Пратећи целу утакмицу  Звезда – Наполи, коментарима на виберу са пријатељицом која је удата Наполитанка, сазнајем: сутра је нерадни дан у Наполију, а вечерас сви навијају и атмосфера је пуна страсти ( тако ја преводим на свој језик њене речи). Нерадни дан, због утакмице , ако победите?

Не, сутра им је светац. Заштитник града, Сант Ђенаро.  Сутра се обредно нешто важно дешава за Напуљ; попови кад изађу објаве каква ће година бити, а углавном објаве: добра.

Она је световни тип, одрасла у атеистичкој Југославији, религија и те трице никог тад нису занимали; ако кога јесу, тај је био проглашаван за непријатеља, а после седамдесетих за сељака. Сутра сви излазе на улице, иду у цркву; радостан је дан. И много туриста има, пише ми; па онда вели, утакмица је досадна. Слажемо се, веома; али наши се добро држе, пишемо обе, истовремено.

Иначе, добро је то, да се зна религија, овде у школи је уче; и на факултету; ко неће не мора; али углавном сви иду; важно је због општег образовања, пише у наставку.

Сутрадан шаље снимак. Много људи, много младих људи,  у улицама око катедрале, и заиста осећа се баш како је и написала: радост. Да ли је светлост у Италији узрок тог фантастичног осећања,  да ли их непрекинути низ традиције  коју  мање-више сви практикују чува од потпуног мрака и самозаборава? За њих су  ( као и за велики део нормалног света) неупитне неке ствари; просто су саме по себи такве; ту су и живе их. Одлазе на процесије, славе свеце заштитнике својих градова; и кад су скептични свест о укорењености у наслеђе, не напушта их.

Сетим се, одмах,  нашег свеца заштитника, славе града Београда; литије, тек овлаш објављене информације; клеветања и презира  према  свему томе; прекора што је саобраћај преусмерен, итд…као да је ево сад, ту, коминтерна у свом силном успону.

Становници Београда ( већином) немају никакву свест о томе да је,  и ако су неверујући; то важна тачка приче о Београду, да се за Спасовдан, с обзиром на величину града, окупи мали број људи; политичари дођу да их фотографишу ( ретки, такође) по задатку позвани новинари; школараца скоро да и нема; понеки вероучитељ, вероватно, уз велику муку  и преговоре са школском уптравом и колегама, доведе групу ученика; радници Елеткродитрибуције, прекопута Вазнесењске цркве,  изађу на тротоар да испрате полазак литије; и то је то.

У Београду тог дана,  сем малобројних који су истински окупљени око  литије; нема посебне усхићености; никаквог општежитељног радовања; има углавном,  по порталима и мрежама много погрдних коментара о поповима и назадњаштву у 21.веку ( ипак ли је коминтерна још ту или изнова ту, или су разорне последице исте јоште снажне?).

Зар слава града не заслужује нерадни дан, излазак на улице, дељење једне посебне радости, причање прича о Граду, о вечности… Ко жели, може се прикључити литији, ко не жели може просто уживати у дану, у граду, бар из поштовања и знатижеље ући у неки храм ( као што, уосталом,  многи неверујући долазе радо на славе ово може бити прилика да се осећају и сами  домаћински).

На званичном сајту града Београда, стоји кратак запис о Спасовдану, кратка, кратка лекција о историји овог догађаја, знамења; нити која је с времена на време прекидана, али ипак, увек изнова оживљавала ( васкрсавала, воздизала се…).

Додуше, да не би била изневерена традиција потоњих победника, на сајту стоји обавештење да је Крсна слава више „српска, национална, него верска институција“. У реду, тако некако можда и јесте. Али, ако, напокон, свако може за своју славу добити нерадни дан, због чега онда Београд, као домаћин, све нас не може имати у гостима, слободне, расположене; радосне, на улицама нареченог дана? Због чега деца ( бар они који бирају веронауку) не могу тог дана бити део вишевековне нити, поворке, која помиње и верујуће и неверујуће, и живе и упокојене,  на свом молитвеном путу? Плаши се неко новогстарог ( како Захар Прилепин именује ново покољење Руса)  утемењења народа, или је у питању само скорјевићка тежња да се буде ноблес у свету нових „вредности“?

И док ми утуљено живимо, скоро одсуствујући из живота, други празнују своје празнике, древне, измишљају нове ако немају довољно јаку традицију, радују се.

Нама су, дочим,  довољни и сплавови. Старлете. Повампирени Коз(и)мо. Борци за мир и толеранцију, мама Меркел, пинк звездице, еу звездице у даљини…

Да, и ми имамо славу града, отписујем пријатељици; Спасовдан, Вазнесење Господње, само што је радни дан и  правимо се да не постоји,  да није ништа посебно нити важно тога дана;  установио ју је деспот Стефан Лазаревић још 1403. Као симбол неуништивости и воскресења. Али види, ипак, сваке године  јарко је сунце високо изнад града у тај дан; и они који дођу знају због чега су ту, пишем јој, још.

Утакмица је помало досадна, пише пријатељица поново; муж се нервира и скаче ( не бих могла другачије ни да га замислим,  мој лежи, не ватренише, отписујем) она још вели, волела бих да буде нерешено, и ми, боме, пишем јој, то би нам баш одговарало, па се смејемо, обе. Видиш како се тврдо наши бране, кажем, не нападамо баш, али и не дамо се.

Чудно, под Наполитанцима све пршти иначе, успорили су, невероватно, дописује она.

Можда је време да се употреби она Његошева о тврдом ораху? Па се поново смејемо.

Стварно је досадно, по ко зна који пут, велимо ( пишемо), али гледамо и даље, она у Напуљу, ја у Београду,  као да смо једна поред друге; одахнемо кад свирају крај.

Нерешено је увек одличан резултат.