Стојимо на белој косини, сад кад помишљам на тај час, мислим да немамо тежину, да смо ослобођени физичке димензије – путници у светлом снопу ноћи. Месец је округао испред нас – видиш, као да можеш да га дохватиш, тако је то овде, каже глас поред мене. Као да се спушта на руке, само их испружиш.У стварности гледано, стојимо на белим каменим плочама, стазе што се у благом паду спушта подно манастира. Мркла је ноћ, глуво доба и месец је чист, скоро провидан. Сваки пут на који кренеш придодат је твом времену и пре него што си знао да то место постоји. Миљана Дунђерин рећи ће ми дан пре, ја мислим да си ти нека моја тетка. Обући ћу њен капут и допутовати у Драганац. На местима  на која доходимо устотручава се наш долазак. То нисмо само ми – мнозина се комеша, сад, ту – у поноћној боји. Бела шкољка на којој стојимо у густом мраку свемира – држи нас заковане за земљу и истовремено отпушта у пространство.

Фотографија коју ће, посебним умећем, не помоћу блица, већ два телефона, начинити отац Христофор додаће овом запису сведочанство. Манастирски обриси белеће се иза нас, и ми смо јасно оцртани,  као у јутарњи час. Где све човек неће донети своје мисли и расути кораке.  Има ли икакв план, овај смушени људски створ?  Нема исте човечије прилике на овом свету, а опет свака се огледа у једном лику. Примичемо главе једни другима, зближавамо образе – у дубокој бразди времена, остаће овај живи час.  Срце ми је и од овог и од оног света.  И то јасно, осећам у свежини ноћи, у резонанци тишине на коју падају наши гласови.

Враћајући се из Косовске Митровице, натраг, ка Поморављу и селу Ропотову – стићи ћемо на вечерњу молитву. Уморни смо и ради разговору. Вечерња, ипак, бива дугачка. У малој капели свладавамо себе, и оно што човек тражи у многим својим беспућима, дотиче нас као блесак, као трен и дах – одвајам се од себе, и враћам у тело, нема светлости без мрака, нема тела без сенке нити душе без посртања. Пожелим да паднем ничице, и не устајем, ипак, учествујем у заједничкој молитви – без личних излива. Разбуктаће се у мени захвалност што стојим ту, боса (чинило се да су ми стопала огромна и, да, ако не изађем из ципела, не могу ни трен више стајати), и што је,  без обзира на сва клонућа и расцепе,  дато да  урањам у дубину висине. Молила си се боса, рећи ће доцније отац Јаков! Била си жедна и трпела си?! Е, то је добро. Нешто си истрпела. Отац Лазар, рећи ће, и Мојсије је стајао бос! У трену се гласови мешају, свако домеће своје речи у жрвањ разговора. У гостопримници се шири радост. Отац Христофор рећи ће, док прилазимо Душица и ја, ево ове две штреберке, и засмејаћемо се заједно. На Космету мислим, стално, о својим далеким рођацима, и говорим то наглас. Можда ти је отац  Јаков сродник, каже неко. Он је човек планине. И Херцеговци су се доста насељавали, давно некад, у те крајве испод Шаре. Нисам, каже Јаков. Нисам тог порекла. Не прича много, има сажете поруке. Некаква древност се осећа у њему. Мислим да сви то знамо.

Ко сам ја, питам где год стигнем. Ко сам, ја оцо? Крштена  као Веселинка, али уписана као Весна, хтела бих да знам, да ми неко каже – како да причам са небом. Дебатујемо и о томе. Јаков каже, да идеш и исправиш крсни лист.

Кад отац Христофор, у једном трену, подигне руке да би заокружио неки разговор, а Лазар и Јоаким се насмеју – зачас, комешање и звуци стопе се,  на трен остаје само слика, кадар из прочитаног, па кажем, сад овде као да је изашло време из Несвети а свети.  Догодило се нешто као у једној причи, и цела братија Драганца,  као  да се пресликала, далеко у степи где нико од нас није био,  у нечијим лицима и времену, или се то време које је прошло вратило кроз нас. Радост се прелива кад год човек нема рђаве мисли. Док седим прекопута игумана Јустина, разбистри се нешто у мени, срамота ме је што сам икад роптала. Ноћ је овде звонка и небо лепо, звездано – около густа тмина.

