Као кад брзи воз пројури кроз неки град

Као кад брзи воз пројури кроз неки град, а ти наслањаш чело на окно да ухватиш што више одраза, што више боје и облика, приљубљујеш цело лице, размрљана си тачка, наслањаш и руке, постранце, поред лица, сужаваш фокус, као да ћеш успети ухватити срце оног што промиче. Уносиш се у простор кроз који тутњи машина, искочио би и остао да истражујеш, да откриваш, ћутиш и смејеш се, ту, али то је само трен који се не може продужити.  Но,  тај трен биће  медаљон за дубоке зимске ноћи и плаховита пролећа, за  жарка лета у која ћу се сећати  раног септембра у Москви. Бити у Москви, два и по дана, подсећа на путовање захукталим возом. Ипак, не остају ли најдуже у човеку детаљ и трен?

Овог лета опседала су ме небеса.  Загледала сам се у облаке, у њине форме и растакања.  Небо над Москвом слаже се са речју бескрај. Иако су нас заплашили суморним данима, облацима, кишом, хладноћом, Москва нас је дочекала мирним несагледивим небесима. Моја сапутница, професорка Маја Анђелковић са којом путујем на Сајам књига, показује се  ентузијастичном путницом, дивног разбарушеног духа и нарави. Нас две, тако летимо, и само што не кличемо: Москво, ево нас.

Мој интимни књижевни дневник, највећма је везан за Русију. Нема, мислим, ни једне земље са толико књижевних адреса (у сваком погледу) и толико љубави за своје писце.

Ту, одмах, на Шереметјеву, поздрављамо се са Пушкином. Усред те савремене Вавилонске куле (занимљиво је то како је човек лепо домислио, кад не може у висину, може при земљи, а опет као тачку за узлетање ка небесима,  сатворити место где ће се сви разумети) пружамо руке ка Александру. Он је у покрету, разбарушен и замишљен, са руком испруженом ка нама, доле ( значи на високом постаменту) као да чека. Испружам руку ка његовој. Између наших дланова, струји  неизрецива сила вечности. Овог пута само ћу направити покрет као да желим да полетим, истегнути тело, и руку, бићу као стрела, али не усуђујем се да дотакнем тог силног младића. Овога пута не. Само стремим.

Иако сви знају тај нововалиноски језик – енглески, мислим да није ред да се ми Словени споразумевамо помоћу њега. Зато извлачим некаве речи, творим некаве реченице на руском.  Маладец, искрсава ми у глави Захар Прилепин, само тако, говрићемо руски.

Добили смо инструкције како возом, а потом метроом да дођемо до града. Ту на изласку из авиона, и после у реду пред пасошком контролом, развија се жива дискусија како је боље отићи са аеродрома, Јандекс таксијем или Аероекспресом. Један фини млади човек спреман је да нам обезбеди такси, каже цене су скоро фиксне, и нема пљачке, то кошта од осамсто до хиљаду и двеста рубаља. Слично дође и воз, али пошто причају о томе да можеш да се загалвиш колима и по три сата у колони, нас две се држимо плана из Београда. Воз па метро. Касније ће се испоставити да ћемо тек за три сата ући у хотелске собе.  Наш човек воли комфор, и скоро сви наши одлазе колима.

Ово је пут је пут из снова. Била сам некад давно на апсолвентској екскурзији у Русији, и ни замислити нисам могла да је нећу још некад посетити. Али, живот није једноставан, и дуго је требало да се деси овај кратки лет у жеље.

Нас две се у возу смејемо, слатко, и једна лепа Рускиња пита одакле смо. Из Србије, а она вели, осећа се балкански дух. Удата је негде у Хрватску, упознали се преко интернета,  вели, иначе иде у посету својима негде дубоко у Сибир, Москва је плаши.  Замишљам јесен тамо где она иде, сетим се сцена из Михалковљевих филмова, и тих шума које те увуку у себе преко екрана. Огромне, стасите, до небеса ударају, а опет прозрачне и нежне.

Промичу поред нас шуме и честари, док сат куцка московско време. Радосна сам и лака. Сећам се песме наизуст учене: бјелаја берјозка под мајим акном, принакрилас сњегом точно сјеребром… Не само брезе, тај дугачки низ чине разнолика стабла.  Доцније, при повратку, једна бака из Рјазања  набрајаће ми врсте: клен, храст, јасен, туја, брест, граб, багрем, јавор, кестен, и наравно брезе, брезе, брезе… Нисам нигде видела такве шуме у којима се додирују и преплићу гране различитох врста дрвећа. То ме усхићује. Мислим  о томе како је овде све тако, просто, дубоко и испреплетено.  Ухватили смо окрајке светлости, успели да омиришемо ваздух и закорачили у московску ноћ. 

Хотел Космос, док му се приближавамо на подлози ноћи, заиста делује као озвездана кошница. Светлуцају жаруље из прозора, и мада огроман и бетонски незграпан дању (али импозантан), сад делује раскошно, као да лебди у васиони. Испред, Гагарин, монументално у ко зна којој размери. Приближавамо се као космонаути, у безваздушном простору, лагано. Испоставиће се да је овај хотел-џин одиста  земни космос. Крцат је свим  језицима и бојама. У њему се не спава, будан је целе ноћи.  Ту можете у три ујутру заливати лубеницу пивом, или јести какво узбечко јело. Лифтови зује по целу ноћ. Један млади Рус изјутра, водећи за руку нежну Кинескињу, по начину на који затварам врата, смејући се каже, маладец, рускаја, права. Громко се смејемо, кажем, не рускаја, српска.  Он каже, ја сам војник. Потом некако лифт заличи на купе у коме се возим са Чарнојевићем, или Рајићем, сад ,свеједно је, јер, тај млади човек зна да је сваки трен празник, осећа се то испод његовох гласног смеха.

Ту на ВДНХ (Выставки достижений народного хозяйства) све је у знаку совјетске Русије. Монументални споменици у част рада, радника, сељака совхоза и колхоза…све то сад звучи замршено. Углавном, то место, цео комплкес споменика  са парком Останкино је музеј на отвореном, како пише у туристичком водичу.  Међутим, цела Москва је музеј на отвореном. Парадоксално, ВДНХ  обележава осамдесет година,  а централни споменик –фонтана Дружба народа, или како га још зову Златни сноп, симбол совјетског доба, на посетиоце оставља утисак царске раскоши. Иначе шеснаест девојака у народној ношњи означава исто толики број савезних република. У центру је Русија.  Парк је подељен тематски, док јуримо подне пре поласка, вукући кофере, осећам се као да сам залутала(поново) у неки кадар филма Никите Михалкова.  Вењаци са белим  дрвеним бордурама, као чипкама, вуку да седиш, и уживаш. Бео и светао дан, савршен. Некаква радост плави све присутне; једна Рускиња ту, у једном таквом кутку прави ми одличне фотографије. Као на дачи, тако замишљам. Други је дан, обележавања Дана Москве, и сви су празнично  расположени.

Москву је немогуће самерити, немогуће описати. Несагледива, немерљива. Чудесно замешена: сва њена лица и епохе – ту су, помирене.  Ствар политичке (државне) одлуке, или не, Москва блиста свуда, где год смо завирили.

(део приче из Москве, цео текст излази у Националној ревији „Србија“ број 75) 

Ластавице које уче да лете

Тасос, са пругом плавети што се наслања на Атос

Румуни које говоре немачки. Румуни који говоре енглески. Румуни који говоре француски. Срби који говоре немачки. Говоре енглески. Грци чији је темперамeнет присан, заварани су речима. Језик више није идентитет малих народа.Такво је време. Нико није оно што јесте, и чему припада. Номадски двадесет први век, слобода као тековина револуција из осамнаестог века, затворила се у новом ропству. Скоро свако на малој плажи на Тасосу маскенбалски прелама језик, цео свет је маскенбал.  Те Румуне који са својом децом причају немачки, после сусрећемо у манастиру Светог Архангела Михаила. Крсте се у тишини, купују бројанице, по којима се после распознају  на плажи, као ненемци.  У том  пресвлачењу, у тој расподели улога има нечег страшног. Грцима, може бит, ако не кажу ко су, сви ови добровољни конвертити, оно су што одаје језик којим се користе.

