Догодине у Призрену или треба ићи у оном правцу у коме расте твој страх

(цртице између два викенда)

Комедијант случај, ту реченицу, у српску свест као једну врсту неминовног фатализма, увео је Милош Црњански. Тако, чим крене јесен, такође, они који су читали (а и они који нису, али се старају о свом интелектуалном статусу), знају: Јесен и живот без смисла, опет Црњански Милош. И док се прва реченица обећавајуће разлива, камо год волиш; друга носи тескобу; a oбе, дакако, нама, деци овог века, служи и као својеврсни поздрав, често добачен у пролазу, као легитимација, или припадност неком тајном братству.

Дакле, кад човек седне пред празан папир, илити празну ворд страницу, увек је у стисци, вајкају се сви који пишу, и наравно, комедијант случај, често одигра главни покретач бележења.

Кад сам решила да седмично пишем, кратке белешке зване блог, нисам имала свест о томе шта тачно, и о чему; нисам, такође,  имала свест ни о времену између два петка (тако сам намеравла да качим објаве). Нити о томе шта се све збуде између.

Прво, писати непрестано,  личне догодовштине, мислим, па,  прелази меру пристојности, и  затрпавање је људи, њиховим сопственим, сличним животима. Писати хроничарски, па новине и портали, свакојаке врсте, све већ претресу, не остане ништа, ништа, слово на слову… чак ни слободна примисао о каквом догађају (све је већ обрађено, разнолико, инсинуирано вишеобразно, тако да ако пратите различите портале, можете имати све углове једне приче, уколико сте послушни). Све ме то мучи.

Ипак, увек постоји некаква друга реч, за исту ствар, предео, догађај, мислим.

Шта се све збуде, између петка и петка? Свака седмица има неки унутрашњи ритам, увезана је догађајима, наоко невезаним, али у човеку је то ипак низ, који добија некакву асоцијативну слику. Засебно, одживљене, мале су вечности, те седмице, ти дани…

Прво су били избори у РС; па је васељенски патријарх дао самосталност украјинским црквама, па је Србију протресла песма БС Догодине у Призрену, па је некакв дрипац из Нато снага, на дан Филолошког факултета, иначе нерадни, готово као у имагинаријуму, ушетао и шармирао студенткиње (неке је чак и убедио како је вук овца, а неке су прилично дрхтуравим гласом, прилично несигурно изјавиле, да ипак не могу да забораве бомбардоваљње), па су Црногорци решили да казне Србе-Црногорце две хиљаде по џепу, евра, уколико не стоје кано клисурине, уз нову им химну; па је отворен Лидл, уз интерпланетарну медијску пажњу, па је откривен и споменик припадницима Гвозденог пука, па су у Србију стигле Божјим допуштењем честице моштију руских светаца; десила се и једна тешка магла у којој је страдало више особа, а начелник Лидла и свих нам иностраних ланаца, није прогласио дан жалости, и на крају седмице, на дан Покрова Мајке Божије, великог и дивног, празника, над овим шаром осмехнула се Милена Дравић, и отишла, тамо, где је њен осмех већ био, тамо, где припада.

Добро, рећи ће неко, што набрајаш, бре, све ово, све знамо. Знамо, јесте. Као у узаврелом лонцу, скупљамо вести, закачимо у пролазу, кадкад попричамо о некој, и одјуримо, даље. Тешко је издржати 21. век, вајкамо се. Стога, кад седнеш и сабереш, бар неке догађаје, проспу ти се приче, у крило, или криглу пива; наниже се један след који одједном бива узрочно-последичан, само твој, и…изгледа волшебно. И схватиш, никад више неће се поновити овај дан, ова седмица.  Да, али,  и ми смо, ван буке и немира новинских наслова,  живели сваки овај дан. Чинили мале и велике подвиге. Гледали да не каснимо на посао, трчали за бусевима, мало лагали шефове, измишљали деци новац за изласке и екскурзије, одустали од нових ципела (није важно, могу и ове до зиме), читали у лету неке књиге, шуштало нам лишће под ногама (јесен и и живот…), попили неку кафу или ракију, с неким, или сами, на балкону или у неком кафеу, развлачили петсто динара шест дана…све у свему, била је то једна узбудљива седмица, можемо рећи себи, док у суботу или недељу, срчемо јутарњу кафу.

Сви наши часови, имају своје место, негде у тврђави времена; у тврђави света у коме јесмо честице. Света који нас обујмљује, ништи, подиже и потире. Подиже у божанско, и баца у демонско. Између, ту, сваког часа, траје наш живот, наше земно време.

Пријатељица из Италије пише, време је овде веома колебљиво; час сунце, час киша, ветар па спарина. Исто је и код нас, велим јој. Ако одеш у Рим, или Тоскану, молим те, упали свећу, негде, на неком сунчаном месту, Милошу.

И схватам, да то што у петак нисам окачила блог, није због умора, нити због драгих гостију; није због лењости (јер посве друге мисли су ме походиле у петак, не ове и на овај начин), комедијант случај, походи свет. На данашњи дан (датум),  рођен је Милорад Павић, а отишао Данило Киш.

Киш, иначе, за мене, као и за многе, не буди никакве политичке конотације, упркос свим могућим полемикама те врсте. Киш, то су Рани јади, и реченица: С јесени кад почну ветрови…

A Павић? Павић је, наместивши игру сваком свом читаоцу, поред многих путоказа, у дубину времена, у наличје појавног и документованог догађаја, несумњиво свакоме оставио да изабере своју причу из Хазарског речника, за живот.  Моја је: Треба ићи у правцу у коме расте твој страх. 

Стога, Београдски синдикат, до даске.

 

 

 

 

 

5 mišljenja na „Догодине у Призрену или треба ићи у оном правцу у коме расте твој страх

  1. Драга Весна, набројите, молим Вас, увек, треба да се запише, да не бисмо заборављали и да нам гласови не дрхте кад се једно присетимо.

    • Да, одиста, понекад се чини да је попис догађаја, или стања, баналан, али има таквих низова које је неопростиво забележиоти, изгледа. Хвала. 🙂

  2. Блог о блогу, јунак о јунаку 😉
    Не знам како успијеш да набацаш све ово да испа’не лијепа прича, не знам. Зато си ваљда ти писац, а ја онај што не зна (незналица) или неписац, неписник, ненешто.
    Инспиративно је читати некога ко има такву инспирацију мајке ми мое (што би реко Тосре)

    • Хаххаа, па ето, тако. Што свако има свој систем, у овом случају расистемљени. Хвала, у сваком случају…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *