Прича са задршком, а поводом фудбала, и сведочење o томе да су све ствари повезане

Izdvojeno

 

Пратећи целу утакмицу  Звезда – Наполи, коментарима на виберу са пријатељицом која је удата Наполитанка, сазнајем: сутра је нерадни дан у Наполију, а вечерас сви навијају и атмосфера је пуна страсти ( тако ја преводим на свој језик њене речи). Нерадни дан, због утакмице , ако победите?

Не, сутра им је светац. Заштитник града, Сант Ђенаро.  Сутра се обредно нешто важно дешава за Напуљ; попови кад изађу објаве каква ће година бити, а углавном објаве: добра.

Она је световни тип, одрасла у атеистичкој Југославији, религија и те трице никог тад нису занимали; ако кога јесу, тај је био проглашаван за непријатеља, а после седамдесетих за сељака. Сутра сви излазе на улице, иду у цркву; радостан је дан. И много туриста има, пише ми; па онда вели, утакмица је досадна. Слажемо се, веома; али наши се добро држе, пишемо обе, истовремено.

Иначе, добро је то, да се зна религија, овде у школи је уче; и на факултету; ко неће не мора; али углавном сви иду; важно је због општег образовања, пише у наставку.

Сутрадан шаље снимак. Много људи, много младих људи,  у улицама око катедрале, и заиста осећа се баш како је и написала: радост. Да ли је светлост у Италији узрок тог фантастичног осећања,  да ли их непрекинути низ традиције  коју  мање-више сви практикују чува од потпуног мрака и самозаборава? За њих су  ( као и за велики део нормалног света) неупитне неке ствари; просто су саме по себи такве; ту су и живе их. Одлазе на процесије, славе свеце заштитнике својих градова; и кад су скептични свест о укорењености у наслеђе, не напушта их.

Сетим се, одмах,  нашег свеца заштитника, славе града Београда; литије, тек овлаш објављене информације; клеветања и презира  према  свему томе; прекора што је саобраћај преусмерен, итд…као да је ево сад, ту, коминтерна у свом силном успону.

Становници Београда ( већином) немају никакву свест о томе да је,  и ако су неверујући; то важна тачка приче о Београду, да се за Спасовдан, с обзиром на величину града, окупи мали број људи; политичари дођу да их фотографишу ( ретки, такође) по задатку позвани новинари; школараца скоро да и нема; понеки вероучитељ, вероватно, уз велику муку  и преговоре са школском уптравом и колегама, доведе групу ученика; радници Елеткродитрибуције, прекопута Вазнесењске цркве,  изађу на тротоар да испрате полазак литије; и то је то.

У Београду тог дана,  сем малобројних који су истински окупљени око  литије; нема посебне усхићености; никаквог општежитељног радовања; има углавном,  по порталима и мрежама много погрдних коментара о поповима и назадњаштву у 21.веку ( ипак ли је коминтерна још ту или изнова ту, или су разорне последице исте јоште снажне?).

Зар слава града не заслужује нерадни дан, излазак на улице, дељење једне посебне радости, причање прича о Граду, о вечности… Ко жели, може се прикључити литији, ко не жели може просто уживати у дану, у граду, бар из поштовања и знатижеље ући у неки храм ( као што, уосталом,  многи неверујући долазе радо на славе ово може бити прилика да се осећају и сами  домаћински).

На званичном сајту града Београда, стоји кратак запис о Спасовдану, кратка, кратка лекција о историји овог догађаја, знамења; нити која је с времена на време прекидана, али ипак, увек изнова оживљавала ( васкрсавала, воздизала се…).