Плава пуначка жена, са симпатичним дететом, прилази, и на немачком се распитује за лежаљке. Ње поњимају, кажем. И они одлазе.

Сутрадан, у води, док муж и ја већамо о временским приликама на Острву, та иста госпођа, одједном вели, јуче је била олуја, сигурно нисте били ту. Плавушан се приближава, и креће разговор.

Ведар, остаје у води са нама. Каже, био сам у Швајцарска, у Срби и сад у Грци. Где си био у Срби, питам? Не знам, и каже, минут један. Потом се обраћа мајци на немачком. Можда је пита да ли сме да прича с нама, не знам. Не говорим немачки.

Потом се сви заједно купамо. Одједном, та жена, потпуна странкиња, Немица, од јуче, бива симаптична Нишлијка, насељена у Швајцарској. Лазар каже, то ти је живот. Шта, питамо? Све то. У недостатку речи,и немогућности да их пронађе,  користи оне које зна. Шта? Све је ово као сан. Живот, је диван. Волим да шивим у Грчки. Мој тата је казао, моше ићи у Срби, али не у Грци, он не воли море. Али, ја волим. Шуште му сугласници, као кад птица прхне.

Минут један, каже поново, ставља камен у качкет, потапа га, и зарања за њим.

Румуни обучени у све језике старог континента, праве опроштајно вече. Првог јутра, на плажи, споразумевам се са једним од њих,  ко зна на ком језику. Не говорим универзални језик колонизатора новог века (тек разумем, понешто), мада би ми било лакше да говорим. Натуцам руски; довољно да ми је лепо у њему. Румун живи у Манчестеру. Његов енглески је је испресецан на слогове, размазан, преломљен.

Враћају се сви у Румунију, па којекуде, по свету. Из свих пет апартмана.

Грк који нам продаје пића и лежаљке, не сналази се у свом овом замешатељенију. Схвата једино, да нама не може продати ништа сем кафе у неколико варијанти. За остале није сигуран ко су.  Прерасподела снага из Првог и Другог рата, није завршена. Осети се то по језицима, и овог лета, Господњег, на скоро дивљој плажи на Тасосу.

За све ово време, у бару на плажи седи или послује  Албанка, скоро немушта током дана. Увече, окупљеном друштву прича о својој великој породици.  Чујем њен енглески док скупљам звуке ослобођене речи; звуке лета. Тишином називамо простор и време ослобођено од људксог говора;  препуно звукова и шумова природе. Шум таласа, и грања,  зуј пчела, гласање птица. Све то спада у тишину. Важно је одсуство човековог гласа и делања.  Додуше, пас и певац, у неком лудом сагласју, сваког дана праве ларму, у задњем дворишту. А испред, море се пружа и утиче у небеса. Ружичасто трепери прозрачна плавет.  Ако у оваквом часу не урониш у божански дах, тешко твоме срцу.

Један весељак, са суседне терасе, на чистом српском,  екавско-ијекавском, детаљно нам преноси острвска искуства и прилике. Ники је ћаћа, каже описујући власницу куће. Ники, весела средовечна Гркиња (од оца има француски језик, који јој у најезди англосаксонског колонијализма, није много од користи), дозвољава да седимо на тераси окренутој ка мору, док не дођу нови гости. Иако је страна на којој смо смештени увече пријатнија, таласи Егејског мора, умирујући су. Тврдоглаво се презнојавам, на тој освојеној тераси. Певце, псе и осталу братију са дворишне стране, имам и у Србији, кажем мужу.  На  том осунчаном, јужном балкону, четири ластавице из гнезда у ћошку, вежбају летење.  Мајка им доноси храну, једном по једном, и они излећу с њом, до струјних жица, до грана борова. Рано изјутра, и у смирај. Птице се гласају, по цео дан. За оне са истрзаним, лошим сном, певац је права мора. Од три сата, не престаје да разбија мрак. Зрикавци по цео дан, оркестрирају. На северној страни, са боровима, ваздух је густ од њихових жишкавих живота.

Пас је стар, чупав. Његов власник, привржено га премешта с места на место; цео божји дан. Беже од сунца. Као атракцију, изводи га у време са највише купача, на плажу. И тад, уз звиждуке и навијање, са обале, и из мора, обојица, као на позорници, пливају.

Мали Румуни, у плићаку, упознају се на немачком. Одрасли окушавају конверзацију на енглеском, па потом огољавају тасоско време, на немачком. Тек кад зађу у дубоко месо разговора, као мачеви, извириће речи њиховог матерњег језика. Разлиће се њихова детињства, њихови животи, као једра, на топлом грчком, августовском,  ветру.

Онај Грк, схватиће њихову носталгију, и сваке вечери, покушаваће, до краја својих снага, а и преко, учествујући с њима у наздрављању, да их зачара, и да им отвори новчанике. Његове кулинарске вештине, нама непознате, они прихватају. До касна са шанка, између плаже и куће, оре се гласови; он пева на грчком, француском, гњецавом енглеском.  Само жели да буде срећан, кажем мужу. У заносу је, и његова сттраст, осећа се по цео дан. Шта ли ради зими, питамо се.

Ћао, бамбина, каже кад пролазим, изјутра са пешкиром за плажу.

Доћи ћу овде, зарана у пролеће, или рану јесен; самоћа је тад дивна, верујем.

Муж сумњичаво гледа; бамбина, не долази у обзир.

Обићи ћемо Острво за један дан. И вратити се на плажу распеваног, горућег Грка, и у кућу његове сестре, као најбоље исходиште. Као, дом. На препорученим плажама, монденским, гужва и заглушујућа музика чине да вам глава задуго вибрира као да је била у каквом лонцу, по коме су, мислећи да вас забављају, и чине вам задовољство, лупали.

Тражећи некакву плажу, за коју нам је весели поменути комшија, рекао: Вреди отићи, после ње за цео живот, кад неко каже тиркизно-зелена боја, ви ћете помислити на тај дан и ту воду. Мом мужу није јасно, што би одрасли мушкарци, помињали, тиркизно-зелену, али пристаје да вози, незгодним путем, пристаје да му кола буду завејана белом, мермерном прашином, као брашном.

Доцније, неки други наш, комшија, каже, ту плажу држи Албанац, са Косова. И дуго потом ћутимо.

Док се двоумимо, да ли и како да стигнемо, до те увале, у једном селу, Панагији, вребамо обељене, аутомобиле са српским таблицама. И док  са земљацима непосредо, и изненадно, причамо о путу ка тамо, прилази старији човек, и каже, а не, не. Каже, ја сам Бугарин, разумем све што причате, није то добар пут.  Језик, наш насушни, увек је од помоћи. Тако доспевамо, ипак, пред сам смирај, у ту увалу, у којој се под табанима покрећу мермерни каменчићи, или прах. Високо горе, беле се камени врхови са којих Грци развејавају мермер, у море. И развозе по земљи, и изван ње.

Још једном, на једној дивљој ували, пошто ми енглески запиње, кажем групи младих Бугара, можда се боље разумемо овако. И они кажу, о, да, на српском. Може. И лепо, што на бугарском што на српском, разумесмо се. 

Ово Острво, утишано, опасано траком асфалта, за два сата може да се измери у километрима.

Један  мештанин, дубоко у брду, куда смо намерили да стигнемо до Светог Пантелејмона, маше.  Заустављамо се, и речи се расипају на нас, радосно. Разумемо само, Сербија; али дубоко испод језика, за трен, осетимо његово срце. Леп, у позним годинама, човек земље, човек маслина, пчела и мира, упућује нас на прави пут. То село, Казавити, наново насељавају, и оживљавају,  млади Грци. А горе изнад, бди Свети Пантелејмон.  Журимо, подневну јару приобаља остављамо иза себе. Одједном, пренем се. Не иде се на поклоњерње у шортсу. И нелагода ме заголица. Кажем мужу, сад кад кренемо на чудотворне изворе, ти иди за паре, а ја ћу за здравље.  Опасаћу се марамом, ако немају одећу за заблуделе путнике.

Непријатан мирис, запаљене гуме, изненада, дражи нам носнице. Не можемо даље, каже муж. Ламела, не смем. И добро расположење, разводњава се.  Свети Пантелејмон нам поручује нешто. Не само да нисмо спремни за овај успон. Савлађујемо речи, увек се испречи нешто, кад смо надомак заокруженог тренутка.

