Не зна човек кад ће заплакати

Позна јесен, у чуду сунца, теши. Свет као да не постоји. Као да је све у лебдењу. Сви људски послови и планови, све је у неком дугачком чудном ланцу неизвесности. Година истиче, и снег у најави прекриће брегове до којих ће, већина од нас, досезати само у мислима, кроз сећања. Градови, тргови, луке, паркови, шеталишта-где су?  Живот увек шикне. Скоро у бестежинаском стању, свако од нас чека. Све што смо хтели, губи се у белини. Играмо руски рулет-нико не зна где је метак. Дишемо као да заваравамо траг. Истрчавамо, понекад, изван разума, изван прописа. Љубимо се, грлимо, наздрављамо. У храмовима се чују речи: Боже сачувај и благослови све људе на земљи. Верујуће и неверујуће. Напољу се може чути: Спалимо вернике. Они су извор заразе. Страх, густ и лепљив, рашчовечује.

Шта да се ради кад ти одједном падне шака оно недостајуће време о коме стално причаш? Ипак, ово није, баш, то прижељкивано. Разапели се дани и сати, а изнад главе куца клатно. Осећаш га, у некаквом ненаписаном животопису, невидљивом а извесном. Ослушкујеш, и не знаш којом мером се бележе твоји листови. Кад ће се умирити твој часовник. Ниси устрашен; ипак, није пријатно.

Пабирчиш време, речи, мисли; даљински управљач мучиш до цркавања; дописујеш се бесомучно једнако и са онима који су тек неколико зграда од тебе, као и са расељеним широм света. Усијане су све справе које су замена за стварни живот, за сусрет. Путовања су доведена до савршенства (лек су и сушта потреба нашег века), а путеви затворени.

Болест је ту. Близу? Далеко? Таман? За оковратником. Ох, не ми дисат за овратник…

Мучиш се, исцрпљујеш, да би све деловало уобичајено. Редиш кућу, идеш у куповину са маском; куваш разне ђаконије (време мора некако да се испуни), лајкујеш, дислајкујеш, полемишеш. То изненада дато времед, мучи те. Тривијалност избија из свега. У више наврата отвараш Записе из подземља, и читаш уводне реченице: Ја сам болестан човек, мене боли јетра….

Говориш: Све је у реду, а осећаш да се живот своди на Асимовљеве приче које си читала у детињству: људи без осећања и сећања. Језа коју си тад осећала, враћа се.

Понекад, ипак, смејеш се; гласно, снажно-здраво. Само кад је стихија, из живота се  растачу сокови. Бескрајне расправе у којима се губи време, и снага; речи премржавају простор; поробљавају га и загушују. Све је разлог за сукоб.

Много је вести без одјека. Многе су речи под катанцем, и кад су изговорене.

И тако, промичу дани. Ушанчени испод клатна, у вечитом рату са временом, боравимо.

Потребна је човеку, нека виша мисао, идеал, да би опстао, мислим, сваког дана. Мало је то да ти шерпа није празна, мало. Напољу се растежу сунчеви зраци, као конопици, падају кроз окна. 

У мислима ми стари господин Десимир Гузина, и прича коју је причао, долазећи на трибине о Великом рату. Нисам је записала, и наравно, непрецизно је препричавам. Ипак, суштину памтим. На путу ка Грчкој, прелазећи пустош, раме уз раме два војника, прте снег и ћуте. У једном трену погледају се: браћа! Један из Гацка, пребегао из царске војске, а други доборвољац, из Америке. Сусрет епских размера и  Божије промисли.

Шта ће одиста остати од свега? Од нас? Мислим, док гутам, комад неба, једини доступан из мог градског кавеза. Плаветнило, и непрегледне пољане, у измаглици, однекуд бљесну у свести, као утеха. Сетим се, речи детета, приспелог из мегалополиса у село: Баба, гледај горе, гледај,  код нас нема звезда.

И. гле, у том часу неко шаље снимак са поруком: фолклораши широм света. Дан је примирја, по европским књигама. Дан је Победе, по нашим, српским,  мерама. Мноштво лица у једној слици, разгаљује. У свако од њих, река је имена уливена. (Драгош из Липолиста, Аритон Големовић, Вилотије из Каменог Дола, Жарко из Зла Газа и Слободан из Непоменића, Гавра Остојић, Радмило Загорчић, Лазар Дилберовић… и редом тако, имена и лица из Винаверових песама-бележака, песама историје; изничу, и на њих се надовезује дугачак низ неименованих, крајпуташких сени.)  Из сваког, неко жедан живота, пева. Једна песма из осамнаест земаља и много грла, расипа се у јесењем сумраку. Песма: Ово је Србија, помало тужна, меланхонична мелодија. Некакво дрхтање у грудима и поглед на те удаљене људе што носе срце земље као нежност и оданост; мелодија у којој се стапају мучне приче пораза и озвезданост духа, вековно дотицање гроба и звезда; све се то меша у тим гласовима. Чежња за местима о којима су само слушали, о догађајима које памте дубоким генским записима; све се то распа на мене као бујица. И заплачем.

фолкораши

Поводом Даре из Јасеновца-приче у мојој глави

Седела сам једног августовског јутра на пребиловачкој узвишици. Нема речи на које се може наслонити та тишина и поглед у нестварну светлост која трепери. Седела сам на горњем степенику некадашњег школског дворишта, могле су се разабрати капи росе на свакој влати траве. Не дишем. Мој пријатељ Милан Шиљеговић, искорачао је косином дворишта, поред гомиле камења што је некад чинило зидове, као урамљен и уроњен у неки час, живи, а далеки, не помера се.  У овом дворишту нема стопе земље на којој не лежи нечије мртво тело. Одједном разумем да је сваки корак скрнављење; због тога немо седим на подзиди. Не говоримо ништа, не довикујемо се, Милан ће доцније изрећи то исто о чему сам мислила, и још, одједном више нисам могао да коракнем.

Подсетићу, Пребиловци су оно страдaлно место у Европи, у коме је од око хиљаду становника уморено више од осамсто душа за само двадесетак дана августа. Над усташким злочинима, историја бележи, згражавала се и италијанска војна власт.

Јаме и каме. Запечаћене архиве, забрављена истина, забетонирани сведоци. Седим, и данас и премећем те приче, те слике, гризем саму себе-како причати о томе, како прићи теми? Знате ли ви, браћо и другови, сестре и другарице, како је тешко стварати? Каква људска и предачка одговорност је причати те приче? После оног гласа Трифка Екмечића: Ево наше ђеце, наше, педесет година у јами, ево рођаче, прими их, који је дочекао кости страдалих из шурматовачке јаме у белој кошуљи, и испустио душу, како се бавити уметнички тим темама? Кад су наши преци-мученици као светлост почели да исијавају, и тешка мука ћутања што је нагризала савест оних који су живели, кад су се почела низати имена страдалих, било је јасно да и мртви и живи траже спокој, и да је на нас ред да чувамо успомене.

Кад су нас као децу водили у црквено двориште, некако немушто су нам показивали и истиха кратко упозоравали на један травнати део: немојте тамо, газити, ни случајно,  тамо су гробови. И та прича о девојкама које су у дан ослобођења града партизани изввлачили из кућа и убијали где су стизали; лебди ту у потиљку, чека да оживи не само као документ, већ и као уметничко казивање; као део страдања. Али како, како прићи томе?

Потом, стари кум Ристо, отац мог кршетног кума о коме су у по гласа говорили, он зна ко га је мучио, зна ко је убијао, те 1941. у логору ту у касарни; али неће да каже.  Неће, има четири сина, не жели освету. Шапуће се да су живи, ту међу нама, ти мучитељи.

Затим, у невесињском гробљу, стојимо деца, муж и ја; читам наглас преко стотину имена чије су кости скупљене у заједничку гробницу; читам у свечаној пролећној светлости. Нико се не помера. И то траје. Као да смо упали у неки безвременски процеп. Ту је i наш предак. Ветар расејава мој глас. Ископани и опојани много година после Другог рата. Изговарам разговетно, са паузама њихова имена, оживљавам их, извлачим на светлост. Можда их, после опела, по први пут данас све именујемо.

Нижем ове слике, којих је много, којих је превише. Све су то велике теме за уметност.

Но, оно питање, како и из ког угла прићи, како поетички одабрати позицију, одабрати епски или интимни  наратив (и како га ускладити), у ком лицу приповедати, укратко: на који начин приказати страдања,  а не изневерити ни уметност ни претке, на плећима је и тишти. Све су то свештене и заветне ствари.

Рвати се са темом Јасеновца, за људе који су учествовали у послу око филма, и за нас који смо гледали филм, послање је и мука. Друштвене мреже су гореле и још ће дуго. И сама сам се дописивала до зоре са пријатељима. Много је мишљења, емоција, критика, много гласова.

Поносан сам што је филм снимљен;  цео дан сам ћутала; не могу обући ништа сем црнине данас; стискам један мали дрвени крстић у руци; ето, тако пишу неки пријатељи. Неки други људи, пак, верују да је нож хладног критичког ума једини начин приласка делу, заборављајући да је и у том случају лични импулс основа вредновања.

