Благослови данас и у веке векова, Господе. Децембра 21., више летњег него зимског, велика магла, ветар и кише, овијају Херцеговину и Црну Гору. Затворене су границе и тешко је стићи до Никшића. Мутно и тешко небо – на званичним ТВ каналима никавих (или су крајње штуре) вести нема; човек не може да поверује да је у време великог протока информација (што акцентују непрестано, теоретичари неоколонијализма), стављен катанац на улазак у један град. Заустављене дуге колоне аутобуса и приватних аутомобила у магловитом кишном дану, на политичким границама и на прилазу граду, делују изванвремено. Нека – каже један домаћи свештеник – овако је и боље. Да се сами са собом изнесемо на мегдану духа.

Човеку није дато сваки пут да учини подвиг, али судбина свакоме одреди место и не пита –  записао је Црњански, бележећи како је њему судбина доделила пеглање фрака за Видовдански бал у Бечу, док је Гаврило подизао пиштољ. Много је нас који бисмо волели да смо били уз мошти Светог Василија Острошког на данашњи дан. Неке је спречила црногорска власт, друге слабости овог света.

Кад смо били деца, у титовско време, наша најдубља заклетва у херцеговачко-црногорским крајевима, била је – Василија ми Острошког! Није било ни даље ни више. И у свести нас мајушних, није се гасила луч. Ни тад нас нису границе пречиле.

Киша и ветар целу ноћ не дају мира. Пошли су и пешице, многи ( не могу да им се не дивим). Осећам њихова срца. И у грлу дрхте гласнице. 

Србија ћути. Београд се одваја,  надувава се идејама регионализма и  либерализма и, као хелијумски балон, прети да нестане високо изван српског хоризонта. Једном давно, када су херцеговачки устаници били принуђени да заставу, под којом су побеђивали и гинули, предају Аустро-Угарима, велики су протести потресали Београд.  Краков у „Животу човека на Балкану” бележи како је Бранислав Нушић, јашући Теразијама на белом коњу, предводио протесте. Студенти и интелигенција, тражили су да се помогне браћи.  Политика потчињавања, победила је и тад.

Данас, Београд ћути. Тек неколико гласова, на порталима изван режимске контроле, одржава пламен. Добро је – каже један пријатељ. Добро је, само да се не утули ватра. Време је трпљења.

Митрополит Амфилохије каже: „Браћо, наши полицајци су добили наређење да не пуштају намернике, али они не мисле тако.” Свеједно, тужно је. Или можда и исцелујуће. Недремано Око прожима све. И добро је, можда, што је дан овакав. Да се сунце ужарило, можда би и наше страсти  узавреле, овако, слава Светом, све је стишано, молитвено.

Кишобрани и мир испред Храма у Никшићу, у дослуху су васељенском, са онима што су овијени маглом и кишом, на путевима Горе Црне, на границама, са собом.

Ситуација  у српским земљама призива анегдоту из Милошевог времена – Шта ради народ, буни ли се? Буни. Стежи! Шта ради народ? Шути. Попуштај! Да није ово шутање, ова тешка тишина, и једноумље, без обзира на раслабљено крештање идеолога новог века, спасоносно?  

Имена су наша написана на небесима, литургијске речи сливају се у уши. Да се благодат излије на наше немоћи, да нас одвоји од напасти, Господе. Док траје литургија, свакојаке мисли гоне човека. Није ваљда једина препрека на неоколонијалном путу крупног капитала, и великих сила – православље? Сливена у светлост која се пробија кроз сив дан, која овија силом благодати сваку мисао, разумем –  има нас, ипак, много који одолевамо пошасти, ланцима слободе, у новом веку. И плави ме радост на рубу суза и осећам немерљиву љубав према онима у Храму и онима на политичким, овоземним, границама.

Црква је брод на коме се воздижемо, и пловимо у бескрај, и свако за своју душу одговара.  И ови људи које власт Црне Горе враћа са граница, као опасност по државу, данас, у мрачни а светли дан, децембра, казују нашу савест; кратку као и овај дан, најкраћи на глобусу.

Народ  је збуњен, тек што се подигла једна чизма са душе православља, тек што се почело враћати и учити понешто о себи, стиже нова пошаст у облику  демократско- либералних окова.  Народ је збуњен, али  Свети Василије, није – све једнако окупља и греје.

Слава ти Боже што си истину објавио безлобнима. Такви данас стоје пред ћивотом. И износе наше бреме у висину. А ветар је оштар, киша хладна.

Лаких времена никад није било. Читајући српску историју видимо како се увек исто, тешко и страшно, губио идентитетски компас, али како нас је нешто чувало, високо и надахнуто, да не посустанемо. Једног тренутка  у комунизму (кад су стеге мало попустиле) чуло се у грађанско-интелектуалним круговима: верујем у нешто, не знам у шта, неку силу, нешто постоји… и томе слично. То “нешто” била је одстрањена предачка вера и требало је дуго да се појединци суоче са својим идентитетом, и са својим прецима.

Песимизам који  се, упркос мноштву  светлих обећања, шири српским земљама, није нов. Непосредно после Анексије, “наш народ, нарочито наша омладина око године 1900, живе у мрачним мислима и суморним осећањима”, забележио је Божидар Ковачевић пишући предоговор за одабрану књигу песама Симе Пандуревића. Обнова увек мора ићи из духа, из књижевности, из тог срца света.

И без обзира што четири регионална јахача данас табанају  Албанијом, и нашу двојицу ни бригеша није за народ верни, за јединство и цркву – нашу вековну кућу – треба имати на уму да су, без обзира на овлаштења и моћи које им дају велике силе, што би рекао Црњански, “само пролазне сени” на нашем путу. И не разумеју да Литургија надилази и простор и време. Не могу они ни наслутити снагу нашег сабрања.

Из песимизма, из расула, увек  се пројављују  снага и вера и живот буја. После поменутог периода клонулости певали су Дучић,Шантић, Ракић, Пандуревић, Бојић, Дис…Чак и онда кад су певали кроз очај и критички, будили су снагу. Зато на овај дан, децембарски, тмаст и тежак, на дан када је Свети Василије разгрнуо облаке, и засветлео у нашим душама, намеће се питање: Где су данас они који би тако волели свој национ, и тако певали? Због чега су невидљиви?

У овај кратки, најкраћи  дан, зимски, магловит надати се да су наша рвања са идентитетом само дим;  само трен у бури историје; кратко, најкраће лутање од одрицања до потврђивања себе.  И како је народни певач пратио небеска збивања повезујући их са догађајима,  надати се светлости разумевања и праштања. Мада, плаше страшно, ове целодневне небеске сузе…

Децембар, 21. лета господњег 2019. у Невесињу  

Пишем ово кратко писмо небесима и очима које гледају отуда, на  Светог Димитрија који је стигао кроз многу таму и светлост, да бисмо опстали међу својим вековима. Нажалост, она саборност која нас је прожимала у тим годинама брзо је поклекла пред глобално – либералним таласом;  растаче нас тај импулс као грамзиви трговац који разводњава вино, а куне се у част. Преплавили су нас охолост и похлепа. Све ће то једном проћи, проговара један јунак Меше Селимовића, у поратно време, пре много векова, немирно и слично сваком нашем другом времену. Причам јутрос, ту, у Београду, сажето, стиснуто, о тим данима, данима испод планине; била сам тамо све те године. Кажем, била би то још једна Олуја, и граница на Дрини. Србијо, мати, и засузимо, нас три.  Кажу одиста да је пламени неки војник са мачем, тих ноћи реских, јесењих, мирисних, подераних барутом, титрао у очима многих наших. У спомен и као дуг свим вечно уснулим, по многим гробљима насељеним, а заједно урамљеним у Спомен собама, прилажем одломак из романа, посвећеног Невесињу, нашем Маконду, вечито на размеђи светова.

Бол

Кажу да је потребно да протекне вријеме. Да слике изблиједе и нестане оштрина  обриса лица. „Није истина“, мислила је Жена у сјенци каменитог здања које су Аустријанци подигли  градећи и уређујући по својим наумима анектирану покрајину.

Сунце се укосо пробија кроз олистале јорговане. Мирише као прије десет, петнаест година. Липе и јоргован, па барут у носницама. Нижу се лица са паноа Собе сјећања. Сви урамљени у једном часу, са различитих мјеста. Фотографије са матуре, вјенчања, крштења, често потпуно неприкладне новој ситуацији. Или је, можда, баш супротно. Смрт није толико страна да опроштајном часу не бисмо подарили један осмијех. Читав живот норме и озбиљност. Прикладност.  И кад очекивано или неочекивано одемо, неко извуче једину или најљепшу фотографију коју смо имали и залијепи је на празнину овоземног, као етикету. Да, то је био баш ведар човјек, да, било је задовољство познавати га… погледајте само како се увијек смијао. И то је рам за вјечност, уколико икога више занимају лица уливена у мирисе варошких сокака. Они су урамљени и брижљиво заведени у картотеку као заслужни за овај комад неба и прозирност часа. Преко шест стотина … различитих смрти.

Превише, за једно мјесто. Превише.