Мислиш ли о Богу, питам га, изненада. Он ћути.

Враћамо се у подножје. Бистримо главу, ћутањем. 

Свака је недаћа искушење; има разлога свакој препреци. Ако умемо да мислимо, кажем утишано.

Пријатељ ми је писао да се са тог врха, види у ведре сате, пола Европе, и Атос. И Кавала. Не знам, можда сам измешала, све те поруке.  Да освојимо тај видиковац, остаје за неки други час.        

Са наше терасе, и из баште, десно, у измаглици мирује Света Гора. Отуда долази хук таласа, кроз дубоку ноћ. Кад склопим очи, у врелини дана, под капцима,  расеца се некакав светлосни пут, дугачак, пење се увис, што је даљи, и на крају расцепа, пројављују се звоници.

Увече, звезде су тако ниске, да ти се чини, да се могу дохватити. 

Како год фотографишем предео, некаква румен се зајави, у даљини, тамо где се раствара и тај пут испод капака.

На већ помињаној тераси коју користимо, као помоћну, за гледање у плавет,  милошћу газдарице, која на помен оца проговара француски, и брише сузе, испраћамо и дочекујемо госте.   И  све звони домаћински. Објашњавамо, сад, новим комшијама, све што знамо о Острву.  Претходни, одлазе зором, али на балкону, чека нас флаша препеченице, из срца Шумадије, испод порука, уживајте, живели. И адреса. 

Они мали Румуни, још увек међусобно разговарају немачки.  Чују се фијукаве речи, чврста мелодија. Колонизација је вечна, само нови робови, имају свест о идентитету (или им се то само чини?); напокон с истог су континента као и колонизатори. Знају се као зле паре. Служили су као савезници, и као непријатељи, по потреби, власницима ових језика у које се облаче,  у нади да ће заварати трагове.

Да ли ће ови малишани бити нови војници, великих царстава? Заменити праве Немце, праве Енглезе? Ступати у легијама, једни против других?  Поробљавати своје отаџбине?

Кад Лазар фијукне, дас ист момент, кроз своје плаве очи, задрхтим. 

Наш домаћин, пушта шансоне, и пева. Бандерас, кажу нове комшије.

Прави нам дивне фрапее, спрема храну, а потом узима моторну тестеру и сече гране борова.  Само да не одигра све Бандерасове роле, кажемо смејући се, са комшијама, кроз дрвену ограду.

Острво као Вавилон, бруји језицима. Сви ови језици живе у лудом бунилу да их велики- велики препознају као равноправне. Мислим, ипак,  да ни најпијанији Енглес у Грчкој, не доживљава румунски, српски (са свим својим варијантама), или бугарски као равне себи.  Ови људи, присилни номади подучени вешто, да грле своје робовске позиције,  надају се да их у земљама у чије језике се преоблаче, одиста, одиста сматрају равним себи? Или су свесни да је све то фарса? Па као и они, махом необразовани печалбари, давно пре њих, сањају час кад ће проћи све, чекају да се врате одакле су пошли?  Како год, њихови малишани, носе туђи језик као свој.  

Енглески посао о обједињавању света језиком, скоро да је завршен. Ипак, сва велика стара царства, одједном, пројављују  свој отпор. Немци и Руси, па Французи, бране своје границе, језиком. О Италијанима, да се и не говори.

Острвљани са свима налазе прави језик. Преко грчког који се вијори са застава, поред многих домова.

Ту, у Потосу, као у кошници, привлачи ме један опал, исполиран и избрушен; да,  сјаји као она вода, тиркозно-зелено, што се не заборавља. Унутра, у радњи, поред прстена, проналазим и медаљон. Привлачи ме, одједном, та плава, осећам готово физичку потребу да је поседујем; као да ће ми улити сигурност, освежити мисао. Ипак, чувена  са свог одлагања, и двоумљења, излазим, као што сам и ушла, без опала.

Напуштајући Острво, мислим да ћу му се сигурно вратити. По онај опал, наранџин мед, и на поклоњење оном видику, са кога свети Памтелејмон надгледа свет и даје наду.

Има нешто у том одбијању наше посете.

Чежња за следећим сусретом, већ на трајекту ка копну, буја.

На Острву остављамо нове познанике, младу породицу из Србије.  Кад  се упознајемо, и кажу, Нађа и Олга, све заличи на литературу. Бели Руси ми затитрају негде у глави. И Црњански. Доцније, ох, како се људи спајају, волшебно, слушам велику, историју Олгине породице. Та епизода, заслужује сасвим засебан запис. Од руских даљина и грофовије,  до Осечине, кроз малу Нађу, мешају се светови. Толико је историје, у скраћеној причи коју слушамо, да не можемо похватати ништа.  Док делимо пиво и цигарете, Олга прича, како је и у најтежим временима, њена бака инсистирала да се сто постави како ваља, да се изнесу и чаше за вино и аперитив, мада, сем воде, ничег другог за пиће није бивало. Ту баку, кћерку генерала Ђукића, председника и оснивача Олимпијског комитета Србије,  крстио је ђенерал Михаиловић (тако сам схавтила). Тек, не само то, откривамо да је, и један студент француског језика  и књижевности, из студентског дома,  који је пушио голоаз, без филтера, право својим рукама од глине, и дељао из дрвета, некакве фигурице, сад ми се чини јунаке из литертуре, и историје,  њихов је рођак.  Све је то давно било, и ево сад, овде, у модрој плавети тасоских дана, појављује се. Ништа, никад, не мине. Враћају се, неки људи, кроз случајне сусрете, кроз детаље, кроз друге људе, и цео живот бива уланчана приповедна композиција. Као вирови, у завичајним рекама, где вода и струји и клобуча се, а на крају утања у опште кружно кретање. Ти вирови делују, кад се довољно дуго занесено, гледа у њих, и као ватра. А вода је, у њима, увек, ладна, као змија.

Никад не знаш кад ће се неки низ тренутака свити у круг, кад ће се уланчати дани до неког, сасвим случајног, дотицања прошлости.

Ники живи на Острву само од јуна до октобра. Њен брат, Бандерас, нешто дуже. Затварају капке ове куће, што нуди небески видик, затварају бар, одводе пса; остају само зрикавци, птице и море. Ипак, Ники ће вам набавити изврстан мед, и маслиново уље, директно од острвљана.  

Завидим Л.Џ. Дарелу, бирао је где ће трошити време. И мислим на оне Кавафијеве стихове: Као што си свој живот проћердао, у овом малом куту, страћио си га и на целој кугли земаљској.

Да ли власници ових сјајних видиковаца, зуре у воду, у небеса, у линију ружичасте плавети, у облаке, у којима, кадкад се чини, живот буја?  Или је све ово за њих само посао, и начин да живе, тамо на копну, како желе, или могу?

Човек, увек, и само жели да буде срећан, шапућем кнезу Рјепнину. Да су доспели до овог Острва, Нађа и Он, да ли би се угрејали?  Ти српски, Бели Руси.

Куд ћемо све стизати, и шта све радити, ко може да зна?

Овај Лазар, који сриче ћирилицу, с мајком, испод сунцобрана, да ли ће једном доћи у униформи, у мајчин завичај? Да ли ће тражити начин да одступи, или ће бити покорни војник, великог царства?

Овај Лазар, који граби воду, и пропушта је кроз прсте, као водопад? Овај, плавооки, кроз кога речи саме налазе пут, као врело; чији је инстикт снажан и дубок. Где ће стићи?

Мој ђед, робијао је у Грчкој. И у свом дневнику-Краткој књизи проживљаја, забележио, да су им Грци кроз жицу, додавали прво хлеб, а после и шта год друго би могли.  

Земља у којој се осећаш као код куће и кад умеш изрећи само, калимера, и махнути руком.

Оне ластавице, из ћошка, што се марљиво спремају за живот, докле ће летети?

Шест дана брзо прође.

О облацима што су се кретали изнад наших глава, о облацима, што су претили, причали и тешили, непрестано мислим.  Онај опал, из Потоса, заноси ме. Не могу да не мислим тој јаркој, снажној, плавој боји.  У наоко непомичној плавети, цео свет се помера.

Са Оствра, као што смо и дошли, одлазимо у жарки час поднева.