Бела невелика шкољка манастира светли у косвоско-поморавској ноћи. Као једрењак на старим сликама низоземских мајстора. Био је ту и у то време.

Дан пре, први пут у животу пењем се благом узбрдицом ка Драганцу. Варљиво сунце часком заведе, увек изнова, као да си почетник на овом свету – и кренеш без довољно заштите, свучеш капут као змија кожу, али прерано. И дрхтиш, али немаш куд. У невеликом броду храма, иако у мнозини, зебем. Издржаћу, биће то један мали подвиг, нећу изаћи, нећу мислити о томе. И баш у трену кад, не разазнајем да ли хладноћа отпада са речима које падају по нама, или дрхтим од хладноће – неко доноси џемпер и ставља на моја рамена. Тако би требало да буде све, лако, помислим. Лако, као што се после на раном сунцу марта, у заветрини расипају речи и  пружа витки мост разумевања између људи што су се први пут срели. Доносимо свет и немире века у порту – не могу се смирит наше душе, долазимо из хаоса у коме је тешко наћи тачку ослонца. Може се осетити немир, бес, очај – очима монаха лако је препознати наше муке. Дошли смо да пригушимо свет у себи – а он залепљен и држи се канџама. Тешко је изаћи из себе, помислим. Отац Лазар, сипа нам питку лепу ракију коју сам претаче, и каже, живели.

Цео живот  људи на Космету, нарочито изван градова, одвија се у црквеном простору. Нема где друго. Видиш какво је овде пространство пукло, каже моја сапутница из Груже.  Некакав утешни бескрај у коме  ране историје не јењавају, обузима човека, мислим и заплачем се, ту, пред свима, док гледамо како из густе магле лебди капа Шаре у снегу. Гледала сам на телевизији Косовско Поморавље, лијепо, плодно, простано и широко, рећи ће моја мати у неком разговору, сећам се. Млада пријатељица, вративши се из посете пријатељима, рећи ће: За њих не постоји ништа друго него та земља, и тај проблем. Све се око тога врти. То је цео живот, то је све. Уморила сам се. Не могу више. Шта друго се ту  може, кажем? Само живети и веровати.

Оцу Лазару, причам, не знам због чега, о назнакама живота једног студента опште књижевности, а потом теологије – о случајним сусретима по којима знам да се оно што именујемо као време – отвара, као кора кестена, а унура углачан и сјајан плод показује смисао пута. Тако, кажем, рођен је тај студент, Драган Лозо негде у Коњицу. На неком месту где се, сигурно, може  осетити  како време зри. Боже, чекала сам годинама неку вест о њему. И, јуче, пред полазак, у руке ми је пала прича у којој је као схи монах уснуо у Господу. Има тако људи у којима се види одмах, нестварна лепота, неприпадајућа овом свету, рећи ће саговорник. Стид ме је и нервирам се што не могу да се сетим његовог монашког имена. Још увече, док палим лампу поред кревета, у Кососвској Митровици, код Миљане и Александра, на мејл стиже кратка порука: схи монах Симон. Ето, све се враћа на овом свету: осетим нит која светли, није се случајно затегла овог пролећа (не знам још шта ћу са тим сазнањем, али чекало ме је, хтела сам одговор), Предраг Лозо – схи монах Симон – пали жаруље. И отац Лазар који је у световном животу, изучавао високи и ниски напон, улогу флуида, френвенце и таласе – преноси поруке – а колико јутрос нисмо ни слутили све то. Ето, Драгане – где се  снова сусрећемо, кажем и затворим очи.

Слатко заспивам, у граду у коме цар Лазар на тргу мери пад и прах векова. Мирно спавам, јер вериге света спуштене су међу нас – и време пораза није време краја.

(део први)