Свако уметничко дело изложено је јавности. Радите најбоље што умете да створите нешто, и потом износите пред друге-изгледа лако и једноставно, али није. Мнозина се,  у случају  Даре из Јасеновца,  претвара у строге критичаре,  из чега проистиче са једне стране да би ето, они сигурно то све боље решили; а са друге да се тим темама уколико се не могу изнети врхунски, не треба бавити. У том смислу према тим оцењивачима, требало би чекати још седамдесет година да „сазру услови“ и да се сними филм који би био по вољи свих. Дело не мора увек свима да се свиђа, али свакао дело се сагледава из различитих перпектива; у односу је са стварношћу, друштвом, политиком  и историјом. Не бих се овде много освртала, а и немогуће је, на мноштво коментара претоврених у утркивиња шта фали филму, или ко је већи европејац или патриота, навела бих само неколико примедаба, међу којима предњачи теза: све општа места, све већ знамо. Добро, али то „све већ знамо“ сложено је први пут, једно уз друго, и први пут на, неки начин, озваничено и  обзнањено. Гласно речено. Документарно се на филмском платну стопило са уметничким.  Јасно, све је могло другачије, али тешко је одабрати начин, тешко је изнети причу; увек се чини залутаћеш, кад су овакве ствари у питању. Стога сам писала о Пребиловцима, о старом куму, девојачким гробовима у порти…

Чекала сам, после приказивања филма,  да се сталоже мисли. И сад је јасно: Дара је изазвала потрес. И то је знак да је велика прича. Све је подложно анализи, и може се све рашчланити и сецирати. То остављам другима, и мислим, да је ово филм који ће живети. Те дивне глумице одрасле на причама о Јасеновцу, кроз чије очи и уши страдални виде и чују; та девојчица Биљана као да је рођена да изнесе ову улогу, начин на који  су биле у том филму обећава да није све пропало, кад пропало све је.

Човек није савршен, и његова дела такође болују од многих недостатака. Један пријатељ написао је, ноћас је плакало нас милион преко Дрине, после су писали и из Црне Горе, и из Канаде…Било је то два сата катарзе расељених којекуде. Опело за све несмирене душе.  За оне који су чекали да се, нека давна, тешка неправда, исправи и кроз филм.

За оне који су филм сецирали од првог кадра и хистерично писали објаве по мрежама, очигледно, није ни био.

Што се мене тиче, као права жена из народа, проветрила сам и распремила кућу, обукла се пристојно, и у осам заћутала. Ту, поред мене, били су и моја баба Цвијета и ђед Душан. Осећала сам то по тежини уздаха који су се чули, кроз моје грло.

Какав је одиста споменик, или шта зна човек, роб својих страсти

Из звучника се чује: Следећа станица Савски трг. Сви окрећемо главе ка прозору, и пре него аутобус скрене. Кад коначно избијемо на Трг, сви гледамо. И ћутимо, замаскирани. Чудан осећај, нико не проговара. Тишина у контрасту са буком на друштвеним мрежама, прија; оставља сваког под својом маском. Главе нам остају помало искошене, и кад Споменик више није у видокругу. Леп је, кажем својој цветној маски-марами. Какав је заиста, питаће неко ко није видео? Онакав, какви смо и сами. Она прича о човеку који долазећи у неки град, пита какви су људи у том граду, а сапутник му одговара питањем: какви су били у месту из кога долазите, у ширем контексту могла би се пренети и на буку око Споменика. Крст или мач? Мање постоље, фигура виша? Шлем или жир? Самовар? Светац или владар? Монах или владар? Рушити! Славити! Ето, такав је споменик. Од свих наших киптећих страсти, јер није више реч о споменику, него о нама; ко је паметнији,  доследнији, образованији. Традиционалиста-верник или демократа-либерал? Од толико гласова, тресе се земља под нама. Одиста, делује као да је нека убога пустош добила раскошан поклон. Поклон који у сваком случају не оставља никог равнодушним.

Ко га је градио (каква му је савест и и какве су му намере), колико новца је утрошио, ко сад полемише (ко га нагрђује или слави) све ће то развејати време. Остаће само светац-велики жупан, уметник и небо изнад. На концу, тако је и праведно. Пирамиде надмашују пустињу, онолико. И шта рећи у вези са париском пирамидом, рецимо? Многи споменици поред којих се фотографишемо по свету, монументални су. И немамо никаве замерке што су то симболи царстава, моћи, тираније, не сметају нам обележја, величина, положај. Важно је да закитимо фотку, као значку, да се мало размећемо, интелектуално,  нехајно-гордљиво на друштвеним мрежама. Можда да се тако понашамо и према овом споменику?

Леп је, неземаљски, ниче ми мисао. Уметник је извукао ону црту мекоте која дотиче облаке, и на  подлози неба изазива осећај дотицања светова. Из различитих углова гледан, мења величину. Ствар перспективе. У једном трену сравњен је са околним зградама, у другом их надвисује. Кад се спуштате од цркве Светог Марка, ако сте случајно ишли у посету цару Душану, Стефан Немања је тек тачка у даљини. Приближавањем се повећава фигура, и његова монументалност, истина је, привлачи, усисава, ништи. Неке распамећује и беси, неке доводи до усхићења. Долазећи, с другог краја, његовом, Немањином улицом, чека нас сам, и негордљив.

Такав је случај и са Стефаном Немањом, Мироточивим Симеоном, у кратком Житију, сведочењу које је оставио монах Сава: велики и духован.

Одиста, Стефан Немања, свакако, дође нам као поклон: раскош духа за коју слабо маримо. Нисам мислила да додајем ни кап уља на ватру љутих расправа о споменику у српској престоници, о споменику свих Срба; свако говори о себи и кроз себе.

Ипак, негде у потиљку зазвоне речи М. Павловића, да уметник ствара своје дело на трусном подручју сопствене личности. Има нешто од бескраја, торженствено, што измиче коначности, ту, испод ногу Стефана Немање. Без обзира на замерке и похвале, једно је сигурно: не може се остати равнодушан у сусрету са великим жупаном. Уметност је оно што измиче, судара се са нашим погледима на свет, нашим мерилима и егом; ту је због страсти које изазива. У том смислу по броју реакција, уметник може бити задовољан.

Споменик одише далеком историјом, долази из дубине времена; и, негде, на платну неба са којим се додирује фигура, бруји и промиче, нама невидљиви свет.  

Тек, какав је, одиста споменик? Шта човек зна? Он је роб својих страсти. Суди по својој горчини, или радости. По свом новчанику, и сили. Да ли је новац могао бити утрошен другачије? Могао. Али за сиротињу не би дотекло, сасвим сигурно, ништа од те суме. У претрпаном аутобусу, прекривени маскма, умртвљени до тачке посрнућа, дишемо споро, тренирамо стрпљење; тренирају на нама покорност, толико векова; па ништа, увек изнова овде клија некакав нејасни осећај да вечност постоји, и да крај сигурно није ту, у блату. Буке је превише, око свега. А бука, је зна се, проверени рецепт закулисних радњи. Овај трен сусрета, са руским пространствима (нисам то поменула?) кроз фигуру великог жупана, отвара оне рубне, границе простора и времена, кад се дотичу далеке ствари.  Гледано из једног подневног магленог часа, док се неко закашљава на платформи препуног аутобуса, онако баш као да ће се гадно разболети, живот је наш само трен. Све друго је вечност.

                                                                                              

БЕЧКЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ

Истина је, у Бечу, горко сам плакала. У један прозиран, бео, јунски дан. У руској Николајевској цркви, као да су ме стигле све туге овог света. И сузе су текле. И текле. И текле. Час пре тога, смејала сам се. Честице моштију, поред икона, додирнуле су ме, вели једaн млади ђакон, Александар, из Београда. Он саслужује, ту, у Николајевској.

У такав дан, врео од пуноће, сунце се спуштало на земљу, и цео свет је био у једној тачки усијања. Био је то, каква случајност, дан када је Сунце најдаље од небеског екватора, по средњoевропском времену. Испред те цркве, Николајевске, пре чијег је грађења, кажу, довезена земља из Русије, у том дану, разлила се светлост. На нас. У дворишту, испод куполе два олтара и сеновитости недеље у којој смо се затекли, у царској Вијени. А ту смо се зауставили, јер смо залутали.

Пре тога: многе речи, чврста стезања руку, дубоко поверење, заједништво као у читанкама; у српској православној цркви, на једном подневном разговору, на књижевном читању. И осећај да човек никада не може напустити родну земљу. Да је носи у џепу са-коа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини ручно рађеној, у књигама, у речима, у словима… у причама које теку као река.

Пре тога, запањујућа скоро целопоподневна вожња, уз инструкције љубазног металног гласа џипи¬еса, са којим никако нисмо могли да се споразумемо; верујући јој, тој љубазној жени из апарата, чијим гласом управљају небески сателити, послушно смо се вртели свим могућим цирковима, царским. Тек у неки час, решисмо да јој се захвалимо, и отпустимо је. Њен глас напунио нам је уши, а инструкције затегле живце.

Ох, после тога, открисмо да нисмо слепци, и да умемо пронаћи место на ком ћемо читати своје речи, и без вође пута. Чудно, како вођа може да те упропасти, чак и у једном обичном књижевном послу, било ког, обичног дана.

Један тренутак у кафеу Стандард, у коме су се, кажу, виђали, елитни комунисти, ови што су толико утицали на Словене да и сад поболевамо од њихових бољки. Кажу да је и Троцки свраћао ту. Не знам да ли пре или после боравка у Београду.