Док прелазимо километре,  мењају се боје, промичу предели; одједном задрхтим. Згуснута зелена бујност  завичаја, теши.  Све дрхти, и меша се. Заносни борови на видицима, и у унутрашњости Острва, нестварно наднесени над море; виногради, и мириси, потом планине што буцају облаке,  у мом завичају, зелене густе мреже, сунчев просјај, сенке и брујање тишине; све се то, као вртлог, вировито дотиче. Цео свет је у пулсу вечности.

Изјутра, после дводневог путовања, помишљам, ништа, ипак, није утешно и дивно, као зелени горостасни врхови завичаја. Од Прохора Пчињског,  до Тврдоша, много је километара.

Од Тасоса, преко Дојрана и Београда, до Невесиња, прати нас ветар, и густи шум грања. Мало разговарамо. Волимо да уронимо у безречје.

 У Херцеговачкој Грачаници, дочекаће ме Свети Пантелејмон. Неки сусрети, ипак, не могу се избећи. И она слутња из Кавафијевих стихова, развејава се.

Месец, за који нам се чини да можемо да га дотакнемо, са  тасоске терасе, велики и миран, прати нас  свуда. Кроз високе гране борова у родном дворишту, будно обухвата цео свет. Док фотографишем, тај опсенарски трен, Ники шаље поздрав са Острва. У ноћи, над морем, иако је све мрко, распознаје се водени лазур, и високо, жут као дуња, сија Месец. Доцније, у поноћ, бива бела хладна лампа.

Зрикавци попуњавају и надомештају, простор тишине. Гласање птица, лепет крила, лавеж у даљини. Ноћи на планини, свеже, и реске, леђима се дотичу са острвском тишином. Дубоку ноћ, звездану, дишем, као у раном детињству. Мати каже, Мјесец понекад као да се спусти на гај.

О томе како сам, где год се окренеш, на путу, решила све на српском, и о облацима из којих се може читати судбина, следећи  Антонија Табукија, други пут.

Видовдан и дани око њега

У петак, на Видовдан, у некој од пословница Теленора или Телекома, није ни важно, у центру Београда, велика гужва. Унутра много деце, испред исто. Једни седе у климатизованом простору, под вештачким светлом, други нестпљиво чекају да уђу, део су неке кампање, очигледно. Oд малених ногу творе се потрошачки робови. Искрено, о чему је било речи не знам. Волела бих да је о Видовдану. Као што није, сасвим сигурно. Претпостављам да је била нека презентација у којој се помоћу његове висости – паметног телефона, са свих страна објављују радосна лица, која обзнањују да су у самом центру збивања, у срцу света, века и живота. Та знатижељна, недозрела лица, упијају бујицу порука и радости са екрана, и шта ће после тога, него веровати да је поседовање једини могући начин живота. Нико им при том не открива тајне стварности. Поручује се само: поседуј и путуј. У току је преобликовање света и човека, по мери, не хуманистичког принципа- да свима буде добро, него да крупном капиталу буде најбоље од сваког корака сваког од нас. Цеде нас као дреновину. Волела бих да је неко ту, унутра, тој деци рекао, данас је Видовдан, наш заветни дан.  Волела бих, али „надање се наше закопало“.  Нестаје свет какав смо знали.

Лане сам била у Грачаници у ово време. Концерт Филхармоније којом је дириговао Бојан Суђић, не може се речима ухватити.  Силина осећања  којом су нас даровали, кроз музику,  речи које смо потом измењали, љубав чврста и густа као срж, концентрисана као годови  стабала  из прича о Завету и вечности. Ћутала сам у Грачаници, мук је био дубок као време, осећало се да се додирују висине земље и дубине неба; осећало се да се додирујемо раменима, ми живи, и они, сви, са оног Поља (“Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо. В.Попа), сви, што држе бедеме. Мук којим смо се молили, и сад опомиње језом.  Задрхтим, на спомен тог јутра. Било нас је много, и није се осећао страх. Само једна мисао: одавде се нема куд. Ни данас не могу да опишем тај осећај,  записала сам, и понављала, само: Ко није био не зна, ништа не зна. Ко је био разумеће све, пући ће му пред очима време. 

Нема српског презимена без неког предања. Наше је да смо од Павла Орловића.  Међутим, ново време тражи да се ствари изведу на чистац.  Као и оно ономад, кад је Ћопић забележио: Нема Бога мајко, каже Николетина. Рекао комесар. Комесари су се променили; још су захтевнији и суровији. Кажу, добро, можда Бога има, али историје нема. Заправо, има, али све су то предања. Чак и кад су чињенице јасне и непобитне, некако волшебно нам сe објасни да то није баш тако, да смо склони митоманији, па све испадне код нас некако велико, а није га ни било. 

Рекла сам, тамо, те видовданске вечери, да иако тврде да је Орловић измишљени јунак, ми  у Херцеговини у то не верујемо. Не знам да ли сам погрешила. Чак и у најмањем месту на свету, оператери праве забаве за децу. И деца сањају одлазак.

Мобилност је императив крупног капитала. Историја, традиција, породица, све је вишак. Дистопија је императив.

Ипак, могуће је пружати отпор.  Ако би сваки родитељ и наставник (или бар тек понеки), ако га је блам гласно, а оно потихо, испричао деци понеку важну и лепу причу о историји народа који јесмо,  био би то сигуран улог у опстанак. Међутим, данас је то непопуларна категорија. Показује се да смо опсесивни малограђани, који попут госпа Феме, верују само у оно нешто друго, оно што нису. Можда претерујем? 

Ипак, ономад кад су београдски осмаци загрмели кроз град, кад су се сливали ка Министарству, било је нечег гласног, дивног и неустрашивог. Радосно сачекујући једни друге, зауставили су саобраћај (ако су!), поседали око музичке фонтане на Славији и извикивали: Нећемо пријемни. У свежини њихових корака, у потпуној ослобођености од страха, док су се неколико дана сливали ка Немањиној, било је нечег ванвременог. Скептици кажу, и шта? Шта су постигли? Освојили су, тих дана, слободу. Чуло се из њихових грла  још и:Косово је Србија. Али, видело се да им је потом неко од одраслих,  дошапнуо да тај тон утишају. У тој деци, упркос свему, заиграли су далеки гласови, предака; јер, нема породице без  устаника или Солунца у лози.

 Прилазим једној групици у парку, прекопута Министарства. Кажем, децо браво. Они гледају, бело, кажу, ми смо овде случајно, не занима нас ово. Ми смо се већ уписали. На питање да ли се солидаришу, кажу, не. Не знам у које школе су могли да се упишу пре главног уписа, али јасно је да себе сматрају некаквом елитом.  Није то лепо децо, саборност, или солидарност, како ко воли,  темељ је свега. Гледају још беље. То ће бити они што ће објављивати на мрежама: не занима нас ништа. Имамо свој свет. Много је таквих. Ипак, занима их да се позиционирају. То што их не занима ништа везано за сопствену земљу и род, ипак, одлична је препорука. Између осталог и за програме мобилних оператера.

Ипак, верујем да ће ова  деца што корачају, смело, другачије градити. Државу, свест, политику.

Сетим се, онда, како је током рата деведесетих,у Невесињу,  један хајдук, кад је схватио да ће понављати годину, здрпио дневник и искочио право кроз прозор, са другог спрата, и трк узбрдо. После дугих преговора, одао је то место, где је похранио ту важну црвену књигу. Испод неког дрвета, на врх Града (ту смо се пели, извиђали, сакривали…појма нисмо имали да је ту била тврђава из петнаестог века, да је припадала и Косачама, нити ко су Косаче…било је то у време оне идеологије која је измислила саму себе, и појела све наше приче).

Наша деца, разнолика су; ипак, верујем да ће доћи неко друго време, и да ће имати наше очи, али отреситију нарав, на претке.

Ипак, плашим се корпоративних мрежа, новог система образовања, културних индустрија, и других трица и кучина…да ли ће огољени егоизам и конформизам појести сваки траг радости дељења и давања. Кад свучеш кошуљу  коју волиш и даш некоме, то је онда даривање, кажем мужу док избацујемо непотребне ствари. Све друго је дим  и  прашина

Не знам да ли ће нас учинити под привидом забаве, мобилним народом, народом појединаца спремних да свуда утекну и претекну, ђе им се укаже згодна дестинација на паметном телефону?