Додуше, да не би била изневерена традиција потоњих победника, на сајту стоји обавештење да је Крсна слава више „српска, национална, него верска институција“. У реду, тако некако можда и јесте. Али, ако, напокон, свако може за своју славу добити нерадни дан, због чега онда Београд, као домаћин, све нас не може имати у гостима, слободне, расположене; радосне, на улицама нареченог дана? Због чега деца ( бар они који бирају веронауку) не могу тог дана бити део вишевековне нити, поворке, која помиње и верујуће и неверујуће, и живе и упокојене,  на свом молитвеном путу? Плаши се неко новогстарог ( како Захар Прилепин именује ново покољење Руса)  утемењења народа, или је у питању само скорјевићка тежња да се буде ноблес у свету нових „вредности“?

И док ми утуљено живимо, скоро одсуствујући из живота, други празнују своје празнике, древне, измишљају нове ако немају довољно јаку традицију, радују се.

Нама су, дочим,  довољни и сплавови. Старлете. Повампирени Коз(и)мо. Борци за мир и толеранцију, мама Меркел, пинк звездице, еу звездице у даљини…

Да, и ми имамо славу града, отписујем пријатељици; Спасовдан, Вазнесење Господње, само што је радни дан и  правимо се да не постоји,  да није ништа посебно нити важно тога дана;  установио ју је деспот Стефан Лазаревић још 1403. Као симбол неуништивости и воскресења. Али види, ипак, сваке године  јарко је сунце високо изнад града у тај дан; и они који дођу знају због чега су ту, пишем јој, још.

Утакмица је помало досадна, пише пријатељица поново; муж се нервира и скаче ( не бих могла другачије ни да га замислим,  мој лежи, не ватренише, отписујем) она још вели, волела бих да буде нерешено, и ми, боме, пишем јој, то би нам баш одговарало, па се смејемо, обе. Видиш како се тврдо наши бране, кажем, не нападамо баш, али и не дамо се.

Чудно, под Наполитанцима све пршти иначе, успорили су, невероватно, дописује она.

Можда је време да се употреби она Његошева о тврдом ораху? Па се поново смејемо.

Стварно је досадно, по ко зна који пут, велимо ( пишемо), али гледамо и даље, она у Напуљу, ја у Београду,  као да смо једна поред друге; одахнемо кад свирају крај.

Нерешено је увек одличан резултат.

 

 

 

 

 

 

 

Догодине у Призрену или треба ићи у оном правцу у коме расте твој страх

(цртице између два викенда)

Комедијант случај, ту реченицу, у српску свест као једну врсту неминовног фатализма, увео је Милош Црњански. Тако, чим крене јесен, такође, они који су читали (а и они који нису, али се старају о свом интелектуалном статусу), знају: Јесен и живот без смисла, опет Црњански Милош. И док се прва реченица обећавајуће разлива, камо год волиш; друга носи тескобу; a oбе, дакако, нама, деци овог века, служи и као својеврсни поздрав, често добачен у пролазу, као легитимација, или припадност неком тајном братству.

Дакле, кад човек седне пред празан папир, илити празну ворд страницу, увек је у стисци, вајкају се сви који пишу, и наравно, комедијант случај, често одигра главни покретач бележења.

Кад сам решила да седмично пишем, кратке белешке зване блог, нисам имала свест о томе шта тачно, и о чему; нисам, такође,  имала свест ни о времену између два петка (тако сам намеравла да качим објаве). Нити о томе шта се све збуде између.

Прво, писати непрестано,  личне догодовштине, мислим, па,  прелази меру пристојности, и  затрпавање је људи, њиховим сопственим, сличним животима. Писати хроничарски, па новине и портали, свакојаке врсте, све већ претресу, не остане ништа, ништа, слово на слову… чак ни слободна примисао о каквом догађају (све је већ обрађено, разнолико, инсинуирано вишеобразно, тако да ако пратите различите портале, можете имати све углове једне приче, уколико сте послушни). Све ме то мучи.

Ипак, увек постоји некаква друга реч, за исту ствар, предео, догађај, мислим.