Осврће се око себе. Гледа је хиљадe очију. Врти се, магличасто јој је пред очима. Као да је затворена у кутију пуну свитаца, као да сви очекују нешто од ње, и само њено удисање и издисање, помјерање мјешинастих плућних алвеола, размиче вријеме. Откуцаји срца у тишини налик су лепету крила заробљене птице. Прво ударац који заглуши уши, затим хучање као налет вјетра у олуји, па један шумни покрет као кад птица отежалих крила покушава да полети. Притисак у ушима постаје толики да се осјећа заглављеном у процјепу између свијета напољу и тренутка издисања. Претвара се у заробљену селицу која би да изађе, њено дисање као лепет крила, очајнички би да врати вријеме, али соба, одједном, нема врата и она се окреће, окреће око себе, уплашена и ојађена, затим се збија код зида гдје се њен брат смијеши утјешно и заштитнички.

Ово је мали простор за њих, мисли Жена. Мали. Ако излазе и као сјени, не могу се сви истовремено искраси из рамова. Потом, мисли како су, заправо,  живи.

Нико никада није мртав. Нема нестајања. Нема. Чуда постоје. Једно од њих су фотографије. Зар је потребан материјалнији доказ?  На њима је све вјерно, на њима све живи  својим животом испод  целуларне површине.

Потом полагано посјећује свако од лица чији животи су, логиком јасном само састављачу ове хронике, распоређени на паноу као незаобилазна прича о опстанку Вароши у потоњем рату. Двјеста…триста…четиристо…насмијаних, некада, упловило је у ову собу као у торпедирани брод пронађен после десетина година.  Клизи погледом, препознаје многе. Препознаје им и смрти. Прва офанзива, друга, залутали метак у вријеме примирја, нагазна мина… заробљен па мртав размијењен… Снајпер кроз ухо, мала невидљива рана као огреботина, испод плећке, сакупљен и сахрањен у комадима као колажна слика… Била је на скоро свакој сахрани.

 Одједном, мрачи јој се испред очију… Сирене амбулантних кола, трчање пред Болницу, олакшање кад на листи испред није неко од најрођенијих, потом дијељење несреће са онима који су препознали себе у оштрим, угластим словима, возача хитне. Три године концентрисане несреће. Три године страха и одвратног америчког витаминизираног брашна у конвојима Црвеног крста, дијељења сваког динара са свима…

А јорговани и кестење, па липе једнако, као и увијек,  омамљивали су чула. Вјетрови са планине разгонили мирис паљевине. И разносили слаткасти, утјешитељски мирис тамјана, са гробаља, читавом котлином.

По десет сандука, са једног мјеста. Улице уоквирене мирисним дрворедом поваздан пуне жена и обогаљених мушкараца, као уклетих Холандеза, смушених у поворкама испраћаја. Често нисмо знали ни коме носимо цвијеће, мисли. Многи безимени, масакрирани без ичијег сјећања, без лица налазили су последњи предах у нашим исплаканим очима. Биле смо као јато кукавица увијек спремне да тјешимо, и молимо за  душе знаних и незнаних. Бол је пулсирао градом као откуцаји срца. Бол у таласима, изненадним грчењем и потмулим отровним вијестима о смрти.

Сунце у предасима између умирања. Дуге кише у љетне дане што су спирале крв и доносиле заборав. Један читав јун падале су немилице. Док земља није почела да грца. Требало је испратити шездесет и пет изгубљених, за два дана, требало је заковати пустити да се одњише на потоцима воде кутија страха да смо сви могли бити пребрисани, прегажени… да наши потомци не би имали лица, не би имали стијење у које ће се претворити њихово обличје. Проћи кроз Харонове подземне пролазе и преживјети страх да је  мали, подно планина склупчани град, проживљавао причу у чијим оквирима је неки вођ, сједећи у далеким собама раскоши и неподношења Вароши, наредио брисање живота Варошана и мијењање неким другим лицима и обичајима.

 Опстали, ипак,  опстали, бубњају јој мајушни чекићи у сљепоочницама.

Први пут после, чини јој се вијекова које је живјела, размотала се љепљива трака страха испод инстинкта homo animalicusа. Тек кад су се наслагале године обичног живота, варошка прича о смрти добила је свој истинит одјек. Ако је ишта на овом свијету истинито.

Чита наглас, полако, имена.

Мисли.

Требало би написати о свакоме причу. Кратке, дирљиве записе о часовима који стоје између стегнутих, јасних а неразмршених глагола рођен и умро. Надомјестити им живот.

(Одломци из књиге Три самоће, или мјесто недовршених ствари, СКЗ, 2010)

Москва, наставак

Да, Москва слави  872 рођендан. Толико има откако је кнез Јуриј Долгорукин саградио  утврђење од дрвета, Кремљ.  И удешена су тридесет и три ватромета.  На Вднх, ове године био је централни догађај. Кажу да је председник Путин био ту. Иначе, тог дана ми смо имале заказано разгледање Москве из аутомобила. Мој бивши ученик, Дејан Тешановић,  живи већ петнаест година у Москви, каже најбоље је да обиђемо из кола све каљце (кругове). Тај опход траје преко три сата. Иначе, у оно време ратне замршености, била сам разредна одељењу деце избеглица. На крају неког часа, можда сам предавала баш Ану Карењину, на чувену реченицу, има ли неко нешто да пита или дода, он је подигао руку и чуло се: Дјевојко, извините, да ли бисте изашли са мном вечерас у град? Била је то нека опклада, ваљда. Протекло је од тад много воде, и ево, с њим идемо до Ломоносова, на видиковац. Испоставља се да смо претходног дана успеле да препешачимо и завиримо на многа знаменита места. Смејемо се, како је могуће да смо све то стигле, на путу од Космоса до Библитеке страних књижевности.  Међутим куда год човек крене, пешице, некако избија на Краснају плошћад. Ту, код цркве Василија Блаженог, стиснуте међ хиљадама дочекујемо ватромет. После, при одласку ка метроу примећујемо уредно спакован отпад, већ сакупљен. Како и кад, чудимо се. Иначе, Москва је чиста и умивена, права красавица.

Јуче, ту испод зидина Кремља, бочно од Василија Блаженог, закрчиле смо саобраћај. Стојимо лепо и дивимо се, убеђене да је то пешака територија. Људи из аутомобила, које нисмо ни приметили (тако те занесе Москва), трубе. Машу зачуђено, не верују својим очима. Касније сазнајемо да за то следује казна. А полицајац који регулише саобраћај, само одмахне руком, као да нас ту није ни било.

Иначе у тим пламеним куполама много је симболике и много прича. Тешко је ући унутра, навала туриста је толика да се и по неколико сати стоји у реду. Саградио ју је Иван  Грозни, а у совјетско време, легенда каже,  да је Лазар Каганович силно желео да уклони цркву,и припремајући план реконструкције Црвеног трга предочио   Стаљину како је  црква препрека за параде и саобраћај, а овај му, гледајући план,  одговорио чувеном реченицом: Врати је на своје место!

Увече у једној пекари док пробамо купусник и још којекава ручно рађена пецива, један белопути Татарин (баш као из једне приче коју сам давно писала), пита да ли смо Италијанке. При одласку каже, нешто као, баш сте праве бамбине, што је поново пасаж из једне друге приче забележене у Грчкој.  Деси се тако да се стварност порине у причу, да  се сусретну два света: фикција и стварност, па не знаш којом џадом газиш.

Иначе, Дејан каже, северњаци су они, мало суздржани, али кад су Срби у питању, слаби су на нас. Некако омекшају, увек кад смо ми у питању, некако рођачки.

Жени код које купујем дар, сребрне минђуше, кажем  живела бих у Русији. Она вели, то каже и мој зет, из Београда, а ја бих живела у Србији.  Смејемо се.

Ту, у Москви, имам осећај као да сам код куће. Велика радост ме плави.

Увече и изјутра, у једној од оних соба што светлуцају у Космосу, посматрам задивљујућу панораму града. Опушта тај поглед и избезумљује. Кажу да, заједно са туристима и оним који долазе да раде у Москву, током дана овде проборави и по двадесет милиона становника. Док ово пишем, хвата ме страх, непојамно је,  делује немогуће.

Овај град густо је насељен животом векова. То да су ту шетали и дисали сви највећи писци света, њихови ликови и читаоци, да су уплетени у мрежу вечности кроз коју пролазиш, потпуно ме држи у екстатичном заносу. Све ми се чини познатим.

Ево, као да ће сад на патријаршијском рибњаку избити Булгаковљеви грађани Михаил Александрович Берлиоз и Иван Николајевич Понирјов.

Коначно, и Ана је кренула у свој роман са Нижњегородскаје железничке станице, које већ одавно додуше нема, али сви Московљани знају да је Ана оне зиме ту села у воз.

Москва обузима као најлуђа страст. Облаци су нежни, дубоко у небесима. Плове лагано, ове јесени, бистри, утањају у плавет. Онај осећај простора, бесконачности, и вечности који смо учили из филма Андреј Рубљов, то је Москва. То је Русија.

На станицама метроа, кад виде да имаш кофер, без обзира на године, увек се нађе неки кавалир, који без речи узме ручку и извуче пртљаг на следећи ниво, не осврћући се (бар мени се тако дешавало). Ох, и сад се сећам једног плавог, правог Словена, што  су нам се погледи , ономад, на оној апсолвентској залепили,  у метроу, и тог трена препознавања, пре него што смо свако у својој траци, минули занавек једно поред другог.