Па, не мирише ту ништа на пролетаријат. По препоруци једног Никице из Сплита, одабирамо кафе. Препуне витрине отмених рецепата оживелих у свим бојама и облицима. Не знам шта смо јели, али знам да укус није био раскошан колико беше раскошна при-мамљивост на тањиру.

Потом, некаква пијаца, на којој се један од сапутника одушевљава, по мом мишљењу претерано, колонијалним зачинима (сетим се Хане и Давича), и један непланирано купљени шешир, јер сунце је разјарено и мислим да ћу се шлогнути. Нисам воле¬ла да гацам по пијаци, нисам због тога дошла у Беч!

Бувљчки део, признајем, ипак, био је оно место на ком бих осванула. Суве штанглице цимета, још и сад штрче у некаквим чашама, у мојој кухињи.

Ноћ у једној старој, тихој згради, у којој сам једини спавач.

Уклештена у време, те ноћи, никако не разумем, због чега ме пробадају и душек и јастук. Овде је сигурно живео неки српски студент, у оно време. Када је свет био свежији. Када су студенти расправљали свуноћ, и због свега. Разбарушено, исцрпно, заверенички. Када је Милош веровао да је у реду заплесати валс на Видовданском балу, са женом српског конзула, у Бечу. И да је у реду, после тога, војевати против туђина у његовој униформи. Ето, тек после сто година, гласно говоримо, поново, о мутним, почецима двадесетог века. Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.

И мој пријатељ, и сапутник, писац В. Пиштало, личи ми на каквог књижевног јунака из сопствених прича, док у светлости замиче за ћошкове, блештавих фасада.

Беч је чист. Беч је бео. Беч је прозиран.

Док плачем, у подневној милости, неоткривеног, у Николајевској, моји сапутници, сумњају. Пекић је, веле, моји сапутници, и не знам због чега, сад то помињу, доживео, покајање, после Времена чуда.

Пратер са својом недељном гужвом, као панорама са разгледница. Као да смо у веселом дану пре Великог рата. Као да смо у било ком веселом дану, дуге историје. Сви су весели. На свим језицима. На свим језицима, радост се разуме. Нарочито када је реч о свињским коленицама и пиву. И смејемо се, као да су наше речи, окачене на вртешку. Као да је свет вртешка, и као да нећемо сићи никада. Као да нико неће искључити прекидач. Дан је једар од доброг расположења. И сви га штипамо, да се уверимо да је стваран.

Увече идемо, у Сахер. У моју причу. Наздрављамо. И фотографишемо се, док млак ветар растерује умор. Ту, за много пара, можете да осетите, децентно, чоколадно, густо срце империје. Оно што су Моцарт куглице за Салцбург, то је Сахер торта за Беч, пише у једном туристичком водичу. Тачно, видим, Ксавер, мој јунак из приче, припада ту. И некаква тиха сета, што му осијава очи, осећа се ту, у Сахеру, на неком ћошку, у некој улици, којој не памтим име.

И она пивница, коленице још једном, и пиво небројено различних боја, јачине, мириса. И Зорица, наша домаћица, прича с некаквим миром, ретким. Тихо; густо; њено приповедање делује као дах свежине; и некакве сени као из далеких Давидових строфа, на трен, заносе нас у друго време. Са зачудним дивљењем, моји сапутници, који би радо седели са оним комунистима из Стандарда, одједном ситно говоре, док их обгрљују њене речи, као да је пивница Гетсимански врт.

У Бечу, ту, после тог пива, велим, једном свом сапутнику, оном што је сакупио пола бечке зачинске пијаце, у свој кофер, велим му, дакле, сваке вечери, мој муж и ја, спавамо загрљени, као кашике.

Склопим очи, наслоним чело на његов потиљак, и заједно упловимо. У велику страшну ноћ. Као да ничег нема, сем нас, на свету.

Он ме гледа, грицка свој здрави оброк, и чуди се, чуди, како после десет година, може да се дели постеља.

Али, велим, заклела сам се. Да ћу га волети. Као себе.

Ту негде, можда, баш тик у тој ноћи, на ћошку испред, месечина осветљава прозоре плесачице Терезе Кронес, и Милош подиже шешир. А ноћ је дуга више од два века.

А, тај твој, јунак из приче, тај Ксавер, пита тај мој сапутник, да ли је стваран? Колико и ти, кажем.

Потом пијемо вино. Доноси гa и отвара младић који осликава цркву, ону којој нас љубазни свезнајући глас, џипиеса, претходног дана, никако није могао привести. Све док сами нисмо кренули у потрагу. Његова избегличка прича, дугачка је. Компликована, али он је приповеда лако. Сви заједно, у шупљој бечкој ноћи, потом, славимо пријатељство, и случајне сусрете.

Објашњавамо младићу свежих очију, због чега смо нахрупили у његове живе ноћи, обрубљене бојама и одорама светих, о чијим стопалима и шакама мисли поваздан. После, док се други мају својим причама, он ми вели,тихо, читао бих, баш, ту твоју књигу, али како да је купим? Остављам му један примерак, код испијених флаша, изјутра.

Притом, мислим на Алексу.

Један од оснивача Просвјете, Алекса Шантић, наш добри, Алекса, ретко је путовао. Волео је, страсно, безмало порочно, да се извезе у Невесиње, кад жега окује Мостар. Беч, нити какво друго иностранство, нису су га много интересовали.

А ми бисмо, деца овог века, да пијемо кокосово млеко, да заборавимо наше дивне ливаде, и тужне, мирне кравље очи.

Просвјета, веже Србље и данас. И Беч. И Праг. И Загреб. И Мостар. И Сарајево. Трагови, К унд К монархије, преплићу се са нашим песмама о слободи. Заувек.

Душа ми је сеновита. И тужна. И ове сузе што лију, река су за орахову љуску, за душу Оца, за ми¬тарење. Од саме речи, страшим се. Митарења су и земна. И небеска. Задушја. Није требало да кренем на овај пут, мислим. У мени још кваса велика туга.

Ноћу, у суседној соби, неко хрче, ужасно равнодушно. Као да је сам на свету.

А време протиче.

Тај, Ксавер, из моје приче, заправо, некако наличи на неког тужног Сремца. Српски студенти, волели су Бечлике, у оно време.

Ох, и кад су умирали, и бљували крв, они су волели. Тако пише. У историјама. Нашим, сентименталним кућама.

И кад је издахнула, монархија је оставила своје трагове. Из свих бивших делова, одавно већ и по други пут раскомаданих држава, студенти се уписују, и уче на тамошњим универзитетима. Поданици су увек добродошли.

Чудно, ипак, Беч је некако као велика кућа, привлачно уређена. Домаћини кажу, најсигурнији град у Европи.

Ноћу, враћајући се, пролазим погнуте главе. Како се све сврши! Ту су прошле хиљаде наших судбина. Клечали смо и плакали смо. Како се све сврши! Пише Црњански.

Кад сам пошла, рекли су, видећеш, као код куће. Језик споразумевања, српски, свуда. Срела сам, чак, и једног младог сликара, перформера, који у славу нове царевине, велике европске уније, изводи перформансе… срела сам га као на улици у Београду, уз климање главе.

Тај не би био у Просвјети, ни онда, а не би ни на оном балу, Видовданском, за који је Милош пеглао фрак, док је Гаврило подизао руку.

Има још безброј сеновитих места, згодних за причу. Дан је, понекад вечност.

Док сабирам слике за бечки колаж, чујем: А, ви сте мене хтјели убити! Чуј, Капоруша, измислили неку шетњу, да те Бог сачува. Једва сам претеко. Ааааа… зато, немој их слушати. Одметни се. Сама шетај Бечом! Радослав Братић, наслоњен на штап, смеје се: Не шалим се, Бога ми, мислио сам, готов сам! И пошаљи причу у Зору! Чујеш ли!

Чудно је то. Време не постоји. Она вртешка из Пратера, у којој циктимо, сви, није ништа друго до трен. Шарени се од наших стопала. Гурамо једни друге. Високо летимо. У ноћ. У звезде. Ударамо шпицевима.

Пропадамо. Мремо од страха. И подврискујемо.

Наше сјени ходају по Бечу.

А ове сузе, у подневу, омиловање тешких страдања, знак су да душа, смрти нема.

Тика-така, и тако живот прође. Куца негде сат из солунског ранца, Братићеве приче.

Истина је да одговора нема.

Прибележено захваљујући Просвјети из Беча, Радославу Братићу и Срђану  Мјалковићу

Да, гледале смо заједно Андреја Рубљова

Цвијети, време тиховања, 2020

Цвијети су били дан рођења и име моје бабе. Њу наравно није било брига за рођендан, али то да је рођена на тај дан било је, некако, веома важно. И нама, деци, пунила је уши и даље плавила мисао, та реч: Цвијети. Досезала је до неке велике тајне, коју нисмо дохватали. У плавети пролећа, у дубини неба, у мирисима свежих јутара,  разабирали смо неку размрежену, живу вечност.  Изјутра смо се умивали цвећем, љубицом, како је говорила баба. Најбоље је љубицом да се умијете. И купали бисмо се израна недељом, тим  љупким вечним мирисом детињства света. Шакама захватали воду из чинија, верујући да ће цела година, да ће цео живот, бити само светлост. Ко је могао слутити да ће и наше животе, као и бабин,  опсести сви бесови историје? Од ратова до куге.  

