Сећање на  Драгицу Васиљевић, Смиљу Гудељ, Душанку Гутић, Зору Чоловић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Десу Милошевић, Милицу Вучинић,  Бору Тешановић, Милијану Бјелицу, Рајку Банашевић, Наталију Гутић, Косу Пејановић, Јованку Самарџић, Драгу Вукотић, Зору Ковачевић, Јованку Ивановић…*

У многим стварима саучесници смо у поравнавању унутар дубоког временског следа, испод лица садашњице, у густим лавиринтима историје са лицима одавно засенченим и у стварима, често, компликованим и тешким. „Шта је човјек, а мора бит човјек?“ Где почињемо ми, наш час − живот, и одлуке? На којој дубини, каквим знацима и како, разговарамо са никад виђеним са којима нас спајају језик, приче, веровања, коначно, небо под којим смо стасавали? У свакој кући расту тајне, прозрела сам као дете ту мучну заседу историје. За сваким столом чувају се другачије приче; побеђени и победници под истим небом, на истим раскршћима, у истим ноћима; под снегом, кишом, ветром − носе другачија сећања. Кућа до куће, њива до њиве, исте улице и речи, помешана презимена у родослову, помешане крви и преци, а опет – у расколу.

Никад не знаш кад ће те сустићи сећања која нису лична; кад ћеш истеривати правду, кад ћеш се молити или преливати имена која си запамтио из предања, из тих прича у кућама – тајнама, у даље сећање, да им се не изгуби траг.

Свет је пун неиспричаних прича. Треба имати на уму: кад год извучемо неку из тмине, пренели смо ватру приповедања, предали на чување даље, даље, даље…Изнова дозвали кораке, и смех, и плач, и зверства, и опрост, и безумље и лепоту.

Дужна сам ову причу.

Деца смо, и зелени травњак у омаленој невесињској порти примамљив је. Све је, иако у размерама архитектуре скормно, за нас величанствено. У цркву, ваљда, иду храбри. У њој се под дугим литургијским сводом, под речима које звоне свечано, речима које не разумемо, а дубоко у срцу звоне, осећамо присно и сигурно.

 Ми идемо у цркву, јер, шта нас брига, наша баба не плаши се никог и ничег. До Бога јединога. Ту, у порти, влада увек нека стишаност; опомињу нас, изнова, да се не занесемо: немојте газити гробове, полако. У мојој глави, препуној  мисли неусаглашених са годинама, већ се смештају тајновите приче, увелико.  Мало нас је, и присно је. Многе приче ту се гранају у тишини. Носимо их развејани светом, као завет.  Проћи ће много година пре него што седнем и одслушам у целости, сећање на далеки фебруар и причу о пуцњима у девојачке главе, срца, груди…

Снијег је био до кољена, те зиме, сметови до ластавица; истрчала сам часком, напоље, из подрума, ту смо се крили, жене, дјеца, старци, нејаки, истрчала сам, и престравила се, свуда мртви. Десетак година ми је било. Бојана прича утишано, одмерено; разговарамо већ два сата. Понекад припали цигарету, заћути један душак.  Претура слике, речи, свака је недовољна, немушта, али ваља је изрећи, јер само тако се све чува.

Са свих страна, овде где јесмо, дува промаја. Приче и саговорници лелујају, померају се, сусрећу.  Ти мораш написати ту причу, каже ми у једном тренутку, после детињства а пре сусрета са  Бојаном,  пријатељица.