Шта се све збуде, између петка и петка? Свака седмица има неки унутрашњи ритам, увезана је догађајима, наоко невезаним, али у човеку је то ипак низ, који добија некакву асоцијативну слику. Засебно, одживљене, мале су вечности, те седмице, ти дани…

Прво су били избори у РС; па је васељенски патријарх дао самосталност украјинским црквама, па је Србију протресла песма БС Догодине у Призрену, па је некакв дрипац из Нато снага, на дан Филолошког факултета, иначе нерадни, готово као у имагинаријуму, ушетао и шармирао студенткиње (неке је чак и убедио како је вук овца, а неке су прилично дрхтуравим гласом, прилично несигурно изјавиле, да ипак не могу да забораве бомбардоваљње), па су Црногорци решили да казне Србе-Црногорце две хиљаде по џепу, евра, уколико не стоје кано клисурине, уз нову им химну; па је отворен Лидл, уз интерпланетарну медијску пажњу, па је откривен и споменик припадницима Гвозденог пука, па су у Србију стигле Божјим допуштењем честице моштију руских светаца; десила се и једна тешка магла у којој је страдало више особа, а начелник Лидла и свих нам иностраних ланаца, није прогласио дан жалости, и на крају седмице, на дан Покрова Мајке Божије, великог и дивног, празника, над овим шаром осмехнула се Милена Дравић, и отишла, тамо, где је њен осмех већ био, тамо, где припада.

Добро, рећи ће неко, што набрајаш, бре, све ово, све знамо. Знамо, јесте. Као у узаврелом лонцу, скупљамо вести, закачимо у пролазу, кадтак попричамо о некој, и одјуримо, даље. Тешко је издржати 21. век, вајкамо се. Стога, кад седнеш и сабереш, бар неке догађаје, проспу ти се приче, у крило, или криглу пива; наниже се један след који одједном бива узрочно-последичан, само твој, и…изгледа волшебно. И схватиш, никад више неће се поновити овај дан, ова седмица.  Да, али,  и ми смо, ван буке и немира новинских наслова,  живели сваки овај дан. Чинили мале и велике подвиге. Гледали да не каснимо на посао, трчали за бусевима, мало лагали шефове, измишљали деци новац за изласке и екскурзије, одустали од нових ципела (није важно, могу и ове до зиме), читали у лету неке књиге, шуштало нам лишће под ногама (јесен и и живот…), попили неку кафу или ракију, с неким, или сами, на балкону или у неком кафеу, развлачили петсто динара шест дана…свеу свему, била је то једна узбидљива седмица, можемо рећи себи, док у суботу или недељу, срчемо јутарњу кафу.

Сви наши часови, имају своје место, негде у тврђави времена; у тврђави света у коме јесмо честице. Света који нас обујмљује, ништи, подиже и потире. Подиже у божанско, и баца у демонско. Између, ту, сваког часа, траје наш живот, наше земно време.

Пријатељица из Италије пише, време је овде веома колебљиво; час сунце, час киша, ветар па спарина. Исто је и код нас, велим јој. Ако одеш у Рим, или Тоскану, молим те, упали свећу, негде, на неком сунчаном месту, Милошу.

И схватам, да то што у петак нисам окачила блог, није због умора, нити због драгих гостију; није због лењости (јер посве друге мисли су ме походиле у петак, не ове и на овај начин), комедијант случај, походи свет. На данашњи дан (датум),  рођен је Милорад Павић, а отишао Данило Киш.

Киш, иначе, за мене, као и за многе, не буди никакве политичке конотације, упркос свим могућим полемикама те врсте. Киш, то су Рани јади, и реченица: С јесени кад почну ветрови…

A Павић? Павић је, наместивши игру сваком свом читаоцу, поред многих путоказа, у дубину времена, у наличје појавног и документованог догађаја, несумњиво свакоме оставио да изабере своју причу из Хазарског речника, за живот.  Моја је: Треба ићи у правцу у коме расте твој страх. 

Стога, Београдски синдикат, до даске.