Цвијети су покретни празник. И мати је увек, на Цвијети,  звала родбину и комшије на кафу и колач; баби је рођендан, говорила би.  Баби је био дат тај дан, не датум. Ко зна који је датум био 1904. кад је рођена. Свет се рушио и померао, војске газиле и мучиле, куће у којима је живела паљене, али Цвијети су остајали то место из кога се њен живот бранио. И зарио.

Прото драги, ми смо ти хајдучки верници, чували смо у тим крајевима наслеђе, како се могло и умело, говорићу доцније сваки пут, кад наш прота Живaдин дође у посету, мојој новој крсној слави, и породици у Београду, мислећи притом увек на бабу.  Не знам да ли је баба Цвијета ишта знала о Христовом уласку у Јерусалим (ако је и знала, у дуго време ћутања о Богу, мучила је), како год било,  свест о томе да се тај дан запамти и да је  то дан посебне радости, као стена, чувало је њен живот, наш живот.

Дуго нисам писала ништа; глава је пуна, мисли и слике се сударају, газе, потиру једна другу, и ништа. Укључујем тв и тражим европску крими серију, америчке не подносим, вештачки су клишеиране за моје меко срце и дивљи хајдучки ген. Свиђа ми се Кендис Реноар (на коју сам случајно набасала, мењајући канале до бесвести, наравно), некава белгијска Францускиња.  Просто што је жена: мека, нежна, хировита, и снажна. Мајка и детектив. Свака мајка је детектив. Није то нека серија коју стримују, она је за обичне људе, старомодне. Често наивна и раскупусана, по свим шавовима, као и сам живот. Све  ту има некакву меру стварности; чак и случајеви које решавају, та жена, и њени сарадници. Мислим, то је задња фаза нечега, нека дијагноза: зурити у крими серије. Стигао ме је умор и  казна, века, тако мислим. Ипак, напољу је тишина, и непокретан свет. Улице без људи, животи затворени унутар зидова. Понекад само прхне неки глас напоље, отме се и извије у простору, додирне грање брезе и  раствори у немости људске покорности. Није пристојно бити гласан. Страсти се изливају на прописаним местима, рецимо Егзиту или  утакмици; умереније на свадбама и рођенданима; сваки век има своје карневале и арене.

Један вирус сломио је цео свет, умују на друштвеним мрежама и порталима.  Бивало је и пре тако. Само није било данашње технологије. И свако је био своју битку. Не знам како је баба Цвијета преживела време шпањолске грознице.  Ништа не знам, јер нисам слушала, сигурно је причала о томе. А можда и није? Причала је сажето, и кратко, анегдотски.  Њене приче нису биле поуке, више неодређени закључци иза којих би остајао  оштар траг у ваздуху, као  невидљиви изазов, позив на допричавање. Као кад морнари на бури забацују уже на котву, тако су њена сирова, директна сећања,  хватала слушаоце. Било је немогуће не уронити у некакав процеп времена који се отварао ту, пред вашим очима, и не опипати, не домислити часове и људе о којима је причала.  Не знам, не знам, да ли је помињала то време.  И мој живот  већ је презасићен сећањима, а и време је окрачало. Мати  сигруно памти нешто од тих прича.

Мислим, како слабо ослушкујемо речи ближњих; како слабо чујемо. Они су за нас само сапутници у датом простору, у датом часу. Чак и кад волимо, свако је у својој причи; додирујемо се потребом.

Баба Цвијета је волела телевизију. Филмове је обожавала.  Нарочито љубавне. Није умела да чита, али је непогрешиво осећала и дефинисала стање ликова, и предвиђала расплет радње. Дакле, јунаке, њихове дилеме, двојбе, страхове, прорачуне и поступке, описивала би као  да је писац сценарија. Била је већ превалила седамдесету, увелико, кад је упитала једну своју исписницу, гледајући некакву деликатну љубавну сцену (не ласцивну, никако, такве није волела, викала би: пи погани, какви сте, ђаво вас однио, гадлука и  шта ово приказују), али ипак, питала је, пратећи некакав устрептали дијалог, са телима, напетим и у ишчекивању, осјећаш ли ишта док ово гледаш? Тако,  после сам читала, и Тарковски је мислио да су експлицитне сцене непотребне, и да је то део интиме, који не доприноси филму као уметности. Ето, има тако један сој људи, далеких по географији, по животу, и образовању, а опет блиских по дубоким  начелима и вери да су осећања поље смисла, свега у свету.

Да, гледале смо заједно Андреја Рубљова,  сећам се, дубоко у ноћ, и ћутале. Шта смо разумеле тад, дете и старица, ко ће знати;  али заувек, седимо у соби, и у дубокој ноћи,  светли екран црно-белог телевизора, и нас две, уроњене у далеко руско време и простор, дишемо. Напољу се пресијава чврсти снег, целац, као вечност. Тако се сравњују филм, стварност и живот, за нас две.

Та јунакиња серије, Кендис Реноар  допала  би се Цвијети. Отресита, једра, без длаке на језику, и  са четворо деце. Гледала сам и данас неколико епизода, а испод, у дубини свести, шибали су неки дани, неки часови, далеки, моји.  Рецимо, читам Рат и мир, а баба седи, чува ме, и лупка штапом о ограду балкона, о под, руб кревета… Шути, не проговара. Ипак, кажем, баба не лупај, и не мораш седети ту, иди негде. Она се чуди, што ти, бона, сметам?  Чудим се и ја, сад, док седим за трпезаријским столом и читам,  у буци типичне породице 21.века.  Седим, и мислим, праштај, Боже, луди смо, и само на себе и своје хирове мислимо.  Ипак, ми смо хајдучки сој, и тако и волимо: кажемо једни другима што би се могло и прећутати.  Ипак, тако смо се и очували, грки и стамени. Ретке нежности и стална брига. Много је сећања сложених у вечност.

Дуго не пишем,  мисли  се саплићу; све је важно, и ништа не избија на врх; била сам очајна због тога, била сам равнодушна; речи су жишке што светле, ако не могу да дохватим такве, шта преостаје?  Гледам тв; печем хлебове, слажем пите; разумем своје мушке, једино како умем: љубављу.  Не знам који је дан времена административно названог ванредно стање. Живот буја, унутар нас,  у нашем малом стану. Цвијета би била задовољна, и волела би моје мушке.  Волела је мог брата, највише на свету: као очињи вид.

Цвијети су, тај дан, благодати, кад свако од нас препознаје светлост. Моја Цвијета је знала, нису важни датуми, она живи у дану који јој је дат, као знамен, вечно.  Пријатељица из Канаде, шаље фотографију: пуну чинују љубица и два маслачка. Из њеног врта. И њој промичу  наши далеки дани, заједнички, знам.  Са балкона, тешим се брезом и голубовима  у вечитом покрету; кад прође ова пошаст, кад свет почне да живи, поново,  отићи ћу негде, дубоко у поља, можда у Бранковину, никад тамо нисам била; лећи у траву, и дисати дубоко.  Као  да су Цвијети.  

Могла је ова прича имати безброј других детаља. Цвијета је мој живот разбокорила. И ево, после месеци чекања да се отворе речи, моја баба, Цвијета, изненада је  бацила конопац приче, у муклој ноћи, на измаку, празничног дана, у коме се нисмо умили љубицом, нити се смејали у порти. Цвијета је расекла време, сад седи ту, са мном, куцка штапом. После ћу да спустим главу на њена повијена леђа, да је загрлим, и, ако добијем напад мигрене, она ће својим рукама, да ми притиска слепоочнице, да не бисмо пробудили укућане.

Обраше се виногради тамо крај Тополе или где је све завичај

сретењске цртице

Кад затвориш очи увек се разлију другачије боје и облици. Некад се нађеш у зажареној лави, а некад се разлије плава пруга са нежном измаглицом бескраја.  Не знам како се медицински назива та појава, а не бих ни да претражујем беспуће интернета зарад утиска, али страховито је привлачна та радња: склапати капке окренут сунцу. Игра у којој си сам са небесима. И небеском звездом.

Кажу да се човек увек враћа с разлогом на нека места.  Због тога седим у  Брестовима понад Аранђеловца. Ред крошњама скривених брвнара: увече цврчци, изјутра птице. Живот би требало да буде такав: једноставан. Док играм поменуту игру,  прекопута у вечерњој топлој измаглици, као какво надреално, небеско пловеће острво, под  благим заром сунца, у очи урања облик: чврсто, јасно нацртан, зелен, завршава се, изненада, равнином.

Звук моторне тестере дозива детињство изван великог града; неке вечери и јутра попут ових. Само, то није било овде. Ипак, пут нас  је довео овде. У касне дане септембра, на жетву сећања, на призиве других предела.

Зар Рисовача није само пећина, питам расположеног власника пансиона. И брдо и пећина. И на врху- гробље. Наши су стари, увек тражили узвишице за мртве, вели домаћин. Подсећа тај призор, израна, на пејзаже холандских сликара; дубина света, иста је тачка, свуда.  И уопште, цео тај предео, са низом брежуљака који се промаљају један за другим, ако се само мало крене главом и трепне.  Таласају се тужни врхови, једни иза других,  и у глави однекуд чујеш: густа ми магла  паднала море на тој ми рамно Косово… Поглед не можеш отклонити: лево, на обронцима, таласасто, град у  сунчевом злату, а десно пучина.  Плавет, у којој се простиру небеса од којих домишљаш океан.  Ако довољно дуго ћутиш, и гледаш, нетрепљиво: вознесеш се. На трен, свлачиш тело.