И ево, пишем. Да ли ће ови редови некоме послужити као ослонац, као степеник којим ће обухватити снажније и дубље све те догађаје,  не знам. Све се у овом дану о коме се непрестано и испод забрана комунизма у свакој кући прича, дешава стреловито, страшно и коначно. Ова прича као свици, светлуцне изненада – и пре него што се доприча, понестане речи. Распу се девојачка имена, засветле осмеси, зазвецкају кораци, а потом ништа, све нестане.  И смрт је згрушкана, мукла, уплашена од изненадних сусрета. Може да објави само себе у многоструким сликама и речима.  Побијене дјевојке, пострадале, стријељане – тише, немојте газити траву туда, немојте. Чује се и након много година. И нека зебња, ладни срси заустављају дечје ноге. Све је то неко магновење, сад. Међутим, осећај да смо „у туђем срцу своје срце чули“ прати нас цео живот. Наслањала сам главу, кришом, на траву поред крстача, и слушала…

Знаш, такав је то дан био, није се знало ни ко је ђе, и ни шта се дешава. Пуцњава на све стране. Кажу, партизани ослобађају град. Јест, стално су се војске мијењале. Устаници на почетку рата, па Италијани, па Нијемци…наши су били у различитим војскама, кукала нам мајка. Заћутимо, и тишина падне, на трен, тешка.

Потом  Бојана, тихо и меко наставља да живи то време; часови у којима су из непојамних разлога устрељена срца која су била и њена, прислоњени су уз све што је дошло доцније кад се живот разбујао.

 У Невесињу, на дан ослобођења 14. фебруара 1945. године ослободиоци из џепова ваде цедуље, претражују подруме, склоништа, куће, пресрећу на улицама − читају девојачка имена. Они су жива смрт, али не мисле о томе, испуњавају наређења. Забележен је број седамнаест, али списак је шири, страдало се и изван града и изван тог дана.

Кораци победника и стопе поражених замели су се и сви су путеви, сад, затрпани лешевима, мртвим изневереним илузијама, осрамоћеним чиновима, изневереним, лажним идејама. Лица убица, као и њихова имена, нико не помиње. Као непролазна траума у колективном сећању, тај чин је трагедија. Животи убијених снажнији су од чина убиства.

Чак се и злосрећници који су правили спискове слабо помињу. Оставља се Вишњем, све то. Понекад се провуче неко сведочење, помену нека имена, али све то мало је и неважно пред насмејаним фотографијама убијених девојака. Кажу све се одиграло стреловито, за сат времена. У подне је тај обрачун младих ослободилаца са лепим девојачким лицима био окончан.

Ко је могао помислити, тако нешто. Све су оне мислиле да их зову да помажу око рањеника, каже Бојана. Ко је могао помислити…Без кривице, без суђења…Све су то биле дјевојке за примјер, ишле у грађанску школу, образовале се…Убијане су свуда, без реда. Најчешће у потиљак, с леђа. Без суђења, оптужбе, кривице.

Цео град је мапа њихових корака.

Војске су се мењале; људи су живели, како су умели и могли. Живот колектива тврда је нит, тешко се прекида; увек се изналазе начини да се опстане. Руше се куће, пљачка се, тамничи, ипак, они што остају настављају; жив човјек све стекне и намири.

Моја је Драга изашла из подрума, окренула се, рекла ми: чувај Кову, идем да видим кућу. На улици сретне Драгу Вукотић и Љепу Граховац, притрче једна другој, и тако, одведе их један партизан. Устрељене су у кругу касарне, у потиљак код чатрње. Бојана, прича. Уз главни ток домеће слике и приче, не само тог фебруарског дана, већ свих ратних невесињских година.

Кад су усташе ’41. утерале у касарну/затвор жене и децу, у крваве ћелије где су скончавали мушки, душа на душу легла; кукање и плач, ископане јаме, Зора Гудељ пење се на прозор, држи за решетке и пева, колико је грло носи. Пева. Њу су тражили тог фебруара, била је рањена у немачком бомбардовању, уместо ње, одвели су Смиљу. С врата, она се окрене, и каже: Мајко моја, убиће ме.

Зага Колак, љепотица, ишли смо за њом, ми дечурлија, дивили се. Тај осмех се не заборавља. Гледала се, како се тад говорило,  са Милорадом Поповићем командантом четничке бригаде; такво двоје није ишло улицом. Убили је понад града.