Модерни идентитет тражи од човека, само то: одбацити све и бити мобилан. У преводу, услужан. Неолиберална демократија, подстичући слободу доводи  све вредности до укидања. Рецимо, ми   и језик сами себи хоћемо да укинемо, иако нико, изгледа,  од нас то не тражи.

Ипак, ова деца, што корачају смело, по јари, делују као да ће умети да сабију редове. И, видиш, то утеши ме.

И да, заправо ова прича почиње пре видовданске забаве у корпорацији. Шетајући Србијом, тамо-амо,  прошле седмице, нађосмо се на раскрсници у Ратарима. Ослоњени на кола чекамо домаћина који стиже из Београда. Сунце затања за крошње. И неки други живот, изван велеграда, живот са људским лицем, јавља се. Непозната жена у пролазу вели, добар дан. Испред нас, два дечака неуморно разговарају, све уз игру. Хајде сад, гледај, ја сам лекар; не може и ја ћу бити лекар; па кога да лечимо, не може; може, могу два лекара. Везу тако разговор,  прави мудријаши. Седе на трупцима поред пута, јуре по заравни испред кућа;  лаконоги, занесени, творе свет. Потом ме тргне глас, хајмо у шанац, хајде, брзо, шанцем, ту ћемо се сакрити. Невидљиви непријатељ се прикрада, и они држећи се један за другог, извиђају, крију се, повлаче, нападају…Минути пролазе, оних десетак до доласка нашег домаћина претвара се у пола сата.  Наслоњени на кола, замишљено, дишемо, муж и ја. Загледани,  у ова два срећна створења, свако у свом детињству, кратко се одмарамо.  Немају телефоне, шта ће им поред шанца и трупаца (добро, де, код куће вероватно имају). Погледамо се нас двоје, и праснемо у смех. Помислиће неко да кибицујемо децу, таково је време, кажемо углас. Па шетамо тамо-амо путем, што вероватно делује још луђе.

Тихо је, само њихови гласови, некако питоми, али одлучни, испуњавају модрину предвечерја.

Ови дечаци, сасвим извесно, могу бити шта пожеле. Овакви дечаци, спасиће нас.

Доцније, под орахом, док испијамо пиво, у правом српском домаћинству, наслеђеном и обновљеном, наш познаник вели, ово је стара Србија какве више нема. И уздахне. Али, то је већ за неку другу причу.

Један дан изван Београда, између две кише

Док зарањамо у дубину Србије, у сутон, без кише, пред нама се отварају нежне висине брда, поред  промичу разнолики жбунови, и предео се непрестано таласа, сетим се реченице  мог сина, када смо први пут посетили Грчку. “Па ово је исто све као у Невесињу! Потом кратко ћутање, и закључак. Свет је свуда исти. Дакле, гутајући сутон, путем ка Деспотовцу,  пада ми на ум: Ово је завичај. Због чега би неко одлазио одавде? Због чега људи непрестано изливају чежњу изван света коме припадају? Има Црњански ону дивну забелешку: “И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо?”

Волим вожњу, и ћутање. Као да се догађа некакво чудо, док прелећу обриси поред, као  обред, у коме се отварају унутра, у нама, некакви прозори, бунари, из којих сами себе препознајемо. И зависи од тога у који час се то догађа. Нису иста зарањања изјутра, у подне, увече или уноћ. Наравно, све то зависи и од тога, да ли је звезда упекла, или је облачно; ромиња ли кишица или је олујно са пљуском; грме ли небеса или тихују.

Радујем се овом путу. Прешла сам га једном, давно, као бруцош, а то је некако јасно уцртано у свест, као да је било сад: Манасија и Раваница, чисте, у белом прозрачном дану, тог далеког лета, као спуштене са небеса, трају, вековима.

Међутим, преко лица садашње Манасије -Ресаве, (као и других манастира) прешла је многа сила овог света. Ипак, она се увек занављала.

Како је све на свету у вези, мислим суматраистички.   Читајући причу, Венац за Оца, кажем Горану Максимовићу, рођењем Фочаку, ова слика, и овај трен у причи, десио се уз Дрину, поред Фоче.

Кроз разговор промиче и Михајло Пупин, као асоцијација и одговор на речи једне јунакиње, која својој деци каже: Увек морате знати одакле сте.

Потом Горан прича о свом ђеду који је са целом својом четом, у Првом рату, пребегао Русима, у Галицији, и вратио се  да ослобађа  Отаџбину.

Да, сада, све то делује превећ идеалистички.

И да није Манасије (и свеколиких цркава и манастира, оноликих задужбина), поверовао би човек одиста, да је све што јесмо кратког даха, и да је бесмислена свака човечија работа. Поверовао би да је једини излаз предати све своје, и узети онолико колико ти одрежу белосветски полицајци. Предати своје векове, за шаку опсене, оличене у густим друштвеним мрежама.

Константин Философ забележио је да је деспот Стеван, син цара Лазара и царице Милице, као дечко, посматрајући једну цркву, коју је подигао његов отац, рекао: Ја ћу подићи већу и лепшу!  Кад је, после бурног периода, владавине, напокон поверовао да је прибавио мир за своју државу, Деспот креће у потрагу за местом на коме ће, као и сви пре њега, саградити манастир. Биограф даље пише, да је обилазио и горе и поља, и пустиње, у потрази за местом на ком ће подићи –обитељ. На крају је одабрао место на реци Ресави, при уласку у клисуру. Желео је да ту почива и његово тело, желео је  и да живи ту.  У равници испод било је насеље, манстир  је био у утврђењу.  Тако се човек брине о граду-задужбини. Данас су ту  беле зидине, само део онога што је било. Зидине које иако, само, симболично и данас чувају манстир. И некако радосно просијане сунцем са свих страна; сенке беже, са овог места. Ипак, од почетка градње 1406. године, до данас, Ресаву-Манасију, као и сва друга места, као и сваки педаљ земље, наруживали су, и скрнавили. Ипак, то је место посебно по свему. Још за време Деспота, а и после његове смрти, постало је славно и имало ауторитет и ван земље, по књижевном раду. Ресавска школа, помињана је и дуго по паду српске државе. Манастир је  делио судбину народа. Освајали су га Труци, био је под Аустријанцима. И једни и други, скрнавили су га. Аустријанци су у “црквеном притвору” држали барут, а Турци коње. Турци су копали очи фрескама, страшно су их плашиле очи наших светаца. Све док се, свети Георгије, није указао пред њима, од тад су се одмориле њихове руке.

Манастир је страдао, раскровљен, измучен изнутра; од животописа сачувана је само трећина, ипак, сјај који је изливао, привлачио је и призивао; увек су долазили неки нови људи, и занављали га. 

Унутар зидина станује светлост.  Стојећи, испред, човек не може да не помисли колики је низ година, ово место сакупљало суце.  Човек помисли: све су то моји преци. Времена су се мењала, војске пролазиле, освајале; сатирале, али увек, изнова, долазили су нови, рашчишћавали неред, и појање се обнављало.

И, дакако, пошто све на свету пати од дубоких веза, све ово, записано је у монографији Манастир Ресава, штампаној 1928.поводом петстогодишњице смрти деспота Стевана Лазаревића, у Државној штампарији СХС, а уз новчану помоћ, кога другог него Михајла Пупина, професора Колумбија универзитета, који никад није заборавио одакле је.

Репринт , поклон деспотовачке библитеке, држим с радошћу у руци.

За само један дан, изван Београда, између две велике кише, обишли смо: Манасију, Раваницу, водопад Лисине и село Ратаре. И било је све као да сам била баш тамо где сам рођена. Био је ово дуг дан, вели мој сапутник задовољно.

Питање пред којим нема лажи, неколике цртице о минулом дану

Некад, као клинци, кад бисмо хтели да сазнамо од некога говори ли суштаствену истину, питали смо: Василија ти Острошког? И одговарали, Василија ми Острошког. То нам је била задња одбрана, увек.  Чак и у она чупава кожномантилашка времена кад је Бог протеран,  Василије Острошки остао је  с нама.  

Био је данас, тако неки дан, врео, бодљикав. Препун брујања, из висине, стешњен сећањима, дубок, као јаме бездање, а светао, и нежан, као утеха.   И могао је свако од нас, данас, бити где год је желео.  Био је дан за снатрење, унутра, у себе. Могли сте да не мислите ни о чему, могли сте да се сећате, да стрепите.  Да се молите и псујете. Штагод, у овом блиставом дану, да сте  хтели, имали сте слободу да чините.