Чујем како лишће опада. И шуми. У позадини, иза овог чују се људски гласови. Искусни трговци-постранце, изнад коначишта, у паузи између тестерисања, пипкају дебла на местима где су секли (шири се опор  мирис свеже буковине), броје, показују годове сунцу. Ко дође зимус, овде, огрејаће га њихове године.

Кад сам први пут била у овом крају, остало је много тога због чега сам хитала да се вратим.  Видик са овог брда обухвата пола Шумадије. Наше коначиште је домаћинство. Овде долазите, тако, не због помодности, већ да дишете и пустите очи у даљину.  И то гробље, прекопута, на том брду, изнад пећине, на заравни, као брод  усидрен у светлосну луку. Ништа друго до вечност, не пада човеку на ум.  Ту поред, виде се људи, домишљам како косе и грабуљају, чисте зарасло, гомилице сакупњеног спаљују и дим се са више места уздиже у небо, меша са облацима; и сасвим је једноставна та граница између њих  живућих,  и почивших. Сохранити, на старословенском (и руском) јесте сачувати, никако нестати.

У порти Буковачке цркве одабрао је да векује Данко Поповић, писац Књиге о Милутину што је знао да наши путеви воде „кроз ова црна беспућа под облацима“. На овом месту, он је један у низу својих предака; укорењеност Поповића доспелих из предела Херцеговине и Црне Горе, овде у ове заталасане пределе, броји се генерацијама. Ту у ову цркву, са чесмом, вели Данков син, сликар, Живомир, долазио је Карађорђе. Хроничари бележе да је скоро цео простор око планине Букуље населило племе проте Aтанасија. Народно предање каже да је храм подигнут за време деспота Стефана Лазаревића, а у Археолошком институту Сану  везује се и за доба Немањића. Четири пута народ је затрпавао цркву, да би је спасио од рушења и паљења. Такви су били ти наши преци.  Наравно, црква је, ипак, паљена и, ипак,  обнављана. Прекопута је Данкова липа, под којом је диванио.  Овде, одиста, човек помисли да Србија не може да се сломи; никад. Прота Атанасије Антонијевић, закело је устанике у Орашцу, а сам Карађорђе пре устанка долазио је овде, код Светог Архангела, да га протиним послањем, исповеди и ободри. Ту је протин Литургијски крст, којим је, како се претпоставља,  заклињао устанике у Орашцу.

Тако, после нам кажу, ту на сеоском гробљу, изнад цркве, леже сад, једни поред  других и устаници и њихови противници. Наш домаћин каже, било је и тада оних који се нису слагали са подизањем устанка; било, било; турских жбира, ухода, потказивача… Мислили  су да може другачије, да није време, да би требало преговарати, и ко зна шта још.  Неки су тад и смакнути, и ту у једној јарузи сахрањени; после су их укућани кришом преносили на своја гробља; тако сад, ту изнад, имамо и устанике и њихове противник-оне што су били спремни издати устанак, једне наспрам других. Тако, сад заједно векују. Свеједно, сва су наша гробља таква, од устаника и издајника, кажем, и невесело се насмејемо.

Увече, арађеловчки парк постаје сценографија за неку од Михалковљевих прича о угушеном времену.   Упознајемо ту, потомке и оних што су подизали варош, у време династија,  и оних што су, доцније, конфисковали. Под ногама се осипају бели каменчићи, изнад кад подигнеш главу, заврти ти се од дубине неба, и звезда.  Гласови и кораци расутих шетача ехо су висина. Све делује као потпун комад вечности. Стишано, утешно. Говори само величанство дрвећа чији врхови су одавно заборавили земљу.  Кроз резиденцијално летње здање кнеза Милоша Обреновића,  шикља мрак. Док други измишљају историју, ми је сатиремо, велим и тужно и љутито.

Потом, до касно у ноћ (а можда и од зоре) у Брестовима жива музика. Обраше се виногради, доле крај Тополе...сећам се оца, како радосно пева, и подижем глас; мој муж пита, по ко зна који пут, како знаш све те песме? Нисам ни знала да их знам, док отац није отишао, кажем, после сам наставила да их певам. Али, ми нисмо одавде? Како нисмо, кажем?  Зар Дучић није певао, с наших брда: Аве Сервиа?  

Крадемо окрајке Михоља, овде на обронцима Венчаца, покушавамо осетити време, ван буке века. Кадифице (то старинско цвеће, расејано по свим нашим крајевима) у дрвеним саксијама, савијају цвет, праве семе за за наредну годину.   Сетим се цвећарке са пијаце, каже, све је модификовано.  Само две године цвеће може да баца семе које ће цветати. После, јок, нема, ништа. Пчеле, ипак слећу на ретке расцвале главе цветова. Трагача увек има, кажем наглас. И удишем дубоко мирис претестерисаних годова.

Мир обронака завичаја,  у коме нисам рођена, лечи.  Рај обећава да ће бити овакав. 

Тераса, одједном, оживљава гласовима. У трену кад се облаци покрену, у пуној јасности, још се само извијају беличасти трагови-праменови магле, са Рисоваче, понад гробља. 

Цео дан на Сретење скупљам ову причу, из себе, из нечитких цртица забележених као подсећање. Због чега све ово нисам забележила док је било свеже? Ко ће знати како приче зрију и клијају, тешим се. Онда мисао, признајем за скептике, наивна, али за верујуће окрепљујућа: Сретење је опомена да је сваки дан велики сусрет. Да су наше сени, свуда.   Да нам је семе исто, још немодификовано, што се најбоље види на Литијама у Црној Гори. Сервиа је оно сунце, и она звезда, где год да смо рођени и где год живимо. Стога, исписивање овог јесењег созерцанија, на овај дан, можда и није одоцнело, сазрело је:  саплеменици проте Атанасија,  успињу се у модрину небеске пучине, заједно, са свих страна. Од Острога до Орашца, трпељиво и радосно светле од Пеште до Беча, од Нијагариних водопада до  Аустралије.  Шире благе вести љубави и трпљења,  и његошевске промисли о божанској искри човековој.

Одиста, човек се враћа на нека места, у неке часове, по причу,  увек с разлогом.

Дан када је Свети Василије разгрнуо кишу и маглу

Благослови данас и у веке векова, Господе. Децембра 21., више летњег него зимског, велика магла, ветар и кише, овијају Херцеговину и Црну Гору. Затворене су границе и тешко је стићи до Никшића. Мутно и тешко небо – на званичним ТВ каналима никавих (или су крајње штуре) вести нема; човек не може да поверује да је у време великог протока информација (што акцентују непрестано, теоретичари неоколонијализма), стављен катанац на улазак у један град. Заустављене дуге колоне аутобуса и приватних аутомобила у магловитом кишном дану, на политичким границама и на прилазу граду, делују изванвремено. Нека – каже један домаћи свештеник – овако је и боље. Да се сами са собом изнесемо на мегдану духа.

Човеку није дато сваки пут да учини подвиг, али судбина свакоме одреди место и не пита –  записао је Црњански, бележећи како је њему судбина доделила пеглање фрака за Видовдански бал у Бечу, док је Гаврило подизао пиштољ. Много је нас који бисмо волели да смо били уз мошти Светог Василија Острошког на данашњи дан. Неке је спречила црногорска власт, друге слабости овог света.

Кад смо били деца, у титовско време, наша најдубља заклетва у херцеговачко-црногорским крајевима, била је – Василија ми Острошког! Није било ни даље ни више. И у свести нас мајушних, није се гасила луч. Ни тад нас нису границе пречиле.

Киша и ветар целу ноћ не дају мира. Пошли су и пешице, многи ( не могу да им се не дивим). Осећам њихова срца. И у грлу дрхте гласнице. 

Србија ћути. Београд се одваја,  надувава се идејама регионализма и  либерализма и, као хелијумски балон, прети да нестане високо изван српског хоризонта. Једном давно, када су херцеговачки устаници били принуђени да заставу, под којом су побеђивали и гинули, предају Аустро-Угарима, велики су протести потресали Београд.  Краков у „Животу човека на Балкану” бележи како је Бранислав Нушић, јашући Теразијама на белом коњу, предводио протесте. Студенти и интелигенција, тражили су да се помогне браћи.  Политика потчињавања, победила је и тад.

Данас, Београд ћути. Тек неколико гласова, на порталима изван режимске контроле, одржава пламен. Добро је – каже један пријатељ. Добро је, само да се не утули ватра. Време је трпљења.

Митрополит Амфилохије каже: „Браћо, наши полицајци су добили наређење да не пуштају намернике, али они не мисле тако.” Свеједно, тужно је. Или можда и исцелујуће. Недремано Око прожима све. И добро је, можда, што је дан овакав. Да се сунце ужарило, можда би и наше страсти  узавреле, овако, слава Светом, све је стишано, молитвено.

Кишобрани и мир испред Храма у Никшићу, у дослуху су васељенском, са онима што су овијени маглом и кишом, на путевима Горе Црне, на границама, са собом.

Ситуација  у српским земљама призива анегдоту из Милошевог времена – Шта ради народ, буни ли се? Буни. Стежи! Шта ради народ? Шути. Попуштај! Да није ово шутање, ова тешка тишина, и једноумље, без обзира на раслабљено крештање идеолога новог века, спасоносно?  