Фотографишемо се као манијаци. На Арбату, поново, сусрећемо Пушкина и Наталију Гончареву, и наравно не пропуштамо уз лаки наклон да се овековечимо и ту. Па Баљшој у ноћи. Па Александровски сад, у лејама цвећа, испод водених лукова; па у позадини река, у позадини куполе и звоници, споменик Ђирилу и Методију, Гогољу…па спомеик победи над Турцима, под Плевном 1877-8 (ту на том олтару-звону пише: Гренадири својим ратним друговима – Нема више љубави него положити  душу своју за пријатеље своје, Јв. по Јовану, гл.15).  Краја нема.  Од свих тих фотографија остаће живе, знам, једино ове речи које пишем. И у њима лампиони као прапорци у предивној Никољској, ту изнад  Казањске саборне цркве. И симпатични уметници-трговци, који као и свуда на свету за час смувају човека, продају му разне историјске  сцене (костимирани) или фотографије са питомим белим голубовима, рецимо.  Цењкали смо се. Кажем, ми смо писци из Србије, молодец. После кад пошаљем пријатељима те фотке, стижу поруке: како си срећна што си ту. Ето, вредело је исцењкати се и бити мало преварен, за тај осећај који и друге плави, са слика.

У библиотеци за страну књижевност „Рудомино“ где је представљен Студенички типик фотографишемо се са Павићем. Ту у дворишту налазе се бисте (поклони земаља) многих великана, ми смо загрлиле свог. Ту упознајемо, уживо, и неке од пријатеља са мрежа. Дивне Светлана Луганска, Наташа Лукина, Анастасија Немкова, Јулија Созина, Данијела Стојановић…провешћемо остатак дана заједно. То су они сусрети у којима имате осећај да сте већ били с неким, да се разумете изврсно, а заправо, успутно се смејете и упознајете. Мој руски постаје смелији, нарочито као верзија рускосрпског. Светлана и Наташа причају мноштво анегдота, о свему и свачему, руском.  Рецимо, у згради КГБ пре револуције било је седиште Државног осигурања (скраћено ГосСтрах) и за време репресесије човек нетом пристигао у Москву питао је испред зграде, да ли је то ГосСтрах, а уследио је одговор који се и данас препричава, не то је ГосУжас. Размишљам, колико би људи у Београду некоме умело да исприча једну подисторију града. Нажалост, ми имамо чудну нарав: свака генерација мисли да је све почело јуче, ако не и да ће тек сутра.

Њих две показују нам и  Иљинску цркву, у којој већ неколико година уназад на славу Храма служи и наш владика Јован Ћулибрк. Руске падобранске трупе Светог Илију славе као заштитника, и тог дана литија иде од цркве до Кремља.

Иначе, у чувеним центрима Цум И Гум све је рестаурирано, и блештаво, тржни центри изронили у нови из минулог века. Опет, у декору, ту се преплићу разне епохе, тако да човек има осећај да је у неком дану дубоке историје док блене у излоге савремених брендова.

Московљани воле паркове, раскошне, пројектоване као историјска места и пејзажна ремек дела, стога скоро преуређени парк Зарјадије шаљиво коментаришу. Кажу наш је градоначелник из Сибира, па је пожелео и овде  тундру. Иначе, парк је осмишљен у тренду који је запљуснуо урбани свет, нарочито мегалополисе: градски паркови као потпуно природна станишта (гледала сам то у некој емисији). Али, одиста, Московљани су у праву. Овај парк, на обали реке, није раскошан као  остали.

У Москвије све у сталном покрету, а опет  као да газите у тишини, у далеким временима, у духовним висинама. Кад кажете Москава, значи: библитеке, музеји, позоришта, цркве, паркови, волшебне станице метроа… Архитектура и дух империје. И на том фону самеравају руски писци свет. Због тога и данас међу млађим писцима ничу величине. Не може се бити неутемељен у таквој историји. Отуда савремени класици: Прилепин, Водоласкин и многи други стилски обухватају минуле епохе и израњају свежи, нови, савремени.

У глави ми се врте слике, адресе, појмови, улице, споменици, приче. Људи. Два дана у Москви,  као у временској капсули, после кад изађеш, ништа више није исто.

Да су Руси свет који и данас у време глобалне пошасти- спуштања образовних и кутурних стандарда преко ријалитија, успева да сачува високе домете, илуструје  и разговор у реду за чекирање на аеродрому при повратку.  На већ распричаном руском размењујемо утиске о књижевности, нас неколико. Дотичемо се и питања да ли би писац требало само да пише или да буде и друштвено активан. Једна млада девојка, у вези са Прилепином, вели, маладец, заступа свој народ;  једна друга жена каже, сви људи су исти, не би требало да се делимо, она иде у посету кћерки у Лондон. И једно и друго је тачно.

После у авиону, у ушима ми звук гласа оне баке из Рјазања (кад би она знала, да је већ одавно у мојој причи Рјазањ, и да она сад долази у возу , на одласку из Москве, да затвори круг, шта би рекла, мислим, и да ли би ишта рекла, да ли би јој значило) и називи дрвећа на  руском… тако блиском, а опет споразумевамо се помоћу нововавилонског, нимало нам сличног.

Док из авиона хватам обрисе земље, кажем сапутници, као да је све био сан.

цео текст објављен на: www.nacionalnarevija.com

Као кад брзи воз пројури кроз неки град, а ти наслањаш чело на окно да ухватиш што више одраза, што више боје и облика, приљубљујеш цело лице, размрљана си тачка, наслањаш и руке, постранце, поред лица, сужаваш фокус, као да ћеш успети ухватити срце оног што промиче. Уносиш се у простор кроз који тутњи машина, искочио би и остао да истражујеш, да откриваш, ћутиш и смејеш се, ту, али то је само трен који се не може продужити.  Но,  тај трен биће  медаљон за дубоке зимске ноћи и плаховита пролећа, за  жарка лета у која ћу се сећати  раног септембра у Москви. Бити у Москви, два и по дана, подсећа на путовање захукталим возом. Ипак, не остају ли најдуже у човеку детаљ и трен?

Овог лета опседала су ме небеса.  Загледала сам се у облаке, у њине форме и растакања.  Небо над Москвом слаже се са речју бескрај. Иако су нас заплашили суморним данима, облацима, кишом, хладноћом, Москва нас је дочекала мирним несагледивим небесима. Моја сапутница, професорка Маја Анђелковић са којом путујем на Сајам књига, показује се  ентузијастичном путницом, дивног разбарушеног духа и нарави. Нас две, тако летимо, и само што не кличемо: Москво, ево нас.

Мој интимни књижевни дневник, највећма је везан за Русију. Нема, мислим, ни једне земље са толико књижевних адреса (у сваком погледу) и толико љубави за своје писце.

Ту, одмах, на Шереметјеву, поздрављамо се са Пушкином. Усред те савремене Вавилонске куле (занимљиво је то како је човек лепо домислио, кад не може у висину, може при земљи, а опет као тачку за узлетање ка небесима,  сатворити место где ће се сви разумети) пружамо руке ка Александру. Он је у покрету, разбарушен и замишљен, са руком испруженом ка нама, доле ( значи на високом постаменту) као да чека. Испружам руку ка његовој. Између наших дланова, струји  неизрецива сила вечности. Овог пута само ћу направити покрет као да желим да полетим, истегнути тело, и руку, бићу као стрела, али не усуђујем се да дотакнем тог силног младића. Овога пута не. Само стремим.

Иако сви знају тај нововалиноски језик – енглески, мислим да није ред да се ми Словени споразумевамо помоћу њега. Зато извлачим некаве речи, творим некаве реченице на руском.  Маладец, искрсава ми у глави Захар Прилепин, само тако, говрићемо руски.

Добили смо инструкције како возом, а потом метроом да дођемо до града. Ту на изласку из авиона, и после у реду пред пасошком контролом, развија се жива дискусија како је боље отићи са аеродрома, Јандекс таксијем или Аероекспресом. Један фини млади човек спреман је да нам обезбеди такси, каже цене су скоро фиксне, и нема пљачке, то кошта од осамсто до хиљаду и двеста рубаља. Слично дође и воз, али пошто причају о томе да можеш да се загалвиш колима и по три сата у колони, нас две се држимо плана из Београда. Воз па метро. Касније ће се испоставити да ћемо тек за три сата ући у хотелске собе.  Наш човек воли комфор, и скоро сви наши одлазе колима.

Ово је пут је пут из снова. Била сам некад давно на апсолвентској екскурзији у Русији, и ни замислити нисам могла да је нећу још некад посетити. Али, живот није једноставан, и дуго је требало да се деси овај кратки лет у жеље.

Нас две се у возу смејемо, слатко, и једна лепа Рускиња пита одакле смо. Из Србије, а она вели, осећа се балкански дух. Удата је негде у Хрватску, упознали се преко интернета,  вели, иначе иде у посету својима негде дубоко у Сибир, Москва је плаши.  Замишљам јесен тамо где она иде, сетим се сцена из Михалковљевих филмова, и тих шума које те увуку у себе преко екрана. Огромне, стасите, до небеса ударају, а опет прозрачне и нежне.