Зору Ковачевић пресрећу на улици, питају како се зове, она каже, после неколико корака пуцају јој у потиљак. Њен брат, партизан, пре тога растаје се с њом, и обоје одлазе расположени, на различите стране. Заувек. Мада брат на растанку каже: Иди кући, Зоро, сад ћу и ја доћи.

Милијану Бјелицу, изводе из куће, и скоро одмах убијају. Док пада, она руком повлачи сукњу, преко колена.

Док воде Рајку Банашевић тротоаром, двојица, она се осврне и види млађу сестру, стане и каже: Друже, молим вас, да се поздравим са сестром, никог дугог немам. Страшно је то било. Плачу обе. У следећем сокаку, убијају је.

Јованки Беби Самарџић не зна се гроб.

Згушњавају се приче. У сећању, стоји и следеће. Један је Билећанин повео две девојке, у касарну. Не пуца да убије. Домишљам, гледају се. Пита их: Знате ли ђе вас водим? Да помогнемо око рањеника, кажу њих две. Пуцаћу сад у ваздух, а вас двије бјежите, колико вас ноге носе, и сакријте се добро. Срце му је меко и савест мирна.

Како су живели даље они који су убијали? Како су спавали? Је ли их револуција појела?

Још ми је уво прислоњено на траве, још слушам.

Много година доцније у Београду, кад матичарка каже, имам диван датум за ваше венчање, 14. фебруар, као велики хук врати се родно сећање на приче о том дану, и у душку одговарам: Нећу да се венчам тада!  Још дотичу приче из трава о снегу и телима што се расцветавају крвљу у њему. И о томе како је у залеђену земљу, без опела и сандука,  у порти положен живот, као дукати, сјајни, кад се закопају.

Нека овај запис буде тек помен – жишка из кога ће нарасти прича. И нека буде одговор једном Билећанину који ме је питао због чега нисам хтела да се венчам на Светог Трифуна. Мада, који оду на празник светла су им небеса – први пут, тако, видим тај ужасни фебруарски дан.

Свет је снежна пустош кроз коју свако проказује трагове.

 

Писано уочи Сретења, са  захвалношћу Бојани Васиљевић Капор на разговору.

*У Невесињу су 14. фебрара 1945. године партизанске формације, на дан ослобођења, према унапред направљеним списковима стрељале девојке српске националности; број страдалих тих дана не зна се поуздано, па су спискови имена и подаци  у изворима различити.

 

 

Шта говоре траве

• 

Позна јесен, у чуду сунца, теши. Свет као да не постоји. Као да је све у лебдењу. Сви људски послови и планови, све је у неком дугачком чудном ланцу неизвесности. Година истиче, и снег у најави прекриће брегове до којих ће, већина од нас, досезати само у мислима, кроз сећања. Градови, тргови, луке, паркови, шеталишта-где су?  Живот увек шикне. Скоро у бестежинаском стању, свако од нас чека. Све што смо хтели, губи се у белини. Играмо руски рулет-нико не зна где је метак. Дишемо као да заваравамо траг. Истрчавамо, понекад, изван разума, изван прописа. Љубимо се, грлимо, наздрављамо. У храмовима се чују речи: Боже сачувај и благослови све људе на земљи. Верујуће и неверујуће. Напољу се може чути: Спалимо вернике. Они су извор заразе. Страх, густ и лепљив, рашчовечује.

Шта да се ради кад ти одједном падне шака оно недостајуће време о коме стално причаш? Ипак, ово није, баш, то прижељкивано. Разапели се дани и сати, а изнад главе куца клатно. Осећаш га, у некаквом ненаписаном животопису, невидљивом а извесном. Ослушкујеш, и не знаш којом мером се бележе твоји листови. Кад ће се умирити твој часовник. Ниси устрашен; ипак, није пријатно.