Имена су наша написана на небесима, литургијске речи сливају се у уши. Да се благодат излије на наше немоћи, да нас одвоји од напасти, Господе. Док траје литургија, свакојаке мисли гоне човека. Није ваљда једина препрека на неоколонијалном путу крупног капитала, и великих сила – православље? Сливена у светлост која се пробија кроз сив дан, која овија силом благодати сваку мисао, разумем –  има нас, ипак, много који одолевамо пошасти, ланцима слободе, у новом веку. И плави ме радост на рубу суза и осећам немерљиву љубав према онима у Храму и онима на политичким, овоземним, границама.

Црква је брод на коме се воздижемо, и пловимо у бескрај, и свако за своју душу одговара.  И ови људи које власт Црне Горе враћа са граница, као опасност по државу, данас, у мрачни а светли дан, децембра, казују нашу савест; кратку као и овај дан, најкраћи на глобусу.

Народ  је збуњен, тек што се подигла једна чизма са душе православља, тек што се почело враћати и учити понешто о себи, стиже нова пошаст у облику  демократско- либералних окова.  Народ је збуњен, али  Свети Василије, није – све једнако окупља и греје.

Слава ти Боже што си истину објавио безлобнима. Такви данас стоје пред ћивотом. И износе наше бреме у висину. А ветар је оштар, киша хладна.

Лаких времена никад није било. Читајући српску историју видимо како се увек исто, тешко и страшно, губио идентитетски компас, али како нас је нешто чувало, високо и надахнуто, да не посустанемо. Једног тренутка  у комунизму (кад су стеге мало попустиле) чуло се у грађанско-интелектуалним круговима: верујем у нешто, не знам у шта, неку силу, нешто постоји… и томе слично. То “нешто” била је одстрањена предачка вера и требало је дуго да се појединци суоче са својим идентитетом, и са својим прецима.

Песимизам који  се, упркос мноштву  светлих обећања, шири српским земљама, није нов. Непосредно после Анексије, “наш народ, нарочито наша омладина око године 1900, живе у мрачним мислима и суморним осећањима”, забележио је Божидар Ковачевић пишући предоговор за одабрану књигу песама Симе Пандуревића. Обнова увек мора ићи из духа, из књижевности, из тог срца света.

И без обзира што четири регионална јахача данас табанају  Албанијом, и нашу двојицу ни бригеша није за народ верни, за јединство и цркву – нашу вековну кућу – треба имати на уму да су, без обзира на овлаштења и моћи које им дају велике силе, што би рекао Црњански, “само пролазне сени” на нашем путу. И не разумеју да Литургија надилази и простор и време. Не могу они ни наслутити снагу нашег сабрања.

Из песимизма, из расула, увек  се пројављују  снага и вера и живот буја. После поменутог периода клонулости певали су Дучић,Шантић, Ракић, Пандуревић, Бојић, Дис…Чак и онда кад су певали кроз очај и критички, будили су снагу. Зато на овај дан, децембарски, тмаст и тежак, на дан када је Свети Василије разгрнуо облаке, и засветлео у нашим душама, намеће се питање: Где су данас они који би тако волели свој национ, и тако певали? Због чега су невидљиви?

У овај кратки, најкраћи  дан, зимски, магловит надати се да су наша рвања са идентитетом само дим;  само трен у бури историје; кратко, најкраће лутање од одрицања до потврђивања себе.  И како је народни певач пратио небеска збивања повезујући их са догађајима,  надати се светлости разумевања и праштања. Мада, плаше страшно, ове целодневне небеске сузе…

Децембар, 21. лета господњег 2019. у Невесињу  

Невесињу, подно планина

Пишем ово кратко писмо небесима и очима које гледају отуда, на  Светог Димитрија који је стигао кроз многу таму и светлост, да бисмо опстали међу својим вековима. Нажалост, она саборност која нас је прожимала у тим годинама брзо је поклекла пред глобално – либералним таласом;  растаче нас тај импулс као грамзиви трговац који разводњава вино, а куне се у част. Преплавили су нас охолост и похлепа. Све ће то једном проћи, проговара један јунак Меше Селимовића, у поратно време, пре много векова, немирно и слично сваком нашем другом времену. Причам јутрос, ту, у Београду, сажето, стиснуто, о тим данима, данима испод планине; била сам тамо све те године. Кажем, била би то још једна Олуја, и граница на Дрини. Србијо, мати, и засузимо, нас три.  Кажу одиста да је пламени неки војник са мачем, тих ноћи реских, јесењих, мирисних, подераних барутом, титрао у очима многих наших. У спомен и као дуг свим вечно уснулим, по многим гробљима насељеним, а заједно урамљеним у Спомен собама, прилажем одломак из романа, посвећеног Невесињу, нашем Маконду, вечито на размеђи светова.

Бол

Кажу да је потребно да протекне вријеме. Да слике изблиједе и нестане оштрина  обриса лица. „Није истина“, мислила је Жена у сјенци каменитог здања које су Аустријанци подигли  градећи и уређујући по својим наумима анектирану покрајину.

Сунце се укосо пробија кроз олистале јорговане. Мирише као прије десет, петнаест година. Липе и јоргован, па барут у носницама. Нижу се лица са паноа Собе сјећања. Сви урамљени у једном часу, са различитих мјеста. Фотографије са матуре, вјенчања, крштења, често потпуно неприкладне новој ситуацији. Или је, можда, баш супротно. Смрт није толико страна да опроштајном часу не бисмо подарили један осмијех. Читав живот норме и озбиљност. Прикладност.  И кад очекивано или неочекивано одемо, неко извуче једину или најљепшу фотографију коју смо имали и залијепи је на празнину овоземног, као етикету. Да, то је био баш ведар човјек, да, било је задовољство познавати га… погледајте само како се увијек смијао. И то је рам за вјечност, уколико икога више занимају лица уливена у мирисе варошких сокака. Они су урамљени и брижљиво заведени у картотеку као заслужни за овај комад неба и прозирност часа. Преко шест стотина … различитих смрти.

Превише, за једно мјесто. Превише.

Осврће се око себе. Гледа је хиљадe очију. Врти се, магличасто јој је пред очима. Као да је затворена у кутију пуну свитаца, као да сви очекују нешто од ње, и само њено удисање и издисање, помјерање мјешинастих плућних алвеола, размиче вријеме. Откуцаји срца у тишини налик су лепету крила заробљене птице. Прво ударац који заглуши уши, затим хучање као налет вјетра у олуји, па један шумни покрет као кад птица отежалих крила покушава да полети. Притисак у ушима постаје толики да се осјећа заглављеном у процјепу између свијета напољу и тренутка издисања. Претвара се у заробљену селицу која би да изађе, њено дисање као лепет крила, очајнички би да врати вријеме, али соба, одједном, нема врата и она се окреће, окреће око себе, уплашена и ојађена, затим се збија код зида гдје се њен брат смијеши утјешно и заштитнички.

Ово је мали простор за њих, мисли Жена. Мали. Ако излазе и као сјени, не могу се сви истовремено искраси из рамова. Потом, мисли како су, заправо,  живи.

Нико никада није мртав. Нема нестајања. Нема. Чуда постоје. Једно од њих су фотографије. Зар је потребан материјалнији доказ?  На њима је све вјерно, на њима све живи  својим животом испод  целуларне површине.

Потом полагано посјећује свако од лица чији животи су, логиком јасном само састављачу ове хронике, распоређени на паноу као незаобилазна прича о опстанку Вароши у потоњем рату. Двјеста…триста…четиристо…насмијаних, некада, упловило је у ову собу као у торпедирани брод пронађен после десетина година.  Клизи погледом, препознаје многе. Препознаје им и смрти. Прва офанзива, друга, залутали метак у вријеме примирја, нагазна мина… заробљен па мртав размијењен… Снајпер кроз ухо, мала невидљива рана као огреботина, испод плећке, сакупљен и сахрањен у комадима као колажна слика… Била је на скоро свакој сахрани.

 Одједном, мрачи јој се испред очију… Сирене амбулантних кола, трчање пред Болницу, олакшање кад на листи испред није неко од најрођенијих, потом дијељење несреће са онима који су препознали себе у оштрим, угластим словима, возача хитне. Три године концентрисане несреће. Три године страха и одвратног америчког витаминизираног брашна у конвојима Црвеног крста, дијељења сваког динара са свима…

А јорговани и кестење, па липе једнако, као и увијек,  омамљивали су чула. Вјетрови са планине разгонили мирис паљевине. И разносили слаткасти, утјешитељски мирис тамјана, са гробаља, читавом котлином.

По десет сандука, са једног мјеста. Улице уоквирене мирисним дрворедом поваздан пуне жена и обогаљених мушкараца, као уклетих Холандеза, смушених у поворкама испраћаја. Често нисмо знали ни коме носимо цвијеће, мисли. Многи безимени, масакрирани без ичијег сјећања, без лица налазили су последњи предах у нашим исплаканим очима. Биле смо као јато кукавица увијек спремне да тјешимо, и молимо за  душе знаних и незнаних. Бол је пулсирао градом као откуцаји срца. Бол у таласима, изненадним грчењем и потмулим отровним вијестима о смрти.