Промичу поред нас шуме и честари, док сат куцка московско време. Радосна сам и лака. Сећам се песме наизуст учене: бјелаја берјозка под мајим акном, принакрилас сњегом точно сјеребром… Не само брезе, тај дугачки низ чине разнолика стабла.  Доцније, при повратку, једна бака из Рјазања  набрајаће ми врсте: клен, храст, јасен, туја, брест, граб, багрем, јавор, кестен, и наравно брезе, брезе, брезе… Нисам нигде видела такве шуме у којима се додирују и преплићу гране различитох врста дрвећа. То ме усхићује. Мислим  о томе како је овде све тако, просто, дубоко и испреплетено.  Ухватили смо окрајке светлости, успели да омиришемо ваздух и закорачили у московску ноћ. 

Хотел Космос, док му се приближавамо на подлози ноћи, заиста делује као озвездана кошница. Светлуцају жаруље из прозора, и мада огроман и бетонски незграпан дању (али импозантан), сад делује раскошно, као да лебди у васиони. Испред, Гагарин, монументално у ко зна којој размери. Приближавамо се као космонаути, у безваздушном простору, лагано. Испоставиће се да је овај хотел-џин одиста  земни космос. Крцат је свим  језицима и бојама. У њему се не спава, будан је целе ноћи.  Ту можете у три ујутру заливати лубеницу пивом, или јести какво узбечко јело. Лифтови зује по целу ноћ. Један млади Рус изјутра, водећи за руку нежну Кинескињу, по начину на који затварам врата, смејући се каже, маладец, рускаја, права. Громко се смејемо, кажем, не рускаја, српска.  Он каже, ја сам војник. Потом некако лифт заличи на купе у коме се возим са Чарнојевићем, или Рајићем, сад ,свеједно је, јер, тај млади човек зна да је сваки трен празник, осећа се то испод његовох гласног смеха.

Ту на ВДНХ (Выставки достижений народного хозяйства) све је у знаку совјетске Русије. Монументални споменици у част рада, радника, сељака совхоза и колхоза…све то сад звучи замршено. Углавном, то место, цео комплкес споменика  са парком Останкино је музеј на отвореном, како пише у туристичком водичу.  Међутим, цела Москва је музеј на отвореном. Парадоксално, ВДНХ  обележава осамдесет година,  а централни споменик –фонтана Дружба народа, или како га још зову Златни сноп, симбол совјетског доба, на посетиоце оставља утисак царске раскоши. Иначе шеснаест девојака у народној ношњи означава исто толики број савезних република. У центру је Русија.  Парк је подељен тематски, док јуримо подне пре поласка, вукући кофере, осећам се као да сам залутала(поново) у неки кадар филма Никите Михалкова.  Вењаци са белим  дрвеним бордурама, као чипкама, вуку да седиш, и уживаш. Бео и светао дан, савршен. Некаква радост плави све присутне; једна Рускиња ту, у једном таквом кутку прави ми одличне фотографије. Као на дачи, тако замишљам. Други је дан, обележавања Дана Москве, и сви су празнично  расположени.

Москву је немогуће самерити, немогуће описати. Несагледива, немерљива. Чудесно замешена: сва њена лица и епохе – ту су, помирене.  Ствар политичке (државне) одлуке, или не, Москва блиста свуда, где год смо завирили.

(део приче из Москве, цео текст излази у Националној ревији „Србија“ број 75) 

Тасос, са пругом плавети што се наслања на Атос

Румуни које говоре немачки. Румуни који говоре енглески. Румуни који говоре француски. Срби који говоре немачки. Говоре енглески. Грци чији је темперамeнет присан, заварани су речима. Језик више није идентитет малих народа.Такво је време. Нико није оно што јесте, и чему припада. Номадски двадесет први век, слобода као тековина револуција из осамнаестог века, затворила се у новом ропству. Скоро свако на малој плажи на Тасосу маскенбалски прелама језик, цео свет је маскенбал.  Те Румуне који са својом децом причају немачки, после сусрећемо у манастиру Светог Архангела Михаила. Крсте се у тишини, купују бројанице, по којима се после распознају  на плажи, као ненемци.  У том  пресвлачењу, у тој расподели улога има нечег страшног. Грцима, може бит, ако не кажу ко су, сви ови добровољни конвертити, оно су што одаје језик којим се користе.

Плава пуначка жена, са симпатичним дететом, прилази, и на немачком се распитује за лежаљке. Ње поњимају, кажем. И они одлазе.

Сутрадан, у води, док муж и ја већамо о временским приликама на Острву, та иста госпођа, одједном вели, јуче је била олуја, сигурно нисте били ту. Плавушан се приближава, и креће разговор.

Ведар, остаје у води са нама. Каже, био сам у Швајцарска, у Срби и сад у Грци. Где си био у Срби, питам? Не знам, и каже, минут један. Потом се обраћа мајци на немачком. Можда је пита да ли сме да прича с нама, не знам. Не говорим немачки.

Потом се сви заједно купамо. Одједном, та жена, потпуна странкиња, Немица, од јуче, бива симаптична Нишлијка, насељена у Швајцарској. Лазар каже, то ти је живот. Шта, питамо? Све то. У недостатку речи,и немогућности да их пронађе,  користи оне које зна. Шта? Све је ово као сан. Живот, је диван. Волим да шивим у Грчки. Мој тата је казао, моше ићи у Срби, али не у Грци, он не воли море. Али, ја волим. Шуште му сугласници, као кад птица прхне.

Минут један, каже поново, ставља камен у качкет, потапа га, и зарања за њим.

Румуни обучени у све језике старог континента, праве опроштајно вече. Првог јутра, на плажи, споразумевам се са једним од њих,  ко зна на ком језику. Не говорим универзални језик колонизатора новог века (тек разумем, понешто), мада би ми било лакше да говорим. Натуцам руски; довољно да ми је лепо у њему. Румун живи у Манчестеру. Његов енглески је је испресецан на слогове, размазан, преломљен.

Враћају се сви у Румунију, па којекуде, по свету. Из свих пет апартмана.

Грк који нам продаје пића и лежаљке, не сналази се у свом овом замешатељенију. Схвата једино, да нама не може продати ништа сем кафе у неколико варијанти. За остале није сигуран ко су.  Прерасподела снага из Првог и Другог рата, није завршена. Осети се то по језицима, и овог лета, Господњег, на скоро дивљој плажи на Тасосу.

За све ово време, у бару на плажи седи или послује  Албанка, скоро немушта током дана. Увече, окупљеном друштву прича о својој великој породици.  Чујем њен енглески док скупљам звуке ослобођене речи; звуке лета. Тишином називамо простор и време ослобођено од људксог говора;  препуно звукова и шумова природе. Шум таласа, и грања,  зуј пчела, гласање птица. Све то спада у тишину. Важно је одсуство човековог гласа и делања.  Додуше, пас и певац, у неком лудом сагласју, сваког дана праве ларму, у задњем дворишту. А испред, море се пружа и утиче у небеса. Ружичасто трепери прозрачна плавет.  Ако у оваквом часу не урониш у божански дах, тешко твоме срцу.

Један весељак, са суседне терасе, на чистом српском,  екавско-ијекавском, детаљно нам преноси острвска искуства и прилике. Ники је ћаћа, каже описујући власницу куће. Ники, весела средовечна Гркиња (од оца има француски језик, који јој у најезди англосаксонског колонијализма, није много од користи), дозвољава да седимо на тераси окренутој ка мору, док не дођу нови гости. Иако је страна на којој смо смештени увече пријатнија, таласи Егејског мора, умирујући су. Тврдоглаво се презнојавам, на тој освојеној тераси. Певце, псе и осталу братију са дворишне стране, имам и у Србији, кажем мужу.  На  том осунчаном, јужном балкону, четири ластавице из гнезда у ћошку, вежбају летење.  Мајка им доноси храну, једном по једном, и они излећу с њом, до струјних жица, до грана борова. Рано изјутра, и у смирај. Птице се гласају, по цео дан. За оне са истрзаним, лошим сном, певац је права мора. Од три сата, не престаје да разбија мрак. Зрикавци по цео дан, оркестрирају. На северној страни, са боровима, ваздух је густ од њихових жишкавих живота.

Пас је стар, чупав. Његов власник, привржено га премешта с места на место; цео божји дан. Беже од сунца. Као атракцију, изводи га у време са највише купача, на плажу. И тад, уз звиждуке и навијање, са обале, и из мора, обојица, као на позорници, пливају.

Мали Румуни, у плићаку, упознају се на немачком. Одрасли окушавају конверзацију на енглеском, па потом огољавају тасоско време, на немачком. Тек кад зађу у дубоко месо разговора, као мачеви, извириће речи њиховог матерњег језика. Разлиће се њихова детињства, њихови животи, као једра, на топлом грчком, августовском,  ветру.

Онај Грк, схватиће њихову носталгију, и сваке вечери, покушаваће, до краја својих снага, а и преко, учествујући с њима у наздрављању, да их зачара, и да им отвори новчанике. Његове кулинарске вештине, нама непознате, они прихватају. До касна са шанка, између плаже и куће, оре се гласови; он пева на грчком, француском, гњецавом енглеском.  Само жели да буде срећан, кажем мужу. У заносу је, и његова сттраст, осећа се по цео дан. Шта ли ради зими, питамо се.

Ћао, бамбина, каже кад пролазим, изјутра са пешкиром за плажу.

Доћи ћу овде, зарана у пролеће, или рану јесен; самоћа је тад дивна, верујем.

Муж сумњичаво гледа; бамбина, не долази у обзир.

