Истина је, у Бечу, горко сам плакала. У један прозиран, бео, јунски дан. У руској Николајевској цркви, као да су ме стигле све туге овог света. И сузе су текле. И текле. И текле. Час пре тога, смејала сам се. Честице моштију, поред икона, додирнуле су ме, вели једaн млади ђакон, Александар, из Београда. Он саслужује, ту, у Николајевској.

У такав дан, врео од пуноће, сунце се спуштало на земљу, и цео свет је био у једној тачки усијања. Био је то, каква случајност, дан када је Сунце најдаље од небеског екватора, по средњoевропском времену. Испред те цркве, Николајевске, пре чијег је грађења, кажу, довезена земља из Русије, у том дану, разлила се светлост. На нас. У дворишту, испод куполе два олтара и сеновитости недеље у којој смо се затекли, у царској Вијени. А ту смо се зауставили, јер смо залутали.

Пре тога: многе речи, чврста стезања руку, дубоко поверење, заједништво као у читанкама; у српској православној цркви, на једном подневном разговору, на књижевном читању. И осећај да човек никада не може напустити родну земљу. Да је носи у џепу са-коа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини ручно рађеној, у књигама, у речима, у словима… у причама које теку као река.

Пре тога, запањујућа скоро целопоподневна вожња, уз инструкције љубазног металног гласа џипи¬еса, са којим никако нисмо могли да се споразумемо; верујући јој, тој љубазној жени из апарата, чијим гласом управљају небески сателити, послушно смо се вртели свим могућим цирковима, царским. Тек у неки час, решисмо да јој се захвалимо, и отпустимо је. Њен глас напунио нам је уши, а инструкције затегле живце.

Ох, после тога, открисмо да нисмо слепци, и да умемо пронаћи место на ком ћемо читати своје речи, и без вође пута. Чудно, како вођа може да те упропасти, чак и у једном обичном књижевном послу, било ког, обичног дана.

Један тренутак у кафеу Стандард, у коме су се, кажу, виђали, елитни комунисти, ови што су толико утицали на Словене да и сад поболевамо од њихових бољки. Кажу да је и Троцки свраћао ту. Не знам да ли пре или после боравка у Београду.

Па, не мирише ту ништа на пролетаријат. По препоруци једног Никице из Сплита, одабирамо кафе. Препуне витрине отмених рецепата оживелих у свим бојама и облицима. Не знам шта смо јели, али знам да укус није био раскошан колико беше раскошна при-мамљивост на тањиру.

Потом, некаква пијаца, на којој се један од сапутника одушевљава, по мом мишљењу претерано, колонијалним зачинима (сетим се Хане и Давича), и један непланирано купљени шешир, јер сунце је разјарено и мислим да ћу се шлогнути. Нисам воле¬ла да гацам по пијаци, нисам због тога дошла у Беч!

Бувљчки део, признајем, ипак, био је оно место на ком бих осванула. Суве штанглице цимета, још и сад штрче у некаквим чашама, у мојој кухињи.

Ноћ у једној старој, тихој згради, у којој сам једини спавач.

Уклештена у време, те ноћи, никако не разумем, због чега ме пробадају и душек и јастук. Овде је сигурно живео неки српски студент, у оно време. Када је свет био свежији. Када су студенти расправљали свуноћ, и због свега. Разбарушено, исцрпно, заверенички. Када је Милош веровао да је у реду заплесати валс на Видовданском балу, са женом српског конзула, у Бечу. И да је у реду, после тога, војевати против туђина у његовој униформи. Ето, тек после сто година, гласно говоримо, поново, о мутним, почецима двадесетог века. Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.

И мој пријатељ, и сапутник, писац В. Пиштало, личи ми на каквог књижевног јунака из сопствених прича, док у светлости замиче за ћошкове, блештавих фасада.

Беч је чист. Беч је бео. Беч је прозиран.

Док плачем, у подневној милости, неоткривеног, у Николајевској, моји сапутници, сумњају. Пекић је, веле, моји сапутници, и не знам због чега, сад то помињу, доживео, покајање, после Времена чуда.

Пратер са својом недељном гужвом, као панорама са разгледница. Као да смо у веселом дану пре Великог рата. Као да смо у било ком веселом дану, дуге историје. Сви су весели. На свим језицима. На свим језицима, радост се разуме. Нарочито када је реч о свињским коленицама и пиву. И смејемо се, као да су наше речи, окачене на вртешку. Као да је свет вртешка, и као да нећемо сићи никада. Као да нико неће искључити прекидач. Дан је једар од доброг расположења. И сви га штипамо, да се уверимо да је стваран.

Увече идемо, у Сахер. У моју причу. Наздрављамо. И фотографишемо се, док млак ветар растерује умор. Ту, за много пара, можете да осетите, децентно, чоколадно, густо срце империје. Оно што су Моцарт куглице за Салцбург, то је Сахер торта за Беч, пише у једном туристичком водичу. Тачно, видим, Ксавер, мој јунак из приче, припада ту. И некаква тиха сета, што му осијава очи, осећа се ту, у Сахеру, на неком ћошку, у некој улици, којој не памтим име.

И она пивница, коленице још једном, и пиво небројено различних боја, јачине, мириса. И Зорица, наша домаћица, прича с некаквим миром, ретким. Тихо; густо; њено приповедање делује као дах свежине; и некакве сени као из далеких Давидових строфа, на трен, заносе нас у друго време. Са зачудним дивљењем, моји сапутници, који би радо седели са оним комунистима из Стандарда, одједном ситно говоре, док их обгрљују њене речи, као да је пивница Гетсимански врт.

