црњански измислио у оним ненаписаним, а планираним деловима Сеоба.
А ова земља, плодна, црна, око које смо се и скоро убијали, ми овдашњи, протеже се у бескрај, кроз време и простор. Границе на којима траже пасоше и проверавају да ли смо на неком списку, да нисмо или јесмо претња, свету, ми голоруки, доказ је да изнова, живимо и гинемо за туђ рачун, пишем пријатељици, кратак извештај, мислећи на Прилепина и Црњанског, и даље, наравно.
Ово је, као и све што Весна пише, чудесно!
Е па, драга Весна, драго ми је да сте коначо на блогу, јер то значи да ћемо чешће моћи да вас читамо! Радујем се много, много! А овај текст је у својој истинитости предиван!
Vanvremenski Crnjanski!
Лијепа и занимљива слика интелектуалне асоцијативности.
Веснини измаштани, а опет тако стварни светови су прелепи.
Радујем се новим текстовима!
Весна је чаробан припиведач.Лечи.