Обићи ћемо Острво за један дан. И вратити се на плажу распеваног, горућег Грка, и у кућу његове сестре, као најбоље исходиште. Као, дом. На препорученим плажама, монденским, гужва и заглушујућа музика чине да вам глава задуго вибрира као да је била у каквом лонцу, по коме су, мислећи да вас забављају, и чине вам задовољство, лупали.

Тражећи некакву плажу, за коју нам је весели поменути комшија, рекао: Вреди отићи, после ње за цео живот, кад неко каже тиркизно-зелена боја, ви ћете помислити на тај дан и ту воду. Мом мужу није јасно, што би одрасли мушкарци, помињали, тиркизно-зелену, али пристаје да вози, незгодним путем, пристаје да му кола буду завејана белом, мермерном прашином, као брашном.

Доцније, неки други наш, комшија, каже, ту плажу држи Албанац, са Косова. И дуго потом ћутимо.

Док се двоумимо, да ли и како да стигнемо, до те увале, у једном селу, Панагији, вребамо обељене, аутомобиле са српским таблицама. И док  са земљацима непосредо, и изненадно, причамо о путу ка тамо, прилази старији човек, и каже, а не, не. Каже, ја сам Бугарин, разумем све што причате, није то добар пут.  Језик, наш насушни, увек је од помоћи. Тако доспевамо, ипак, пред сам смирај, у ту увалу, у којој се под табанима покрећу мермерни каменчићи, или прах. Високо горе, беле се камени врхови са којих Грци развејавају мермер, у море. И развозе по земљи, и изван ње.

Још једном, на једној дивљој ували, пошто ми енглески запиње, кажем групи младих Бугара, можда се боље разумемо овако. И они кажу, о, да, на српском. Може. И лепо, што на бугарском што на српском, разумесмо се. 

Ово Острво, утишано, опасано траком асфалта, за два сата може да се измери у километрима.

Један  мештанин, дубоко у брду, куда смо намерили да стигнемо до Светог Пантелејмона, маше.  Заустављамо се, и речи се расипају на нас, радосно. Разумемо само, Сербија; али дубоко испод језика, за трен, осетимо његово срце. Леп, у позним годинама, човек земље, човек маслина, пчела и мира, упућује нас на прави пут. То село, Казавити, наново насељавају, и оживљавају,  млади Грци. А горе изнад, бди Свети Пантелејмон.  Журимо, подневну јару приобаља остављамо иза себе. Одједном, пренем се. Не иде се на поклоњерње у шортсу. И нелагода ме заголица. Кажем мужу, сад кад кренемо на чудотворне изворе, ти иди за паре, а ја ћу за здравље.  Опасаћу се марамом, ако немају одећу за заблуделе путнике.

Непријатан мирис, запаљене гуме, изненада, дражи нам носнице. Не можемо даље, каже муж. Ламела, не смем. И добро расположење, разводњава се.  Свети Пантелејмон нам поручује нешто. Не само да нисмо спремни за овај успон. Савлађујемо речи, увек се испречи нешто, кад смо надомак заокруженог тренутка.

Мислиш ли о Богу, питам га, изненада. Он ћути.

Враћамо се у подножје. Бистримо главу, ћутањем. 

Свака је недаћа искушење; има разлога свакој препреци. Ако умемо да мислимо, кажем утишано.

Пријатељ ми је писао да се са тог врха, види у ведре сате, пола Европе, и Атос. И Кавала. Не знам, можда сам измешала, све те поруке.  Да освојимо тај видиковац, остаје за неки други час.        

Са наше терасе, и из баште, десно, у измаглици мирује Света Гора. Отуда долази хук таласа, кроз дубоку ноћ. Кад склопим очи, у врелини дана, под капцима,  расеца се некакав светлосни пут, дугачак, пење се увис, што је даљи, и на крају расцепа, пројављују се звоници.

Увече, звезде су тако ниске, да ти се чини, да се могу дохватити. 

Како год фотографишем предео, некаква румен се зајави, у даљини, тамо где се раствара и тај пут испод капака.

На већ помињаној тераси коју користимо, као помоћну, за гледање у плавет,  милошћу газдарице, која на помен оца проговара француски, и брише сузе, испраћамо и дочекујемо госте.   И  све звони домаћински. Објашњавамо, сад, новим комшијама, све што знамо о Острву.  Претходни, одлазе зором, али на балкону, чека нас флаша препеченице, из срца Шумадије, испод порука, уживајте, живели. И адреса. 

Они мали Румуни, још увек међусобно разговарају немачки.  Чују се фијукаве речи, чврста мелодија. Колонизација је вечна, само нови робови, имају свест о идентитету (или им се то само чини?); напокон с истог су континента као и колонизатори. Знају се као зле паре. Служили су као савезници, и као непријатељи, по потреби, власницима ових језика у које се облаче,  у нади да ће заварати трагове.

Да ли ће ови малишани бити нови војници, великих царстава? Заменити праве Немце, праве Енглезе? Ступати у легијама, једни против других?  Поробљавати своје отаџбине?

Кад Лазар фијукне, дас ист момент, кроз своје плаве очи, задрхтим. 

Наш домаћин, пушта шансоне, и пева. Бандерас, кажу нове комшије.

Прави нам дивне фрапее, спрема храну, а потом узима моторну тестеру и сече гране борова.  Само да не одигра све Бандерасове роле, кажемо смејући се, са комшијама, кроз дрвену ограду.

Острво као Вавилон, бруји језицима. Сви ови језици живе у лудом бунилу да их велики- велики препознају као равноправне. Мислим, ипак,  да ни најпијанији Енглес у Грчкој, не доживљава румунски, српски (са свим својим варијантама), или бугарски као равне себи.  Ови људи, присилни номади подучени вешто, да грле своје робовске позиције,  надају се да их у земљама у чије језике се преоблаче, одиста, одиста сматрају равним себи? Или су свесни да је све то фарса? Па као и они, махом необразовани печалбари, давно пре њих, сањају час кад ће проћи све, чекају да се врате одакле су пошли?  Како год, њихови малишани, носе туђи језик као свој.  

Енглески посао о обједињавању света језиком, скоро да је завршен. Ипак, сва велика стара царства, одједном, пројављују  свој отпор. Немци и Руси, па Французи, бране своје границе, језиком. О Италијанима, да се и не говори.

Острвљани са свима налазе прави језик. Преко грчког који се вијори са застава, поред многих домова.

Ту, у Потосу, као у кошници, привлачи ме један опал, исполиран и избрушен; да,  сјаји као она вода, тиркозно-зелено, што се не заборавља. Унутра, у радњи, поред прстена, проналазим и медаљон. Привлачи ме, одједном, та плава, осећам готово физичку потребу да је поседујем; као да ће ми улити сигурност, освежити мисао. Ипак, чувена  са свог одлагања, и двоумљења, излазим, као што сам и ушла, без опала.

Напуштајући Острво, мислим да ћу му се сигурно вратити. По онај опал, наранџин мед, и на поклоњење оном видику, са кога свети Памтелејмон надгледа свет и даје наду.

Има нешто у том одбијању наше посете.

Чежња за следећим сусретом, већ на трајекту ка копну, буја.

На Острву остављамо нове познанике, младу породицу из Србије.  Кад  се упознајемо, и кажу, Нађа и Олга, све заличи на литературу. Бели Руси ми затитрају негде у глави. И Црњански. Доцније, ох, како се људи спајају, волшебно, слушам велику, историју Олгине породице. Та епизода, заслужује сасвим засебан запис. Од руских даљина и грофовије,  до Осечине, кроз малу Нађу, мешају се светови. Толико је историје, у скраћеној причи коју слушамо, да не можемо похватати ништа.  Док делимо пиво и цигарете, Олга прича, како је и у најтежим временима, њена бака инсистирала да се сто постави како ваља, да се изнесу и чаше за вино и аперитив, мада, сем воде, ничег другог за пиће није бивало. Ту баку, кћерку генерала Ђукића, председника и оснивача Олимпијског комитета Србије,  крстио је ђенерал Михаиловић (тако сам схавтила). Тек, не само то, откривамо да је, и један студент француског језика  и књижевности, из студентског дома,  који је пушио голоаз, без филтера, право својим рукама од глине, и дељао из дрвета, некакве фигурице, сад ми се чини јунаке из литертуре, и историје,  њихов је рођак.  Све је то давно било, и ево сад, овде, у модрој плавети тасоских дана, појављује се. Ништа, никад, не мине. Враћају се, неки људи, кроз случајне сусрете, кроз детаље, кроз друге људе, и цео живот бива уланчана приповедна композиција. Као вирови, у завичајним рекама, где вода и струји и клобуча се, а на крају утања у опште кружно кретање. Ти вирови делују, кад се довољно дуго занесено, гледа у њих, и као ватра. А вода је, у њима, увек, ладна, као змија.

Никад не знаш кад ће се неки низ тренутака свити у круг, кад ће се уланчати дани до неког, сасвим случајног, дотицања прошлости.

Ники живи на Острву само од јуна до октобра. Њен брат, Бандерас, нешто дуже. Затварају капке ове куће, што нуди небески видик, затварају бар, одводе пса; остају само зрикавци, птице и море. Ипак, Ники ће вам набавити изврстан мед, и маслиново уље, директно од острвљана.  

Завидим Л.Џ. Дарелу, бирао је где ће трошити време. И мислим на оне Кавафијеве стихове: Као што си свој живот проћердао, у овом малом куту, страћио си га и на целој кугли земаљској.