И одиста, десило се много тога; свет је вртешка. Тек десетак минута на било којој друштвеној мрежи довољно је да се осети живот, незауставњив и стваран. Забележен фотографијом, и објавом, за комшилук. Крштавало се, рођенданисало, венчавало, купало, наздрављало…свет је од свих нас сачињен.  

Ипак, занимала ме је највише прича из Подгорице. Од оне прве фотографије, јутрос  коју је неко објавио испред Храма Христовог Васкрсења, са поруком, свиће, обављајући све домаћичке обавезе, нисам престајала да виркам на тарабе. Стрепила сам. То време пре нас, очи оних пре нас, њихови животи, никад лаки, но увек раме уз раме, саборно (зар се одвајало некад црногорско и херцеговачко, српско?), подупиру овај дан.

Некад, као клинци, кад бисмо хтели да сазнамо од некога говори ли суштаствену истину, питали смо: Василија ти Острошког? И одговарали, Василија ми Острошког. То нам је била задња одбрана, увек.  Чак и у она чупава кожномантилашка времена кад је Бог протеран,  Василије Острошки  остао је  с нама.  

И данас, то се, видело.  По светлости, чврстој, жеженој, која је исијавала из свих оних слика испред Храма у Подгорици. Мала је људска лудост, пред снагом Духа.

Много сам објава данас савладала на Фејсбуку.  Много расутих мисли, и порука.

Данас је био и тај дан, кад је спаљена православна Саборна  црква Свете Тројице, пре двадест седам година у Мостару. Један пријатељ написао је, свак своје  јаде помиње. Та бела, чврста, утешница, рушена је месец дана; држала се, бранила;  а тридесет хиљада душа, потом, као река, излило се из тог града, из свог корита, светом. У светлости  јуна.

Ако су наша тела куће наших душа; наше су цркве куће нашег духа. Које се вековима занављају.  А оно питање из детињства, које је топило сваку лаж, чини то и данас. Верујем да и сваки од оних који желе да се трсе свега што су били, стрепи и дрхти пред оним, увек једнако јасним,  детињим питањем – заклетвом.

Добар дан, ко смо ми?

Било нас је неколико стотина на Тргу Николе Пашића у Београду на најављеном скупу подршке Оливеру Ивановићу док је тамновао.  Тог дана видело се да је светло угашено.

Био је велики минус, али Сунце је притегло дан; блештаво.

У престоници је још било новогодишње расположење; био је и велики минус, а и вест се ширила, старински, од уста до уста. И да није, шта се то Србе престоничаре (а и шире) тиче Косово и Метохија?  То је нека далека земља, како су их подучили, неоправдано митска, и ако је она препрека да се путује, да се селфира, од Аризоне до Багдада, дајте је, коме год.

Важне су франшизе, грантови, фондови.

Ствар је јасна: сами себи без туђих пара, нисмо у стању обезбедити пристојан живот.

Она бодрост на лицима наших старих, преживелих Гологоту,  забележена  филмски и фотографски,  у Грчкој,  лица која не одају предају, нити сумњу, лица са којих зрачи вера и одлука, знање да је једини пут, Отаџбина; прећуткивана пола века, заборављена  и забрављена; ништа не значе новом нараштају.

Прешли су тај пут многи. Мало их се склонило у страну.   Да нису како би доцније Растко оставио Дан шести? Како би Васиљев запевао?   Краков написао Живот човека на Балкану и Крила? Црњански Чарнојевића? Васић, Црвене магле? Винавер Ратне другове? Како би се Надежда уткала у мит, како би записала оне потресне речи којима су је бодрили болесни, рањени, на самрти-биће добро, госпојице Надежда, немојте плакати.

Митови не долазе само из дубине времена, они се стварају и одражавају дух колектива, његове тежње и жеље. Поред универзалних митова, сваки  колектив потврђује свој битак сопственим координатама. Догађаји и људи бивају преко приче и причања, уткани у те званично небележене историје; проток времена их згушњава, и тако се твори густа мрежа  традиције.

Ново време, међутим, презире традицију! Ново време презире све што није оно. А оно се  оглашава и огледа само у материјалном. У поседовању.  Жеђ за поседовањем код појединца развијен је перфидно и као опсесија, тако да у главама новог човека постоји само једна жеља: долче вита.

У том контектсу човек бива окренут само себи и својим потребама; отуђен од другог, од емоције, од историје. Испражњен да би примио нове садржаје, то већ није никаква новост нити тајна.

Просто речено: ново време оличено у глобалним корпоративним системима тражи покорност; њему нису потребни садржаји нити пртљаг минулог.  Све моралне категорије су непожељне.

Јасно је већ свима како функционише ново царство.

Дискредитују се сви митови, предања, традиција колектива; успоставља се само лична, индивидуална важност, при чему ја поседује императивност (привидно) у односу на свет.

Захваљујући новим технологијама,  спроводи се систематично убијање личности, њене везаности за конкретни колектив; а при том се парадигма света као глобалног села, одиста, успоставља као једина извесна срећа (огледа се виртуелној димензији, у којој је све могуће, при том човек бива заведен као становници рајског врта, змијом, забораљајући да у крајњој линији живот чини наша физичко-духовна димензија, контакт са другим, саосећање… и да су консеквенце виртуелног у коначном исходишту,  само дубоке фрустрације). Истина, неке функције виртуелног су корисне, али то у коначности не мења наш живот у њеној јединој димензији коју за сада имамо.

Блудећи по интернету, човек осваја рајске вртове за  себе. Исказује љубав, доброту, срећу, несебичност – лајкује, шерује…

На тај начин, колетив коме припада, хтео он то или не, у који  је природно укорењен, постаје му страно тело. И немио терет.  Што и јесте крајњи циљ. Испражњен од свог колективног, такав човек је универзални војник корпорацијске силе. И у смислу потрошаког духа и сваке друге врсте манипулације.

Због чега ово пишем?

И коме?

Нама. Нама, који мислимо да можемо поклањати заветну земљу.  Нам којима је све наше постало тешко и одурно; а туђе важно и блиставо. Онима који мисле да је једино решење отићи. Или предати све моћнима, и робовски провести век, срећно лутајући виртуелним просторима, убеђени да  је послушност једини начин опстанка и да је важан само наш слатки живот, ма он био само пуко седење испред екрана.

Нама пишем, јер, иако, притиснути флоскулом о томе како смо мали, живимо дугу историју; нама јер су наши преци подигли високоо лествицу моралних и друшвених вредности којих би се само безумници могли одрећи.

Збoг тога што кукавички пуцањ у Оливерово срце, у Човека који се увек смеје,  чини историју наших дана; и то страдање залог је оном зрну вечности, званом мит. На нама је да видимо како ћемо даље и да ли је нововековна таштина и празнина у нама толико велика да нам је ближњи најдаља тачка важности. И да ли у нама постоји још иједна морална категорија.

Нисам лично познавала Оливера, али свима нам је био род рођени.

Међутим, тог дана, тог зимног сунчаног дана, видело се да је светло угашено.

И да смо неми, и глуви, да смо спремни рестартовати своју историју, навући завесу, и поклонити се, као да је Отаџбина позоришна сцена, ћутати док заборав не нарасте до немости, док не стасају нека нова деца, наша, која ће нас питати: Добар дан, ко смо ми?

Господине мој

Милораду Екмечићу

Прича ми се наместила.

Гадно. Као со на рану. Као крузер на видик суженог заливског предела. Обуците беле кошуље. Време је.

„Комшије, извините, имате ли какав повећи нож? Оштар“,чујем своју жену.

„Ево два. Један рецкав, један обичан, па који вам паше.“

„Одмах враћам, само да средимо лубеницу.“

„Ма не журите. Тренутно нам не требају.“

У часу док сечиво утопљено у дршку јарке боје прелази из руке у руку, отвара се немушти зјап у разговору. Нелагода, боде, одједном и комшију и моју жену. Ножеве додирују тек толико да не испадну из руку. Гледају се празно и натегнуто. Као да су упали у јаму бeздању.

„Јесте ли је приклали?“,пита доцније комшија, док размењујемо поздраве. „Немам појма“, велим.