Пабирчиш време, речи, мисли; даљински управљач мучиш до цркавања; дописујеш се бесомучно једнако и са онима који су тек неколико зграда од тебе, као и са расељеним широм света. Усијане су све справе које су замена за стварни живот, за сусрет. Путовања су доведена до савршенства (лек су и сушта потреба нашег века), а путеви затворени.

Болест је ту. Близу? Далеко? Таман? За оковратником. Ох, не ми дисат за овратник…

Мучиш се, исцрпљујеш, да би све деловало уобичајено. Редиш кућу, идеш у куповину са маском; куваш разне ђаконије (време мора некако да се испуни), лајкујеш, дислајкујеш, полемишеш. То изненада дато времед, мучи те. Тривијалност избија из свега. У више наврата отвараш Записе из подземља, и читаш уводне реченице: Ја сам болестан човек, мене боли јетра….

Говориш: Све је у реду, а осећаш да се живот своди на Асимовљеве приче које си читала у детињству: људи без осећања и сећања. Језа коју си тад осећала, враћа се.

Понекад, ипак, смејеш се; гласно, снажно-здраво. Само кад је стихија, из живота се  растачу сокови. Бескрајне расправе у којима се губи време, и снага; речи премржавају простор; поробљавају га и загушују. Све је разлог за сукоб.

Много је вести без одјека. Многе су речи под катанцем, и кад су изговорене.

И тако, промичу дани. Ушанчени испод клатна, у вечитом рату са временом, боравимо.

Потребна је човеку, нека виша мисао, идеал, да би опстао, мислим, сваког дана. Мало је то да ти шерпа није празна, мало. Напољу се растежу сунчеви зраци, као конопици, падају кроз окна. 

У мислима ми стари господин Десимир Гузина, и прича коју је причао, долазећи на трибине о Великом рату. Нисам је записала, и наравно, непрецизно је препричавам. Ипак, суштину памтим. На путу ка Грчкој, прелазећи пустош, раме уз раме два војника, прте снег и ћуте. У једном трену погледају се: браћа! Један из Гацка, пребегао из царске војске, а други доборвољац, из Америке. Сусрет епских размера и  Божије промисли.

Шта ће одиста остати од свега? Од нас? Мислим, док гутам, комад неба, једини доступан из мог градског кавеза. Плаветнило, и непрегледне пољане, у измаглици, однекуд бљесну у свести, као утеха. Сетим се, речи детета, приспелог из мегалополиса у село: Баба, гледај горе, гледај,  код нас нема звезда.

И. гле, у том часу неко шаље снимак са поруком: фолклораши широм света. Дан је примирја, по европским књигама. Дан је Победе, по нашим, српским,  мерама. Мноштво лица у једној слици, разгаљује. У свако од њих, река је имена уливена. (Драгош из Липолиста, Аритон Големовић, Вилотије из Каменог Дола, Жарко из Зла Газа и Слободан из Непоменића, Гавра Остојић, Радмило Загорчић, Лазар Дилберовић… и редом тако, имена и лица из Винаверових песама-бележака, песама историје; изничу, и на њих се надовезује дугачак низ неименованих, крајпуташких сени.)  Из сваког, неко жедан живота, пева. Једна песма из осамнаест земаља и много грла, расипа се у јесењем сумраку. Песма: Ово је Србија, помало тужна, меланхонична мелодија. Некакво дрхтање у грудима и поглед на те удаљене људе што носе срце земље као нежност и оданост; мелодија у којој се стапају мучне приче пораза и озвезданост духа, вековно дотицање гроба и звезда; све се то меша у тим гласовима. Чежња за местима о којима су само слушали, о догађајима које памте дубоким генским записима; све се то распа на мене као бујица. И заплачем.