Да ли власници ових сјајних видиковаца, зуре у воду, у небеса, у линију ружичасте плавети, у облаке, у којима, кадкад се чини, живот буја?  Или је све ово за њих само посао, и начин да живе, тамо на копну, како желе, или могу?

Човек, увек, и само жели да буде срећан, шапућем кнезу Рјепнину. Да су доспели до овог Острва, Нађа и Он, да ли би се угрејали?  Ти српски, Бели Руси.

Куд ћемо све стизати, и шта све радити, ко може да зна?

Овај Лазар, који сриче ћирилицу, с мајком, испод сунцобрана, да ли ће једном доћи у униформи, у мајчин завичај? Да ли ће тражити начин да одступи, или ће бити покорни војник, великог царства?

Овај Лазар, који граби воду, и пропушта је кроз прсте, као водопад? Овај, плавооки, кроз кога речи саме налазе пут, као врело; чији је инстикт снажан и дубок. Где ће стићи?

Мој ђед, робијао је у Грчкој. И у свом дневнику-Краткој књизи проживљаја, забележио, да су им Грци кроз жицу, додавали прво хлеб, а после и шта год друго би могли.  

Земља у којој се осећаш као код куће и кад умеш изрећи само, калимера, и махнути руком.

Оне ластавице, из ћошка, што се марљиво спремају за живот, докле ће летети?

Шест дана брзо прође.

О облацима што су се кретали изнад наших глава, о облацима, што су претили, причали и тешили, непрестано мислим.  Онај опал, из Потоса, заноси ме. Не могу да не мислим тој јаркој, снажној, плавој боји.  У наоко непомичној плавети, цео свет се помера.

Са Оствра, као што смо и дошли, одлазимо у жарки час поднева.

Док прелазимо километре,  мењају се боје, промичу предели; одједном задрхтим. Згуснута зелена бујност  завичаја, теши.  Све дрхти, и меша се. Заносни борови на видицима, и у унутрашњости Острва, нестварно наднесени над море; виногради, и мириси, потом планине што буцају облаке,  у мом завичају, зелене густе мреже, сунчев просјај, сенке и брујање тишине; све се то, као вртлог, вировито дотиче. Цео свет је у пулсу вечности.

Изјутра, после дводневог путовања, помишљам, ништа, ипак, није утешно и дивно, као зелени горостасни врхови завичаја. Од Прохора Пчињског,  до Тврдоша, много је километара.

Од Тасоса, преко Дојрана и Београда, до Невесиња, прати нас ветар, и густи шум грања. Мало разговарамо. Волимо да уронимо у безречје.

 У Херцеговачкој Грачаници, дочекаће ме Свети Пантелејмон. Неки сусрети, ипак, не могу се избећи. И она слутња из Кавафијевих стихова, развејава се.

Месец, за који нам се чини да можемо да га дотакнемо, са  тасоске терасе, велики и миран, прати нас  свуда. Кроз високе гране борова у родном дворишту, будно обухвата цео свет. Док фотографишем, тај опсенарски трен, Ники шаље поздрав са Острва. У ноћи, над морем, иако је све мрко, распознаје се водени лазур, и високо, жут као дуња, сија Месец. Доцније, у поноћ, бива бела хладна лампа.

Зрикавци попуњавају и надомештају, простор тишине. Гласање птица, лепет крила, лавеж у даљини. Ноћи на планини, свеже, и реске, леђима се дотичу са острвском тишином. Дубоку ноћ, звездану, дишем, као у раном детињству. Мати каже, Мјесец понекад као да се спусти на гај.

О томе како сам, где год се окренеш, на путу, решила све на српском, и о облацима из којих се може читати судбина, следећи  Антонија Табукија, други пут.

У петак, на Видовдан, у некој од пословница Теленора или Телекома, није ни важно, у центру Београда, велика гужва. Унутра много деце, испред исто. Једни седе у климатизованом простору, под вештачким светлом, други нестпљиво чекају да уђу, део су неке кампање, очигледно. Oд малених ногу творе се потрошачки робови. Искрено, о чему је било речи не знам. Волела бих да је о Видовдану. Као што није, сасвим сигурно. Претпостављам да је била нека презентација у којој се помоћу његове висости – паметног телефона, са свих страна објављују радосна лица, која обзнањују да су у самом центру збивања, у срцу света, века и живота. Та знатижељна, недозрела лица, упијају бујицу порука и радости са екрана, и шта ће после тога, него веровати да је поседовање једини могући начин живота. Нико им при том не открива тајне стварности. Поручује се само: поседуј и путуј. У току је преобликовање света и човека, по мери, не хуманистичког принципа- да свима буде добро, него да крупном капиталу буде најбоље од сваког корака сваког од нас. Цеде нас као дреновину. Волела бих да је неко ту, унутра, тој деци рекао, данас је Видовдан, наш заветни дан.  Волела бих, али „надање се наше закопало“.  Нестаје свет какав смо знали.

Лане сам била у Грачаници у ово време. Концерт Филхармоније којом је дириговао Бојан Суђић, не може се речима ухватити.  Силина осећања  којом су нас даровали, кроз музику,  речи које смо потом измењали, љубав чврста и густа као срж, концентрисана као годови  стабала  из прича о Завету и вечности. Ћутала сам у Грачаници, мук је био дубок као време, осећало се да се додирују висине земље и дубине неба; осећало се да се додирујемо раменима, ми живи, и они, сви, са оног Поља (“Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо. В.Попа), сви, што држе бедеме. Мук којим смо се молили, и сад опомиње језом.  Задрхтим, на спомен тог јутра. Било нас је много, и није се осећао страх. Само једна мисао: одавде се нема куд. Ни данас не могу да опишем тај осећај,  записала сам, и понављала, само: Ко није био не зна, ништа не зна. Ко је био разумеће све, пући ће му пред очима време. 

Нема српског презимена без неког предања. Наше је да смо од Павла Орловића.  Међутим, ново време тражи да се ствари изведу на чистац.  Као и оно ономад, кад је Ћопић забележио: Нема Бога мајко, каже Николетина. Рекао комесар. Комесари су се променили; још су захтевнији и суровији. Кажу, добро, можда Бога има, али историје нема. Заправо, има, али све су то предања. Чак и кад су чињенице јасне и непобитне, некако волшебно нам сe објасни да то није баш тако, да смо склони митоманији, па све испадне код нас некако велико, а није га ни било. 

Рекла сам, тамо, те видовданске вечери, да иако тврде да је Орловић измишљени јунак, ми  у Херцеговини у то не верујемо. Не знам да ли сам погрешила. Чак и у најмањем месту на свету, оператери праве забаве за децу. И деца сањају одлазак.

Мобилност је императив крупног капитала. Историја, традиција, породица, све је вишак. Дистопија је императив.

Ипак, могуће је пружати отпор.  Ако би сваки родитељ и наставник (или бар тек понеки), ако га је блам гласно, а оно потихо, испричао деци понеку важну и лепу причу о историји народа који јесмо,  био би то сигуран улог у опстанак. Међутим, данас је то непопуларна категорија. Показује се да смо опсесивни малограђани, који попут госпа Феме, верују само у оно нешто друго, оно што нису. Можда претерујем? 

Ипак, ономад кад су београдски осмаци загрмели кроз град, кад су се сливали ка Министарству, било је нечег гласног, дивног и неустрашивог. Радосно сачекујући једни друге, зауставили су саобраћај (ако су!), поседали око музичке фонтане на Славији и извикивали: Нећемо пријемни. У свежини њихових корака, у потпуној ослобођености од страха, док су се неколико дана сливали ка Немањиној, било је нечег ванвременог. Скептици кажу, и шта? Шта су постигли? Освојили су, тих дана, слободу. Чуло се из њихових грла  још и:Косово је Србија. Али, видело се да им је потом неко од одраслих,  дошапнуо да тај тон утишају. У тој деци, упркос свему, заиграли су далеки гласови, предака; јер, нема породице без  устаника или Солунца у лози.

 Прилазим једној групици у парку, прекопута Министарства. Кажем, децо браво. Они гледају, бело, кажу, ми смо овде случајно, не занима нас ово. Ми смо се већ уписали. На питање да ли се солидаришу, кажу, не. Не знам у које школе су могли да се упишу пре главног уписа, али јасно је да себе сматрају некаквом елитом.  Није то лепо децо, саборност, или солидарност, како ко воли,  темељ је свега. Гледају још беље. То ће бити они што ће објављивати на мрежама: не занима нас ништа. Имамо свој свет. Много је таквих. Ипак, занима их да се позиционирају. То што их не занима ништа везано за сопствену земљу и род, ипак, одлична је препорука. Између осталог и за програме мобилних оператера.

Ипак, верујем да ће ова  деца што корачају, смело, другачије градити. Државу, свест, политику.

Сетим се, онда, како је током рата деведесетих,у Невесињу,  један хајдук, кад је схватио да ће понављати годину, здрпио дневник и искочио право кроз прозор, са другог спрата, и трк узбрдо. После дугих преговора, одао је то место, где је похранио ту важну црвену књигу. Испод неког дрвета, на врх Града (ту смо се пели, извиђали, сакривали…појма нисмо имали да је ту била тврђава из петнаестог века, да је припадала и Косачама, нити ко су Косаче…било је то у време оне идеологије која је измислила саму себе, и појела све наше приче).