Црвено срце лубенице мирише у морском поткровљу. Сочно. Меко. Јуче узбрано негде у Чачку.

„Овакво је срце наше Србије. Топло. Слатко. Податно. И раскомадано.“ Моја вољена жена, има арсенал сентиментално-моралистичких метафора и док их дели са мном, њена радост расте као цвет.

Море је раскошно, море је смирујуће, море је утешно. Море је немушто. И баш га брига ко стоји на малој понти испод које мрежасто развлачи сунчеве зраке. Као саће.

На малу понту, израна иза разнобојно офарбаних дрвених вратница излећу купачи. Купачи, по цео дан истресају слане капљице са својих тела.

Семир, наш комшија, и ја убацујемо опушке у импровизовану пепељару, пластичну чашу са поклопцем, напуњену водом. Мрешка се сунце на нашим раменима.

Рускиња до нас питала је јуче, моју жену, да ли се разумемо, сви ти језици, каже: црногорски, српски, хрватски, босански… да ли се разумемо, горко узвраћамо? Боље него ико, одговара она. И следи цела историја о старословенском и словенским језицима. Искључујем прекидач у уху. Плоп.

Поподне; као чапље, стојимо на једној нози. Понта је препуна. Делујемо као весело друштво.

Плави белопути Татарин, који говори руски, доводи троје малих. Једно од њих, хвата ме за руку и води на купање. Смех и одобравање таласају се под облацима. Сви се разумемо.

Разговарамо у презенту, свакодневно. Са помало куртоазног футура. И бојажљивог плусквамперфекта. Толико да се не именује ништа што би потакло нелагоду.

одломак из књиге прича „Венац за Оца“ СКЗ, 2018.

Како време брзо стари или носталгично слово о пријатељству

Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне, писао је Раде Драинац; давно, а вечно. Ми, средњошколке, волеле смо мистику затурених библиотечких књига, и имена. Беше то у прошлом веку, у месту моје вечности, у мести које и постоји и не постоји; граничнику светова у сваком погледу.  Драга Доротеја, писале смо једна другој, Јелена и ја. Био је то свет изван светова; живљен  баш као у књигама које смо размењивале, посуђивале, проналазиле, куповале…

Хазарски речник,  увео нас је у дубине времена, а Доротеја се указала као познање.

За ноћ бисмо прочитале какво узбидљиво штиво, рецимо Јунак нашег времена. Па Беле ноћи. Људи говоре.  Дневник о Чарнојевићу. Дучића, Миљковића…  Читале бисмо, наглас, док нам се гласови не би расцепали, од умора.

Она је била рационалнија, завршила економију, сад марљиво у Канади, збира своје дане.

Каже да је то место, ту, где се нашла,  у Новој Енглеској, Јасна Пољана. И да није тако, тешко би се, тамо, живот могао поднети.  Не знам да ли сам ово потоње сама измислила, или она стварно тако мисли.

За потребе приче, све је дозвољено.

Прескочила сам новогодишње узбуђење на друштвеним мрежама; покушала сам неучествовати; чувати мир у хартији књиге коју читам.

Ипак,  ујутру кад зазори, биће тај дан; посленовогодишњи, у коме морам учествовати.

Изјутра, у рану зору, бележи се  мојих пола века, и нешто ситнине.

Из Италије, пријатељица, скоро па Наполитанка, пише, сутра ћу ти пјевати неку пјесму.

Јавиће се, и Дашењка, из Калифорније.

И Веца из Шведске.

Писаће Рада из Лондона, и Љиља из Аустралије.

Саша иу Аризоне, и Саша из Бостона.

И Душан, опет, из Канаде….

Писаће, и они што су остали,  тамо далеко, Миланка, и Мица, и Весна, и Сања, и Милан… старајући се да се наше недостајање, што мање примети.

Како време брзо стари, писао је Табуки, и ту у тој књизи наговестио је и страшне уранијумске смрти које ће обузети, не само Балкан, него и све који су му се приближили.

У расељавању, још чвршће, збијаћемо се у сећања. Стараћемо се да сваки сусрет буде велики празник.  Моји далеки детињи пријатељи, и часови заувек утиснути у простор који смо освајали.

После су дошли други простори, друго време, други и  дивни  и грозни људи.

А између је стао рат, и  време које никуд не истиче.

Читам Ребеку Вест, ону што ми поклонио Урош Петровић, Црно јагње и сиви соко, иде споро, тешко, иако путописно и хроничарско штиво; ипак у том путопису по Краљевини Југославији, поред исцрпних описа предела, догађаја, обичаја, људи…непрестано се оглашава  мисао о неправедности великих према малима.

У том оквиру, одвија се све. И наши животи, одређени су нашом географијом и историјом.

И наша глад за бескрајем, и вечито комешање које разумемо, а не можемо  укротити.

Јавиће се и неки, ђаци, данас, неки са којима сам читала, Рат је страшна свињарија, Барбара…

И моје овдашње пријатељице  са којима делим беле београдске часове; луде ко струја, нежне као трешњев  цват, дивље и неустрашиве, незаустављиве, горопадне, мудре, поуздане…и пријатељи, од којих не очекујем ништа посебно, сем доброте.

И неки потпуно непознати људи, са којима чврсто пријатељујем виртуелно.

Мој брат, послаће какав снежни предео, из оног поднебесја, помињаног, који ће сведочити нашу безречну љубав.

Муж ће донети кафу и ораховачу у кревет; деца су ми већ пожелела да постанем нормалнија у овој години ( куд ћеш лепше?).

И све ће бити потпуно и заокружено; пола века силан је то живот.

Ипак, и још увек, понекад, глад ми је бескрајна

Ипак, захвална за страдања, као и за љубав, још увек читам књиге,  и после, често, дуго будна сањам, драга Доротеја.

Живели!

 

 

 

 

 

 

 

 

БЕЧКЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ

Истина је, у Бечу, горко сам плакала. У један прозиран, бео, јунски дан. У руској Николајевској цркви, као да су ме стигле све туге овог света. И сузе су текле. И текле. И текле. Час пре тога, смејала сам се. Честице моштију, поред икона, додирнуле су ме, вели једaн млади ђакон, Александар, из Београда. Он саслужује, ту, у Николајевској.

У такав дан, врео од пуноће, сунце се спуштало на земљу, и цео свет је био у једној тачки усијања. Био је то, каква случајност, дан када је Сунце најдаље од небеског екватора, по средњoевропском времену. Испред те цркве, Николајевске, пре чијег је грађења, кажу, довезена земља из Русије, у том дану, разлила се светлост. На нас. У дворишту, испод куполе два олтара и сеновитости недеље у којој смо се затекли, у царској Вијени. А ту смо се зауставили, јер смо залутали.

Пре тога: многе речи, чврста стезања руку, дубоко поверење, заједништво као у читанкама; у српској православној цркви, на једном подневном разговору, на књижевном читању. И осећај да човек никада не може напустити родну земљу. Да је носи у џепу сакоа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини ручно рађеној, у књигама, у речима, у словима… у причама које теку као река.

Пре тога, запањујућа, скоро целопоподневна вожња, уз инструкције љубазног металног гласа џи-пи­-еса, са којим никако нисмо могли да се споразумемо; верујући јој, тој љубазној жени из апарата, чијим гласом управљају небески сателити, послушно смо се вртели свим могућим цирковима, царским. Тек у неки час, решисмо да јој се захвалимо, и отпустимо је. Њен глас напунио нам је уши, а инструкције затегле живце.

Ох, после тога, открисмо да нисмо слепци, и да умемо пронаћи место на ком ћемо читати своје речи, и без вође пута. Чудно, како вођа може да те упропасти, чак и у једном обичном књижевном послу, било ког, обичног дана.

Један тренутак у кафеу Стандард, у коме су се, кажу, виђали елитни комунисти, ови што су толико утицали на Словене да и сад поболевамо од њихових бољки. Кажу да је и Троцки свраћао ту. Не знам да ли пре или после боравка у Београду.

Па, не мирише ту ништа на пролетаријат. По препоруци једног Никице из Сплита, одабирамо кафе. Препуне витрине отмених рецепата оживелих у свим бојама и облицима. Не знам шта смо јели, али знам да укус није био раскошан колико беше раскошна примамљивост на тањиру.