 

 

 

 

 

И ја сам Милунка

И ја сам Милунка

(хвала Ирена Плаовић, што си поставила овај статус)

Има неких седмица које прођу посве неопажено; као да се нису ни десиле; као де се никада на свету  и у веку, на те датуме није дешавало ништа. Просто, деси се, да нас не окрзне то време; и мине, кадкад, у мирној равнодушности као да је цео свет у некаквој пустој хармонији; или просто нашу душу, сећање, радозналост, ништа не покрене. Понекад су то дани чисте себичности,  у чију тишину се умотавамо  као да није  привид (јер свет увек ври), спокојно, варајући се да је свуда и све тако; у најбољем реду.

Међутим има и неких седмица, у којима догађаји, сећања, белешке, претичу једни друге. Понекад нам се зажаре мисли и сврби нас језик, не знамо куд бисмо пре, и о чему. 

Једна од таквих седмица била је и ова.  Прво је умро велики глумац, гледала сам га у Шовинистичкој фарси, као бруцош (ваљда), и док су Београђани мислили  да је то одиста фарса, ми новопридошли, знали смо да је горка истина, тај српско-хрватски дијалог. Потом је у миру  свој велики век , на овој, увек тврдој земљи, запечатила Смиља Аврамов, чисте свести и бритког ума до краја тумачећи нам наше заблуде и грешке, подучавајући, молећи да не заборављамо.

Отишао је и један дечак, Душан, на ону страну, оставивши своје велике очи на свима нама.

Затим смо чули да је уместо једног ђака, гратис, на екскурзију отишао градоначелник једног града.

И тако, ређале су се вести, догађаји, постови  и статуси на мрежама; било је још тушта и тма, свега.

Да не помињемо свакодневна подсећање, на мрежама, и порталима,  на почетак и Пробој Солунског фронта; о коме званично, скоро да и није било приче. 

А на данашњи дан, који је већ на измаку, делили смо  фотографије Милунке Савић. И приче о њој. Међутим,  један пост, кратак, и диван, засијао је. Једна девојка ( можда и више њих, али ја сам видела ову објаву), млада колегиница, написала је: Ја сам Милунка.  О Милунки није потребно посебно писати; потребно је само себе подсећати на Милунку, борца, трпељивог јуришника, и у миру, као и у  рату. Милунка, коју су ценили други више него своји, носила је своју тешку судбину после оба рата, без роптања, велика, већа од оних који су је запостављали. Треба себе снажити, њоме, а не америчким сном, кажем наглас. 

И ја сам Милунка, мислим,  и мада ме онај пост греје, криво ми је  због чега  мрежама не бруји: И ја сам Милунка. Ја сам Милунка, и ја сам Милунка… Па опет,  мислим,  сад, кад се пробудило, то, време, када је потекла та река,   тешко је више направити брану.  И онај један статус, И ја сам Милунка, поново светли, дубоко и јасно.  

Избило је све то и сећање, покуљало из књига, из записа, из породичних прича,  на Пробој и Солунце, и Милунку.. . продисали су наши стари, заборављени; јер, правда се намирује, увек. Враћају се непомињани, и бацају сенку на оне што су их претворили у  пуке бројке, и чињенице, прилично скрајнуте.

Вратили су се. А Пробој живи и јаче и дуже, овако, непрослављен, без ватромета, и говоранција, тек у нама појединачно као велика ватра, и велики занос. Има одиста, времена, и људи, који не могу да умру.

Има седмица у којима све бруји.