Наша деца, разнолика су; ипак, верујем да ће доћи неко друго време, и да ће имати наше очи, али отреситију нарав, на претке.

Ипак, плашим се корпоративних мрежа, новог система образовања, културних индустрија, и других трица и кучина…да ли ће огољени егоизам и конформизам појести сваки траг радости дељења и давања. Кад свучеш кошуљу  коју волиш и даш некоме, то је онда даривање, кажем мужу док избацујемо непотребне ствари. Све друго је дим  и  прашина…

Не знам да ли ће нас учинити под привидом забаве, мобилним народом, народом појединаца спремних да свуда утекну и претекну, ђе им се укаже згодна дестинација на паметном телефону?

Модерни идентитет тражи од човека, само то: одбацити све и бити мобилан. У преводу, услужан. Неолиберална демократија, подстичући слободу доводи  све вредности до укидања. Рецимо, ми   и језик сами себи хоћемо да укинемо, иако нико, изгледа,  од нас то не тражи.

Ипак, ова деца, што корачају смело, по јари, делују као да ће умети да сабију редове. И, видиш, то утеши ме.

И да, заправо ова прича почиње пре видовданске забаве у корпорацији. Шетајући Србијом, тамо-амо,  прошле седмице, нађосмо се на раскрсници у Ратарима. Ослоњени на кола чекамо домаћина који стиже из Београда. Сунце затања за крошње. И неки други живот, изван велеграда, живот са људским лицем, јавља се. Непозната жена у пролазу вели, добар дан. Испред нас, два дечака неуморно разговарају, све уз игру. Хајде сад, гледај, ја сам лекар; не може и ја ћу бити лекар; па кога да лечимо, не може; може, могу два лекара. Везу тако разговор,  прави мудријаши. Седе на трупцима поред пута, јуре по заравни испред кућа;  лаконоги, занесени, творе свет. Потом ме тргне глас, хајмо у шанац, хајде, брзо, шанцем, ту ћемо се сакрити. Невидљиви непријатељ се прикрада, и они држећи се један за другог, извиђају, крију се, повлаче, нападају…Минути пролазе, оних десетак до доласка нашег домаћина претвара се у пола сата.  Наслоњени на кола, замишљено, дишемо, муж и ја. Загледани,  у ова два срећна створења, свако у свом детињству, кратко се одмарамо.  Немају телефоне, шта ће им поред шанца и трупаца (добро, де, код куће вероватно имају). Погледамо се нас двоје, и праснемо у смех. Помислиће неко да кибицујемо децу, таково је време, кажемо углас. Па шетамо тамо-амо путем, што вероватно делује још луђе.

Тихо је, само њихови гласови, некако питоми, али одлучни, испуњавају модрину предвечерја.

Ови дечаци, сасвим извесно, могу бити шта пожеле. Овакви дечаци, спасиће нас.

Доцније, под орахом, док испијамо пиво, у правом српском домаћинству, наслеђеном и обновљеном, наш познаник вели, ово је стара Србија какве више нема. И уздахне. Али, то је већ за неку другу причу.

Док зарањамо у дубину Србије, у сутон, без кише, пред нама се отварају нежне висине брда, поред  промичу разнолики жбунови, и предео се непрестано таласа, сетим се реченице  мог сина, када смо први пут посетили Грчку. “Па ово је исто све као у Невесињу! Потом кратко ћутање, и закључак. Свет је свуда исти. Дакле, гутајући сутон, путем ка Деспотовцу,  пада ми на ум: Ово је завичај. Због чега би неко одлазио одавде? Због чега људи непрестано изливају чежњу изван света коме припадају? Има Црњански ону дивну забелешку: “И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо?”

Волим вожњу, и ћутање. Као да се догађа некакво чудо, док прелећу обриси поред, као  обред, у коме се отварају унутра, у нама, некакви прозори, бунари, из којих сами себе препознајемо. И зависи од тога у који час се то догађа. Нису иста зарањања изјутра, у подне, увече или уноћ. Наравно, све то зависи и од тога, да ли је звезда упекла, или је облачно; ромиња ли кишица или је олујно са пљуском; грме ли небеса или тихују.

Радујем се овом путу. Прешла сам га једном, давно, као бруцош, а то је некако јасно уцртано у свест, као да је било сад: Манасија и Раваница, чисте, у белом прозрачном дану, тог далеког лета, као спуштене са небеса, трају, вековима.

Међутим, преко лица садашње Манасије -Ресаве, (као и других манастира) прешла је многа сила овог света. Ипак, она се увек занављала.

Како је све на свету у вези, мислим суматраистички.   Читајући причу, Венац за Оца, кажем Горану Максимовићу, рођењем Фочаку, ова слика, и овај трен у причи, десио се уз Дрину, поред Фоче.

Кроз разговор промиче и Михајло Пупин, као асоцијација и одговор на речи једне јунакиње, која својој деци каже: Увек морате знати одакле сте.

Потом Горан прича о свом ђеду који је са целом својом четом, у Првом рату, пребегао Русима, у Галицији, и вратио се  да ослобађа  Отаџбину.

Да, сада, све то делује превећ идеалистички.

И да није Манасије (и свеколиких цркава и манастира, оноликих задужбина), поверовао би човек одиста, да је све што јесмо кратког даха, и да је бесмислена свака човечија работа. Поверовао би да је једини излаз предати све своје, и узети онолико колико ти одрежу белосветски полицајци. Предати своје векове, за шаку опсене, оличене у густим друштвеним мрежама.

Константин Философ забележио је да је деспот Стеван, син цара Лазара и царице Милице, као дечко, посматрајући једну цркву, коју је подигао његов отац, рекао: Ја ћу подићи већу и лепшу!  Кад је, после бурног периода, владавине, напокон поверовао да је прибавио мир за своју државу, Деспот креће у потрагу за местом на коме ће, као и сви пре њега, саградити манастир. Биограф даље пише, да је обилазио и горе и поља, и пустиње, у потрази за местом на ком ће подићи –обитељ. На крају је одабрао место на реци Ресави, при уласку у клисуру. Желео је да ту почива и његово тело, желео је  и да живи ту.  У равници испод било је насеље, манстир  је био у утврђењу.  Тако се човек брине о граду-задужбини. Данас су ту  беле зидине, само део онога што је било. Зидине које иако, само, симболично и данас чувају манстир. И некако радосно просијане сунцем са свих страна; сенке беже, са овог места. Ипак, од почетка градње 1406. године, до данас, Ресаву-Манасију, као и сва друга места, као и сваки педаљ земље, наруживали су, и скрнавили. Ипак, то је место посебно по свему. Још за време Деспота, а и после његове смрти, постало је славно и имало ауторитет и ван земље, по књижевном раду. Ресавска школа, помињана је и дуго по паду српске државе. Манастир је  делио судбину народа. Освајали су га Труци, био је под Аустријанцима. И једни и други, скрнавили су га. Аустријанци су у “црквеном притвору” држали барут, а Турци коње. Турци су копали очи фрескама, страшно су их плашиле очи наших светаца. Све док се, свети Георгије, није указао пред њима, од тад су се одмориле њихове руке.

Манастир је страдао, раскровљен, измучен изнутра; од животописа сачувана је само трећина, ипак, сјај који је изливао, привлачио је и призивао; увек су долазили неки нови људи, и занављали га. 

Унутар зидина станује светлост.  Стојећи, испред, човек не може да не помисли колики је низ година, ово место сакупљало суце.  Човек помисли: све су то моји преци. Времена су се мењала, војске пролазиле, освајале; сатирале, али увек, изнова, долазили су нови, рашчишћавали неред, и појање се обнављало.

И, дакако, пошто све на свету пати од дубоких веза, све ово, записано је у монографији Манастир Ресава, штампаној 1928.поводом петстогодишњице смрти деспота Стевана Лазаревића, у Државној штампарији СХС, а уз новчану помоћ, кога другог него Михајла Пупина, професора Колумбија универзитета, који никад није заборавио одакле је.

Репринт , поклон деспотовачке библитеке, држим с радошћу у руци.

За само један дан, изван Београда, између две велике кише, обишли смо: Манасију, Раваницу, водопад Лисине и село Ратаре. И било је све као да сам била баш тамо где сам рођена. Био је ово дуг дан, вели мој сапутник задовољно.

Некад, као клинци, кад бисмо хтели да сазнамо од некога говори ли суштаствену истину, питали смо: Василија ти Острошког? И одговарали, Василија ми Острошког. То нам је била задња одбрана, увек.  Чак и у она чупава кожномантилашка времена кад је Бог протеран,  Василије Острошки остао је  с нама.  

Био је данас, тако неки дан, врео, бодљикав. Препун брујања, из висине, стешњен сећањима, дубок, као јаме бездање, а светао, и нежан, као утеха.   И могао је свако од нас, данас, бити где год је желео.  Био је дан за снатрење, унутра, у себе. Могли сте да не мислите ни о чему, могли сте да се сећате, да стрепите.  Да се молите и псујете. Штагод, у овом блиставом дану, да сте  хтели, имали сте слободу да чините.

И одиста, десило се много тога; свет је вртешка. Тек десетак минута на било којој друштвеној мрежи довољно је да се осети живот, незауставњив и стваран. Забележен фотографијом, и објавом, за комшилук. Крштавало се, рођенданисало, венчавало, купало, наздрављало…свет је од свих нас сачињен.  