Потом, некаква пијаца, на којој се један од сапутника одушевљава, по мом мишљењу претерано, колонијалним зачинима (сетим се Хане и Давича), и један непланирано купљени шешир, јер сунце је разјарено и мислим да ћу се шлогнути. Нисам волела да гацам по пијаци, нисам због тога дошла у Беч!

Бувљaчки део, признајем, ипак, био је оно место на ком бих осванула. Суве штанглице цимета још и сад штрче у некаквим чашама, у мојој кухињи.

Ноћ у једној старој, тихој згради, у којој сам једини спавач.

Уклештена у време, те ноћи, никако не разумем, због чега ме пробадају и душек и јастук. Овде је сигурно живео неки српски студент, у оно време. Када је свет био свежији. Када су студенти расправљали свуноћ, и због свега. Разбарушено, исцрпно, заверенички. Када је Милош веровао да је у реду заплесати валс на Видовданском балу, са женом српског конзула, у Бечу. И да је у реду, после тога, војевати против туђина у његовој униформи. Ето, тек после сто година, гласно говоримо, поново, о мутним почецима двадесетог века. Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.

(одломак из приче)

Свет је још увек гладан Црњанског

У јесен, шездесет и осме, на трибини Код Орфеја у осам, о којој се старaо, тада, Гојко Ђого, гостовао је Милош Црњански, са групом младих песника, који тек што су били објавили прве књиге. Велика сала била је дупке пуна! Свет је дошао гладан да чује Црњанског, сећа се Рајко П. Ного.
Те вечери са Црњанским седели су: Срба Игњатовић, Ибрахим Хаџић, Адам Пуслојић, Рајко Петров Ного, Радомир Путник, Мома Димић, Предраг Чудић, Драгомир Брајковић, Радомир Андрић и уредник трибине Гојко Ђого. Била је то, за њих, ноћ блиставог сећања. Видело се то, по њиховим лицима и неколико деценија касније, у СКЦ, 2013. на вечери јубилеја.
Јесен и живот без смисла; не само што отвара, заувек, мистични Дневник о Чарнојевићу, већ, као једна врста лајт мотива отвара све наше јесени. Како се отвори септембар, и тамо све од касног децембра, као рефрен раздељује се у свим нијансама, од дубоке летаргије до бодре сете. Скоро да се поздрављамо том реченицом. Она постаје замена за сва стања у којима јесмо, и ми и свет.
Треба ли песнику шта друго?
Феномен Црњански, вечан је. И нема самерљивости.
Свака реченица, коју је написао, приања уз неки час који претендује да буде вечан. Где год да се почне читање, где год да се завири, може и да се векује. Ретко ко је имао ту дубоку несазнатљиву ( на срећу српске књижевности) мелодију испод казаног. Све те чињенице, у Хиперборејцима, рецимо, докуметарне епизоде, само су нанизане фотографије на жицу за сушење, у некој фото лабораторији вечности. Кроз њих дубоко, несазнатљиво како, свет бруји. Читајте наглас, Црњанског, молим! Читајте.
Скоро, подсећајући се одељка из Сеоба, из кога сам понела реченицу за наслов збирке прича, само сам клизнула, од тог пасуаса, даље…и даље. Форма није пресудна кад је магија, кад је метафизика затегнута испод сваког написаног реда. Једноставног. Наоко. Лаганог. Који може да вас расече, као руб каквог листа, док мислите о његовој лепоти.
За чиотаоца, сладокусца, суштина написаног јесте онај тренутка који помера из садашњег. Није фабула пресудна, има нешто више и значајније од тога. Језик, на пример, који пулсира, поверење којим ти писац казује, његово уво на твом дисању, док читаш.
Писати треба, изнутра. Из самог живота, из саме приче. Учи нас Црњански.
И волети.
Иако, Роман о Лондону, није највеселије штиво, љубав Рјепнинових, опомињућа је и немогуће је после искуства читања, не трудити се живети веселије. Иако ни Сеобе нису ведра прича, наша је. Трагична и светла. Какве немамо. О Лирици Итаке, о Стражилову, о Ламенту над Београдом, Сербији, … седећи не би требало ни говорити.
Црњански, то је анатомија нашег постојања.
Али, из неког потпуно суманутог разлога, ипак, увек се тај маг у коме као у огледалу тече наше време, некако помера мало постранце, тек да није баш одраз, нечим се засењује. А пуна су нам уста, свуда: Црњански! Декламују сви. Чиста лирика!
Но, ипак.
Обележавајући 120 година од рођења, трбинама и изложбом, у СКЦ, примећено је да медији ( као одраз културне политике, тада) нису претерано марили за ту годишњицу. Све је било препуштено комедијанту случају! Међутим, као што неко написа на једној друштвеној мрежи, али у публици често није било места ни за стајање. И, видиш, то утеши ме. Вест да се негде говри о Црњанском, разносила се више, усмено.
Ароганција система глобалног нема механизме, ипак, јаче од Црњанског. Као што није имала ни комунистичка.
Свака врста неправде, привремена је. Пишући о њему, у есеју „Немири у књижевнсоти“ Исидора Секулић, бележи: Романтична црта у Црњанског, која има став овејаног скептика, па и циника! Романтичар, он, који се никад не престаје ругати, и профаном и светом, и живом и мртвом! Како на крају крајева треба схватити тог Црњанског, кад се зна да све те његове безбожно и развратно веселе забелешке читају побожне старе госпе, и осетљиве младе госпођице…“
Да, у овом скоро повику; како схватити, на крају тог Црњанског, цела је и још увек, може се рећи присутна, историја песника и једног народа. Његовог народа. То питање изнова, може се рећи, увек лебди.
Пребирање по пишчевом животу, сецирање његових светоназора, идеја, опредељења, инструментализованих у различите сврхе и тумачења, нажалост, често се огледа у јефтином и баналном питању: да ли је Црњански ( ипак) био левичар или десничар? Сходно томе, Црњански још и данас има посебан третман. Мада, свесни непобитне величине његовог опуса, некакви невидљиви апартчици као да се труде да Црњански не надмаши мере у којима су решили да одржавају његово име у књижевности.
Ипак, трибине на којима смо причали о Црњанском, причале су о нама. И, јасно, видело се да је и данас, као и те шездесет и осме свет још увек гладан Црњанског!
Поред професора, теоретичара, писаца, биографа, оних који су публиковали своје приче и сведочења о Црњанском, било је још много оних који су могли и желели да учествују. Јер, испоставило се, сви имамо неки однос са њим. Свако има нешто да дометне. И баш то је, важно.
Испоставило се да је Црњански, наша замршена, вечно жива прича.
Шта још писцу треба?
Ипак, све је то једна суматраистичка режија веровање у несагледиво, у вечно. Иза руба. Одалте, долазе све наше судбине. Замршене и чудне. Одатле се објављује победа речи.

Суматраизам, узвикнух, једном у једној соби, на планини, на крају света. У пупку света. Учећи наизуст Суматру, чатећи Привиђења, Химну…да би ме много касније, чистим провиђењем, дотакла његова сенка.
Коначно, следећи немире личног, и таласе колективног, довео нас је до чисте метафизике. Бескрајни плави круг, и она звезда, ко уме да разуме: пасош су за вечност.
И нема везе што није снимљен филм, нити тв драма, те године, О Црњанском. Што је Задужбина тек скоро добила пристојан простор. Што, има још много таквих засењавања, цео низ.
Има везе, једино то што не векује са Видосавом Видом Ружић Црњански, којој, по доласку у Југославију, из Опатије пише: После бурне ноћи, диван сунчан дан. Синоћ је био месец какав нисам видео у животу. Данас ујутру небеса. Шта онда значе мале свињарије Матић енд компани. Чувај се… Осим тебе, ништа немам. Чувај се. И учи да се смејеш. Свему сем мени. “
Он векује тако. На нивоу ексцеса. Субверзивно свим политичким системима.
Чисто лирски.
Писао је: Испунио сам своју судбину.
Јесен је. И дан кад је отишао. Иза хоризонта.
Код Хиперборејаца.
Зато, читајмо, наглас, Црњанског!

Јер: опредељивање за Црњанског има смисао опредељивања за слободу унутрар једног унапред задатог система вредности, како вели професор М. Ломпар у  есеју Црњански у Лондону.