 

Белешка за Људовање Веселина Гатала; Прилепин и Црњански, или шта све можеш да видиш што се не види, на путу Београд-Бања Лука

Звао ме је Гатало у Људовање, кажем пријатељици. То је онај ковач, на РТРС, обожавам га, иди, вели она. Истина мало је тако аутентичних тв емисија, а и гледа се, веома. Мораш имати дара, и за то,  као и за све друго. Као за писање, рецимо. Мораш унети онај грам суштине која те чини различитим да би те препознали. Емисија је посвећена Захару Прилепину. Двоумим се, велика је то обавеза, чак и ако се с тим неким свако мало дописујете својим живописним  руским језиком.  Говорити о некоме ко није присутан; о неком тако чудесном и важном, велика је одговорност. Кажем уреднику, можда да позовете неког другог, он вели, што другог, први пут сам чуо за њега од тебе. Тако се круг затвара, и договара путовање.

Уредник вели, напрвио би паралелу између Црњанског и Прилепина; немој, кратко је то време, ни сат, велике су то приче; било би превећ натегнуто, одговарам.

Међутим, прва мисао о Захарки, која ми струже кроз главу, јесте она Андрићева што се односи на Црњанског; од свих нас једини он је рођени песник. Па кажем, Гаталу,  као одговор неком порталу који је сочинио вест како – кад се изгугла Прилепин и није неки писац (биће да је то једна од оних  Н1 варијанти, регионалних), Захар Прилепин је рођени писац. Маестро.

Седам живота, како је предочио поводом истоимене збирке прича, као подсећање на то да се свако од нас може запитати “а шта би било да сам урадио ово или оно, да сам живео неки други живот;  мали је број за оно што он ради. Седам живота (или девет, како где) мачка има; али Прилепинн живи (слава Богу) и више својих магичних живота.

Док се возимо ка Бањој Луци  промичу дрвореди витих шума; таласају се ниски бели облаци, као шећерна вуна; чини ми се кад бих се пропела на прсте, и дохватила један, развлачио би се као ушећерене нити, међ прстима; чини се човеку у оваквим часовима да је лако досегнути небо.

Табле и путокази се смењују као опомена да су ту негде, чим се скрене лево или десно, Пишчевићеви трагови, да Мемоари досежу до наших дана. Наравно, нађоше се ту и Црњански и Исакович (и).  На ум ми пада славонско-подунавски  полк,  погружен како се креће у “развученим, искривљеним, двојним редовима  обилазећи села и баруштине, газећи од јута до мрака песак, ливаде и блато”. Оживеше негде њихове сенке, и тмурно тешко певање, отегнуто…

Земља црна, преорана, протеже се у испарцелисаним тракама у бескрај; понегде испресецана  честаром; понегде тужним усамљеним крошњама.

Ти несмирени војници-сељаци, од којих је Црњански  у Сеобама сачинио наш сан о национу, промичу  и сад у кривудавим редовима; рашчупани, боси, несмирени; корачају у празнину, кроз време;  падајући у бездан и изнова се рађају.

И мислим, како неизмерно, увек наново, књижевност демантује чврсту логику стварности. Ето, Црњански се јавља на овом путу до Прилепина; јасно је као дан. Јавља се изван било какве опипљиве теорије; или логике.

Јављају ми се ти што су “тумарали као без главе”, трчећи гинули, корачали у празнини, за туђи рачун…губили се у маглуштинама, и не прихватајући да живе за туђ рачун; гинули за њега.

Срели су се Црњански и Прилепин, пријатељу, пишем Веселину Гаталу, срели су се, праштај, паралела је само слепом, још једном  праштај, измакла.  Новорусија је оно подручје где су се Срби одселили следећи свој сан. Прилепин сад тамо, у том делу са њиховим потомцима, несмиреним,  уместо Исаковича, сања и твори; верујем да га је Црњански измислио у оним ненаписаним, а планираним деловима Сеоба.

А ова земља, плодна, црна, око које смо се и скоро убијали, ми овдашњи, протеже се у бескрај, кроз време и простор. Границе на којима траже пасоше и проверавају да ли смо на неком списку, да нисмо или јесмо претња, свету, ми голоруки, доказ је да изнова, живимо и гинемо за туђ рачун, пишем пријатељици, кратак извештај, мислећи на Прилепина и Црњанског, и даље, наравно.