Ипак, занимала ме је највише прича из Подгорице. Од оне прве фотографије, јутрос  коју је неко објавио испред Храма Христовог Васкрсења, са поруком, свиће, обављајући све домаћичке обавезе, нисам престајала да виркам на тарабе. Стрепила сам. То време пре нас, очи оних пре нас, њихови животи, никад лаки, но увек раме уз раме, саборно (зар се одвајало некад црногорско и херцеговачко, српско?), подупиру овај дан.

Некад, као клинци, кад бисмо хтели да сазнамо од некога говори ли суштаствену истину, питали смо: Василија ти Острошког? И одговарали, Василија ми Острошког. То нам је била задња одбрана, увек.  Чак и у она чупава кожномантилашка времена кад је Бог протеран,  Василије Острошки  остао је  с нама.  

И данас, то се, видело.  По светлости, чврстој, жеженој, која је исијавала из свих оних слика испред Храма у Подгорици. Мала је људска лудост, пред снагом Духа.

Много сам објава данас савладала на Фејсбуку.  Много расутих мисли, и порука.

Данас је био и тај дан, кад је спаљена православна Саборна  црква Свете Тројице, пре двадест седам година у Мостару. Један пријатељ написао је, свак своје  јаде помиње. Та бела, чврста, утешница, рушена је месец дана; држала се, бранила;  а тридесет хиљада душа, потом, као река, излило се из тог града, из свог корита, светом. У светлости  јуна.

Ако су наша тела куће наших душа; наше су цркве куће нашег духа. Које се вековима занављају.  А оно питање из детињства, које је топило сваку лаж, чини то и данас. Верујем да и сваки од оних који желе да се трсе свега што су били, стрепи и дрхти пред оним, увек једнако јасним,  детињим питањем – заклетвом.

Било нас је неколико стотина на Тргу Николе Пашића у Београду на најављеном скупу подршке Оливеру Ивановићу док је тамновао.  Тог дана видело се да је светло угашено.

Био је велики минус, али Сунце је притегло дан; блештаво.

У престоници је још било новогодишње расположење; био је и велики минус, а и вест се ширила, старински, од уста до уста. И да није, шта се то Србе престоничаре (а и шире) тиче Косово и Метохија?  То је нека далека земља, како су их подучили, неоправдано митска, и ако је она препрека да се путује, да се селфира, од Аризоне до Багдада, дајте је, коме год.

Важне су франшизе, грантови, фондови.

Ствар је јасна: сами себи без туђих пара, нисмо у стању обезбедити пристојан живот.

Она бодрост на лицима наших старих, преживелих Гологоту,  забележена  филмски и фотографски,  у Грчкој,  лица која не одају предају, нити сумњу, лица са којих зрачи вера и одлука, знање да је једини пут, Отаџбина; прећуткивана пола века, заборављена  и забрављена; ништа не значе новом нараштају.

Прешли су тај пут многи. Мало их се склонило у страну.   Да нису како би доцније Растко оставио Дан шести? Како би Васиљев запевао?   Краков написао Живот човека на Балкану и Крила? Црњански Чарнојевића? Васић, Црвене магле? Винавер Ратне другове? Како би се Надежда уткала у мит, како би записала оне потресне речи којима су је бодрили болесни, рањени, на самрти-биће добро, госпојице Надежда, немојте плакати.

Митови не долазе само из дубине времена, они се стварају и одражавају дух колектива, његове тежње и жеље. Поред универзалних митова, сваки  колектив потврђује свој битак сопственим координатама. Догађаји и људи бивају преко приче и причања, уткани у те званично небележене историје; проток времена их згушњава, и тако се твори густа мрежа  традиције.

Ново време, међутим, презире традицију! Ново време презире све што није оно. А оно се  оглашава и огледа само у материјалном. У поседовању.  Жеђ за поседовањем код појединца развијен је перфидно и као опсесија, тако да у главама новог човека постоји само једна жеља: долче вита.

У том контектсу човек бива окренут само себи и својим потребама; отуђен од другог, од емоције, од историје. Испражњен да би примио нове садржаје, то већ није никаква новост нити тајна.

Просто речено: ново време оличено у глобалним корпоративним системима тражи покорност; њему нису потребни садржаји нити пртљаг минулог.  Све моралне категорије су непожељне.

Јасно је већ свима како функционише ново царство.

Дискредитују се сви митови, предања, традиција колектива; успоставља се само лична, индивидуална важност, при чему ја поседује императивност (привидно) у односу на свет.

Захваљујући новим технологијама,  спроводи се систематично убијање личности, њене везаности за конкретни колектив; а при том се парадигма света као глобалног села, одиста, успоставља као једина извесна срећа (огледа се виртуелној димензији, у којој је све могуће, при том човек бива заведен као становници рајског врта, змијом, забораљајући да у крајњој линији живот чини наша физичко-духовна димензија, контакт са другим, саосећање… и да су консеквенце виртуелног у коначном исходишту,  само дубоке фрустрације). Истина, неке функције виртуелног су корисне, али то у коначности не мења наш живот у њеној јединој димензији коју за сада имамо.

Блудећи по интернету, човек осваја рајске вртове за  себе. Исказује љубав, доброту, срећу, несебичност – лајкује, шерује…

На тај начин, колетив коме припада, хтео он то или не, у који  је природно укорењен, постаје му страно тело. И немио терет.  Што и јесте крајњи циљ. Испражњен од свог колективног, такав човек је универзални војник корпорацијске силе. И у смислу потрошаког духа и сваке друге врсте манипулације.

Због чега ово пишем?

И коме?

Нама. Нама, који мислимо да можемо поклањати заветну земљу.  Нам којима је све наше постало тешко и одурно; а туђе важно и блиставо. Онима који мисле да је једино решење отићи. Или предати све моћнима, и робовски провести век, срећно лутајући виртуелним просторима, убеђени да  је послушност једини начин опстанка и да је важан само наш слатки живот, ма он био само пуко седење испред екрана.

Нама пишем, јер, иако, притиснути флоскулом о томе како смо мали, живимо дугу историју; нама јер су наши преци подигли високоо лествицу моралних и друшвених вредности којих би се само безумници могли одрећи.

Збoг тога што кукавички пуцањ у Оливерово срце, у Човека који се увек смеје,  чини историју наших дана; и то страдање залог је оном зрну вечности, званом мит. На нама је да видимо како ћемо даље и да ли је нововековна таштина и празнина у нама толико велика да нам је ближњи најдаља тачка важности. И да ли у нама постоји још иједна морална категорија.

Нисам лично познавала Оливера, али свима нам је био род рођени.

Међутим, тог дана, тог зимног сунчаног дана, видело се да је светло угашено.

И да смо неми, и глуви, да смо спремни рестартовати своју историју, навући завесу, и поклонити се, као да је Отаџбина позоришна сцена, ћутати док заборав не нарасте до немости, док не стасају нека нова деца, наша, која ће нас питати: Добар дан, ко смо ми?

Милораду Екмечићу

Прича ми се наместила.

Гадно. Као со на рану. Као крузер на видик суженог заливског предела. Обуците беле кошуље. Време је.

„Комшије, извините, имате ли какав повећи нож? Оштар“,чујем своју жену.

„Ево два. Један рецкав, један обичан, па који вам паше.“

„Одмах враћам, само да средимо лубеницу.“

„Ма не журите. Тренутно нам не требају.“

У часу док сечиво утопљено у дршку јарке боје прелази из руке у руку, отвара се немушти зјап у разговору. Нелагода, боде, одједном и комшију и моју жену. Ножеве додирују тек толико да не испадну из руку. Гледају се празно и натегнуто. Као да су упали у јаму бeздању.

„Јесте ли је приклали?“,пита доцније комшија, док размењујемо поздраве. „Немам појма“, велим.

Црвено срце лубенице мирише у морском поткровљу. Сочно. Меко. Јуче узбрано негде у Чачку.

„Овакво је срце наше Србије. Топло. Слатко. Податно. И раскомадано.“ Моја вољена жена, има арсенал сентиментално-моралистичких метафора и док их дели са мном, њена радост расте као цвет.

Море је раскошно, море је смирујуће, море је утешно. Море је немушто. И баш га брига ко стоји на малој понти испод које мрежасто развлачи сунчеве зраке. Као саће.

На малу понту, израна иза разнобојно офарбаних дрвених вратница излећу купачи. Купачи, по цео дан истресају слане капљице са својих тела.

Семир, наш комшија, и ја убацујемо опушке у импровизовану пепељару, пластичну чашу са поклопцем, напуњену водом. Мрешка се сунце на нашим раменима.

Рускиња до нас питала је јуче, моју жену, да ли се разумемо, сви ти језици, каже: црногорски, српски, хрватски, босански… да ли се разумемо, горко узвраћамо? Боље него ико, одговара она. И следи цела историја о старословенском и словенским језицима. Искључујем прекидач у уху. Плоп.

Поподне; као чапље, стојимо на једној нози. Понта је препуна. Делујемо као весело друштво.

Плави белопути Татарин, који говори руски, доводи троје малих. Једно од њих, хвата ме за руку и води на купање. Смех и одобравање таласају се под облацима. Сви се разумемо.

Разговарамо у презенту, свакодневно. Са помало куртоазног футура. И бојажљивог плусквамперфекта. Толико да се не именује ништа што би потакло нелагоду.

одломак из књиге прича „Венац за Оца“ СКЗ, 2018.