У Бечу, ту, после тог пива, велим, једном свом сапутнику, оном што је сакупио пола бечке зачинске пијаце, у свој кофер, велим му, дакле, сваке вечери, мој муж и ја, спавамо загрљени, као кашике.

Склопим очи, наслоним чело на његов потиљак, и заједно упловимо. У велику страшну ноћ. Као да ничег нема, сем нас, на свету.

Он ме гледа, грицка свој здрави оброк, и чуди се, чуди, како после десет година, може да се дели постеља.

Али, велим, заклела сам се. Да ћу га волети. Као себе.

Ту негде, можда, баш тик у тој ноћи, на ћошку испред, месечина осветљава прозоре плесачице Терезе Кронес, и Милош подиже шешир. А ноћ је дуга више од два века.

А, тај твој, јунак из приче, тај Ксавер, пита тај мој сапутник, да ли је стваран? Колико и ти, кажем.

Потом пијемо вино. Доноси гa и отвара младић који осликава цркву, ону којој нас љубазни свезнајући глас, џипиеса, претходног дана, никако није могао привести. Све док сами нисмо кренули у потрагу. Његова избегличка прича, дугачка је. Компликована, али он је приповеда лако. Сви заједно, у шупљој бечкој ноћи, потом, славимо пријатељство, и случајне сусрете.

Објашњавамо младићу свежих очију, због чега смо нахрупили у његове живе ноћи, обрубљене бојама и одорама светих, о чијим стопалима и шакама мисли поваздан. После, док се други мају својим причама, он ми вели,тихо, читао бих, баш, ту твоју књигу, али како да је купим? Остављам му један примерак, код испијених флаша, изјутра.

Притом, мислим на Алексу.

Један од оснивача Просвјете, Алекса Шантић, наш добри, Алекса, ретко је путовао. Волео је, страсно, безмало порочно, да се извезе у Невесиње, кад жега окује Мостар. Беч, нити какво друго иностранство, нису су га много интересовали.

А ми бисмо, деца овог века, да пијемо кокосово млеко, да заборавимо наше дивне ливаде, и тужне, мирне кравље очи.

Просвјета, веже Србље и данас. И Беч. И Праг. И Загреб. И Мостар. И Сарајево. Трагови, К унд К монархије, преплићу се са нашим песмама о слободи. Заувек.

Душа ми је сеновита. И тужна. И ове сузе што лију, река су за орахову љуску, за душу Оца, за ми¬тарење. Од саме речи, страшим се. Митарења су и земна. И небеска. Задушја. Није требало да кренем на овај пут, мислим. У мени још кваса велика туга.

Ноћу, у суседној соби, неко хрче, ужасно равнодушно. Као да је сам на свету.

А време протиче.

Тај, Ксавер, из моје приче, заправо, некако наличи на неког тужног Сремца. Српски студенти, волели су Бечлике, у оно време.

Ох, и кад су умирали, и бљували крв, они су волели. Тако пише. У историјама. Нашим, сентименталним кућама.

И кад је издахнула, монархија је оставила своје трагове. Из свих бивших делова, одавно већ и по други пут раскомаданих држава, студенти се уписују, и уче на тамошњим универзитетима. Поданици су увек добродошли.

Чудно, ипак, Беч је некако као велика кућа, привлачно уређена. Домаћини кажу, најсигурнији град у Европи.

Ноћу, враћајући се, пролазим погнуте главе. Како се све сврши! Ту су прошле хиљаде наших судбина. Клечали смо и плакали смо. Како се све сврши! Пише Црњански.

Кад сам пошла, рекли су, видећеш, као код куће. Језик споразумевања, српски, свуда. Срела сам, чак, и једног младог сликара, перформера, који у славу нове царевине, велике европске уније, изводи перформансе… срела сам га као на улици у Београду, уз климање главе.

Тај не би био у Просвјети, ни онда, а не би ни на оном балу, Видовданском, за који је Милош пеглао фрак, док је Гаврило подизао руку.

Има још безброј сеновитих места, згодних за причу. Дан је, понекад вечност.

Док сабирам слике за бечки колаж, чујем: А, ви сте мене хтјели убити! Чуј, Капоруша, измислили неку шетњу, да те Бог сачува. Једва сам претеко. Ааааа… зато, немој их слушати. Одметни се. Сама шетај Бечом! Радослав Братић, наслоњен на штап, смеје се: Не шалим се, Бога ми, мислио сам, готов сам! И пошаљи причу у Зору! Чујеш ли!

Чудно је то. Време не постоји. Она вртешка из Пратера, у којој циктимо, сви, није ништа друго до трен. Шарени се од наших стопала. Гурамо једни друге. Високо летимо. У ноћ. У звезде. Ударамо шпицевима.

Пропадамо. Мремо од страха. И подврискујемо.

Наше сјени ходају по Бечу.

А ове сузе, у подневу, омиловање тешких страдања, знак су да душа, смрти нема.

Тика-така, и тако живот прође. Куца негде сат из солунског ранца, Братићеве приче.

Истина је да одговора нема.

Прибележено захваљујући Просвјети из Беча, Радославу Братићу и Срђану  Мјалковићу