Сунце у предасима између умирања. Дуге кише у љетне дане што су спирале крв и доносиле заборав. Један читав јун падале су немилице. Док земља није почела да грца. Требало је испратити шездесет и пет изгубљених, за два дана, требало је заковати пустити да се одњише на потоцима воде кутија страха да смо сви могли бити пребрисани, прегажени… да наши потомци не би имали лица, не би имали стијење у које ће се претворити њихово обличје. Проћи кроз Харонове подземне пролазе и преживјети страх да је  мали, подно планина склупчани град, проживљавао причу у чијим оквирима је неки вођ, сједећи у далеким собама раскоши и неподношења Вароши, наредио брисање живота Варошана и мијењање неким другим лицима и обичајима.

 Опстали, ипак,  опстали, бубњају јој мајушни чекићи у сљепоочницама.

Први пут после, чини јој се вијекова које је живјела, размотала се љепљива трака страха испод инстинкта homo animalicusа. Тек кад су се наслагале године обичног живота, варошка прича о смрти добила је свој истинит одјек. Ако је ишта на овом свијету истинито.

Чита наглас, полако, имена.

Мисли.

Требало би написати о свакоме причу. Кратке, дирљиве записе о часовима који стоје између стегнутих, јасних а неразмршених глагола рођен и умро. Надомјестити им живот.

(Одломци из књиге Три самоће, или мјесто недовршених ствари, СКЗ, 2010)

Као да је све био сан

Москва, наставак

Да, Москва слави  872 рођендан. Толико има откако је кнез Јуриј Долгорукин саградио  утврђење од дрвета, Кремљ.  И удешена су тридесет и три ватромета.  На Вднх, ове године био је централни догађај. Кажу да је председник Путин био ту. Иначе, тог дана ми смо имале заказано разгледање Москве из аутомобила. Мој бивши ученик, Дејан Тешановић,  живи већ петнаест година у Москви, каже најбоље је да обиђемо из кола све каљце (кругове). Тај опход траје преко три сата. Иначе, у оно време ратне замршености, била сам разредна одељењу деце избеглица. На крају неког часа, можда сам предавала баш Ану Карењину, на чувену реченицу, има ли неко нешто да пита или дода, он је подигао руку и чуло се: Дјевојко, извините, да ли бисте изашли са мном вечерас у град? Била је то нека опклада, ваљда. Протекло је од тад много воде, и ево, с њим идемо до Ломоносова, на видиковац. Испоставља се да смо претходног дана успеле да препешачимо и завиримо на многа знаменита места. Смејемо се, како је могуће да смо све то стигле, на путу од Космоса до Библитеке страних књижевности.  Међутим куда год човек крене, пешице, некако избија на Краснају плошћад. Ту, код цркве Василија Блаженог, стиснуте међ хиљадама дочекујемо ватромет. После, при одласку ка метроу примећујемо уредно спакован отпад, већ сакупљен. Како и кад, чудимо се. Иначе, Москва је чиста и умивена, права красавица.

Јуче, ту испод зидина Кремља, бочно од Василија Блаженог, закрчиле смо саобраћај. Стојимо лепо и дивимо се, убеђене да је то пешака територија. Људи из аутомобила, које нисмо ни приметили (тако те занесе Москва), трубе. Машу зачуђено, не верују својим очима. Касније сазнајемо да за то следује казна. А полицајац који регулише саобраћај, само одмахне руком, као да нас ту није ни било.

Иначе у тим пламеним куполама много је симболике и много прича. Тешко је ући унутра, навала туриста је толика да се и по неколико сати стоји у реду. Саградио ју је Иван  Грозни, а у совјетско време, легенда каже,  да је Лазар Каганович силно желео да уклони цркву,и припремајући план реконструкције Црвеног трга предочио   Стаљину како је  црква препрека за параде и саобраћај, а овај му, гледајући план,  одговорио чувеном реченицом: Врати је на своје место!

Увече у једној пекари док пробамо купусник и још којекава ручно рађена пецива, један белопути Татарин (баш као из једне приче коју сам давно писала), пита да ли смо Италијанке. При одласку каже, нешто као, баш сте праве бамбине, што је поново пасаж из једне друге приче забележене у Грчкој.  Деси се тако да се стварност порине у причу, да  се сусретну два света: фикција и стварност, па не знаш којом џадом газиш.

Иначе, Дејан каже, северњаци су они, мало суздржани, али кад су Срби у питању, слаби су на нас. Некако омекшају, увек кад смо ми у питању, некако рођачки.

Жени код које купујем дар, сребрне минђуше, кажем  живела бих у Русији. Она вели, то каже и мој зет, из Београда, а ја бих живела у Србији.  Смејемо се.

Ту, у Москви, имам осећај као да сам код куће. Велика радост ме плави.

Увече и изјутра, у једној од оних соба што светлуцају у Космосу, посматрам задивљујућу панораму града. Опушта тај поглед и избезумљује. Кажу да, заједно са туристима и оним који долазе да раде у Москву, током дана овде проборави и по двадесет милиона становника. Док ово пишем, хвата ме страх, непојамно је,  делује немогуће.

Овај град густо је насељен животом векова. То да су ту шетали и дисали сви највећи писци света, њихови ликови и читаоци, да су уплетени у мрежу вечности кроз коју пролазиш, потпуно ме држи у екстатичном заносу. Све ми се чини познатим.

Ево, као да ће сад на патријаршијском рибњаку избити Булгаковљеви грађани Михаил Александрович Берлиоз и Иван Николајевич Понирјов.

Коначно, и Ана је кренула у свој роман са Нижњегородскаје железничке станице, које већ одавно додуше нема, али сви Московљани знају да је Ана оне зиме ту села у воз.

Москва обузима као најлуђа страст. Облаци су нежни, дубоко у небесима. Плове лагано, ове јесени, бистри, утањају у плавет. Онај осећај простора, бесконачности, и вечности који смо учили из филма Андреј Рубљов, то је Москва. То је Русија.

На станицама метроа, кад виде да имаш кофер, без обзира на године, увек се нађе неки кавалир, који без речи узме ручку и извуче пртљаг на следећи ниво, не осврћући се (бар мени се тако дешавало). Ох, и сад се сећам једног плавог, правог Словена, што  су нам се погледи , ономад, на оној апсолвентској залепили,  у метроу, и тог трена препознавања, пре него што смо свако у својој траци, минули занавек једно поред другог.

Фотографишемо се као манијаци. На Арбату, поново, сусрећемо Пушкина и Наталију Гончареву, и наравно не пропуштамо уз лаки наклон да се овековечимо и ту. Па Баљшој у ноћи. Па Александровски сад, у лејама цвећа, испод водених лукова; па у позадини река, у позадини куполе и звоници, споменик Ђирилу и Методију, Гогољу…па спомеик победи над Турцима, под Плевном 1877-8 (ту на том олтару-звону пише: Гренадири својим ратним друговима – Нема више љубави него положити  душу своју за пријатеље своје, Јв. по Јовану, гл.15).  Краја нема.  Од свих тих фотографија остаће живе, знам, једино ове речи које пишем. И у њима лампиони као прапорци у предивној Никољској, ту изнад  Казањске саборне цркве. И симпатични уметници-трговци, који као и свуда на свету за час смувају човека, продају му разне историјске  сцене (костимирани) или фотографије са питомим белим голубовима, рецимо.  Цењкали смо се. Кажем, ми смо писци из Србије, молодец. После кад пошаљем пријатељима те фотке, стижу поруке: како си срећна што си ту. Ето, вредело је исцењкати се и бити мало преварен, за тај осећај који и друге плави, са слика.

У библиотеци за страну књижевност „Рудомино“ где је представљен Студенички типик фотографишемо се са Павићем. Ту у дворишту налазе се бисте (поклони земаља) многих великана, ми смо загрлиле свог. Ту упознајемо, уживо, и неке од пријатеља са мрежа. Дивне Светлана Луганска, Наташа Лукина, Анастасија Немкова, Јулија Созина, Данијела Стојановић…провешћемо остатак дана заједно. То су они сусрети у којима имате осећај да сте већ били с неким, да се разумете изврсно, а заправо, успутно се смејете и упознајете. Мој руски постаје смелији, нарочито као верзија рускосрпског. Светлана и Наташа причају мноштво анегдота, о свему и свачему, руском.  Рецимо, у згради КГБ пре револуције било је седиште Државног осигурања (скраћено ГосСтрах) и за време репресесије човек нетом пристигао у Москву питао је испред зграде, да ли је то ГосСтрах, а уследио је одговор који се и данас препричава, не то је ГосУжас. Размишљам, колико би људи у Београду некоме умело да исприча једну подисторију града. Нажалост, ми имамо чудну нарав: свака генерација мисли да је све почело јуче, ако не и да ће тек сутра.

Њих две показују нам и  Иљинску цркву, у којој већ неколико година уназад на славу Храма служи и наш владика Јован Ћулибрк. Руске падобранске трупе Светог Илију славе као заштитника, и тог дана литија иде од цркве до Кремља.

Иначе, у чувеним центрима Цум И Гум све је рестаурирано, и блештаво, тржни центри изронили у нови из минулог века. Опет, у декору, ту се преплићу разне епохе, тако да човек има осећај да је у неком дану дубоке историје док блене у излоге савремених брендова.

Московљани воле паркове, раскошне, пројектоване као историјска места и пејзажна ремек дела, стога скоро преуређени парк Зарјадије шаљиво коментаришу. Кажу наш је градоначелник из Сибира, па је пожелео и овде  тундру. Иначе, парк је осмишљен у тренду који је запљуснуо урбани свет, нарочито мегалополисе: градски паркови као потпуно природна станишта (гледала сам то у некој емисији). Али, одиста, Московљани су у праву. Овај парк, на обали реке, није раскошан као  остали.

У Москвије све у сталном покрету, а опет  као да газите у тишини, у далеким временима, у духовним висинама. Кад кажете Москава, значи: библитеке, музеји, позоришта, цркве, паркови, волшебне станице метроа… Архитектура и дух империје. И на том фону самеравају руски писци свет. Због тога и данас међу млађим писцима ничу величине. Не може се бити неутемељен у таквој историји. Отуда савремени класици: Прилепин, Водоласкин и многи други стилски обухватају минуле епохе и израњају свежи, нови, савремени.

У глави ми се врте слике, адресе, појмови, улице, споменици, приче. Људи. Два дана у Москви,  као у временској капсули, после кад изађеш, ништа више није исто.

Да су Руси свет који и данас у време глобалне пошасти- спуштања образовних и кутурних стандарда преко ријалитија, успева да сачува високе домете, илуструје  и разговор у реду за чекирање на аеродрому при повратку.  На већ распричаном руском размењујемо утиске о књижевности, нас неколико. Дотичемо се и питања да ли би писац требало само да пише или да буде и друштвено активан. Једна млада девојка, у вези са Прилепином, вели, маладец, заступа свој народ;  једна друга жена каже, сви људи су исти, не би требало да се делимо, она иде у посету кћерки у Лондон. И једно и друго је тачно.

После у авиону, у ушима ми звук гласа оне баке из Рјазања (кад би она знала, да је већ одавно у мојој причи Рјазањ, и да она сад долази у возу , на одласку из Москве, да затвори круг, шта би рекла, мислим, и да ли би ишта рекла, да ли би јој значило) и називи дрвећа на  руском… тако блиском, а опет споразумевамо се помоћу нововавилонског, нимало нам сличног.

Док из авиона хватам обрисе земље, кажем сапутници, као да је све био сан.

цео текст објављен на: www.nacionalnarevija.com

Као кад брзи воз пројури кроз неки град

Као кад брзи воз пројури кроз неки град, а ти наслањаш чело на окно да ухватиш што више одраза, што више боје и облика, приљубљујеш цело лице, размрљана си тачка, наслањаш и руке, постранце, поред лица, сужаваш фокус, као да ћеш успети ухватити срце оног што промиче. Уносиш се у простор кроз који тутњи машина, искочио би и остао да истражујеш, да откриваш, ћутиш и смејеш се, ту, али то је само трен који се не може продужити.  Но,  тај трен биће  медаљон за дубоке зимске ноћи и плаховита пролећа, за  жарка лета у која ћу се сећати  раног септембра у Москви. Бити у Москви, два и по дана, подсећа на путовање захукталим возом. Ипак, не остају ли најдуже у човеку детаљ и трен?

Овог лета опседала су ме небеса.  Загледала сам се у облаке, у њине форме и растакања.  Небо над Москвом слаже се са речју бескрај. Иако су нас заплашили суморним данима, облацима, кишом, хладноћом, Москва нас је дочекала мирним несагледивим небесима. Моја сапутница, професорка Маја Анђелковић са којом путујем на Сајам књига, показује се  ентузијастичном путницом, дивног разбарушеног духа и нарави. Нас две, тако летимо, и само што не кличемо: Москво, ево нас.

Мој интимни књижевни дневник, највећма је везан за Русију. Нема, мислим, ни једне земље са толико књижевних адреса (у сваком погледу) и толико љубави за своје писце.

Ту, одмах, на Шереметјеву, поздрављамо се са Пушкином. Усред те савремене Вавилонске куле (занимљиво је то како је човек лепо домислио, кад не може у висину, може при земљи, а опет као тачку за узлетање ка небесима,  сатворити место где ће се сви разумети) пружамо руке ка Александру. Он је у покрету, разбарушен и замишљен, са руком испруженом ка нама, доле ( значи на високом постаменту) као да чека. Испружам руку ка његовој. Између наших дланова, струји  неизрецива сила вечности. Овог пута само ћу направити покрет као да желим да полетим, истегнути тело, и руку, бићу као стрела, али не усуђујем се да дотакнем тог силног младића. Овога пута не. Само стремим.

Иако сви знају тај нововалиноски језик – енглески, мислим да није ред да се ми Словени споразумевамо помоћу њега. Зато извлачим некаве речи, творим некаве реченице на руском.  Маладец, искрсава ми у глави Захар Прилепин, само тако, говрићемо руски.

Добили смо инструкције како возом, а потом метроом да дођемо до града. Ту на изласку из авиона, и после у реду пред пасошком контролом, развија се жива дискусија како је боље отићи са аеродрома, Јандекс таксијем или Аероекспресом. Један фини млади човек спреман је да нам обезбеди такси, каже цене су скоро фиксне, и нема пљачке, то кошта од осамсто до хиљаду и двеста рубаља. Слично дође и воз, али пошто причају о томе да можеш да се загалвиш колима и по три сата у колони, нас две се држимо плана из Београда. Воз па метро. Касније ће се испоставити да ћемо тек за три сата ући у хотелске собе.  Наш човек воли комфор, и скоро сви наши одлазе колима.

Ово је пут је пут из снова. Била сам некад давно на апсолвентској екскурзији у Русији, и ни замислити нисам могла да је нећу још некад посетити. Али, живот није једноставан, и дуго је требало да се деси овај кратки лет у жеље.

Нас две се у возу смејемо, слатко, и једна лепа Рускиња пита одакле смо. Из Србије, а она вели, осећа се балкански дух. Удата је негде у Хрватску, упознали се преко интернета,  вели, иначе иде у посету својима негде дубоко у Сибир, Москва је плаши.  Замишљам јесен тамо где она иде, сетим се сцена из Михалковљевих филмова, и тих шума које те увуку у себе преко екрана. Огромне, стасите, до небеса ударају, а опет прозрачне и нежне.

Промичу поред нас шуме и честари, док сат куцка московско време. Радосна сам и лака. Сећам се песме наизуст учене: бјелаја берјозка под мајим акном, принакрилас сњегом точно сјеребром… Не само брезе, тај дугачки низ чине разнолика стабла.  Доцније, при повратку, једна бака из Рјазања  набрајаће ми врсте: клен, храст, јасен, туја, брест, граб, багрем, јавор, кестен, и наравно брезе, брезе, брезе… Нисам нигде видела такве шуме у којима се додирују и преплићу гране различитох врста дрвећа. То ме усхићује. Мислим  о томе како је овде све тако, просто, дубоко и испреплетено.  Ухватили смо окрајке светлости, успели да омиришемо ваздух и закорачили у московску ноћ. 

Хотел Космос, док му се приближавамо на подлози ноћи, заиста делује као озвездана кошница. Светлуцају жаруље из прозора, и мада огроман и бетонски незграпан дању (али импозантан), сад делује раскошно, као да лебди у васиони. Испред, Гагарин, монументално у ко зна којој размери. Приближавамо се као космонаути, у безваздушном простору, лагано. Испоставиће се да је овај хотел-џин одиста  земни космос. Крцат је свим  језицима и бојама. У њему се не спава, будан је целе ноћи.  Ту можете у три ујутру заливати лубеницу пивом, или јести какво узбечко јело. Лифтови зује по целу ноћ. Један млади Рус изјутра, водећи за руку нежну Кинескињу, по начину на који затварам врата, смејући се каже, маладец, рускаја, права. Громко се смејемо, кажем, не рускаја, српска.  Он каже, ја сам војник. Потом некако лифт заличи на купе у коме се возим са Чарнојевићем, или Рајићем, сад ,свеједно је, јер, тај млади човек зна да је сваки трен празник, осећа се то испод његовох гласног смеха.

Ту на ВДНХ (Выставки достижений народного хозяйства) све је у знаку совјетске Русије. Монументални споменици у част рада, радника, сељака совхоза и колхоза…све то сад звучи замршено. Углавном, то место, цео комплкес споменика  са парком Останкино је музеј на отвореном, како пише у туристичком водичу.  Међутим, цела Москва је музеј на отвореном. Парадоксално, ВДНХ  обележава осамдесет година,  а централни споменик –фонтана Дружба народа, или како га још зову Златни сноп, симбол совјетског доба, на посетиоце оставља утисак царске раскоши. Иначе шеснаест девојака у народној ношњи означава исто толики број савезних република. У центру је Русија.  Парк је подељен тематски, док јуримо подне пре поласка, вукући кофере, осећам се као да сам залутала(поново) у неки кадар филма Никите Михалкова.  Вењаци са белим  дрвеним бордурама, као чипкама, вуку да седиш, и уживаш. Бео и светао дан, савршен. Некаква радост плави све присутне; једна Рускиња ту, у једном таквом кутку прави ми одличне фотографије. Као на дачи, тако замишљам. Други је дан, обележавања Дана Москве, и сви су празнично  расположени.

Москву је немогуће самерити, немогуће описати. Несагледива, немерљива. Чудесно замешена: сва њена лица и епохе – ту су, помирене.  Ствар политичке (државне) одлуке, или не, Москва блиста свуда, где год смо завирили.

(део приче из Москве, цео текст излази у Националној ревији „Србија“ број 75)