фолкораши

Седела сам једног августовског јутра на пребиловачкој узвишици. Нема речи на које се може наслонити та тишина и поглед у нестварну светлост која трепери. Седела сам на горњем степенику некадашњег школског дворишта, могле су се разабрати капи росе на свакој влати траве. Не дишем. Мој пријатељ Милан Шиљеговић, искорачао је косином дворишта, поред гомиле камења што је некад чинило зидове, као урамљен и уроњен у неки час, живи, а далеки, не помера се.  У овом дворишту нема стопе земље на којој не лежи нечије мртво тело. Одједном разумем да је сваки корак скрнављење; због тога немо седим на подзиди. Не говоримо ништа, не довикујемо се, Милан ће доцније изрећи то исто о чему сам мислила, и још, одједном више нисам могао да коракнем.

Подсетићу, Пребиловци су оно страдaлно место у Европи, у коме је од око хиљаду становника уморено више од осамсто душа за само двадесетак дана августа. Над усташким злочинима, историја бележи, згражавала се и италијанска војна власт.

Јаме и каме. Запечаћене архиве, забрављена истина, забетонирани сведоци. Седим, и данас и премећем те приче, те слике, гризем саму себе-како причати о томе, како прићи теми? Знате ли ви, браћо и другови, сестре и другарице, како је тешко стварати? Каква људска и предачка одговорност је причати те приче? После оног гласа Трифка Екмечића: Ево наше ђеце, наше, педесет година у јами, ево рођаче, прими их, који је дочекао кости страдалих из шурматовачке јаме у белој кошуљи, и испустио душу, како се бавити уметнички тим темама? Кад су наши преци-мученици као светлост почели да исијавају, и тешка мука ћутања што је нагризала савест оних који су живели, кад су се почела низати имена страдалих, било је јасно да и мртви и живи траже спокој, и да је на нас ред да чувамо успомене.

Кад су нас као децу водили у црквено двориште, некако немушто су нам показивали и истиха кратко упозоравали на један травнати део: немојте тамо, газити, ни случајно,  тамо су гробови. И та прича о девојкама које су у дан ослобођења града партизани изввлачили из кућа и убијали где су стизали; лебди ту у потиљку, чека да оживи не само као документ, већ и као уметничко казивање; као део страдања. Али како, како прићи томе?

Потом, стари кум Ристо, отац мог кршетног кума о коме су у по гласа говорили, он зна ко га је мучио, зна ко је убијао, те 1941. у логору ту у касарни; али неће да каже.  Неће, има четири сина, не жели освету. Шапуће се да су живи, ту међу нама, ти мучитељи.

Затим, у невесињском гробљу, стојимо деца, муж и ја; читам наглас преко стотину имена чије су кости скупљене у заједничку гробницу; читам у свечаној пролећној светлости. Нико се не помера. И то траје. Као да смо упали у неки безвременски процеп. Ту је i наш предак. Ветар расејава мој глас. Ископани и опојани много година после Другог рата. Изговарам разговетно, са паузама њихова имена, оживљавам их, извлачим на светлост. Можда их, после опела, по први пут данас све именујемо.

Нижем ове слике, којих је много, којих је превише. Све су то велике теме за уметност.

Но, оно питање, како и из ког угла прићи, како поетички одабрати позицију, одабрати епски или интимни  наратив (и како га ускладити), у ком лицу приповедати, укратко: на који начин приказати страдања,  а не изневерити ни уметност ни претке, на плећима је и тишти. Све су то свештене и заветне ствари.

Рвати се са темом Јасеновца, за људе који су учествовали у послу око филма, и за нас који смо гледали филм, послање је и мука. Друштвене мреже су гореле и још ће дуго. И сама сам се дописивала до зоре са пријатељима. Много је мишљења, емоција, критика, много гласова.

Поносан сам што је филм снимљен;  цео дан сам ћутала; не могу обући ништа сем црнине данас; стискам један мали дрвени крстић у руци; ето, тако пишу неки пријатељи. Неки други људи, пак, верују да је нож хладног критичког ума једини начин приласка делу, заборављајући да је и у том случају лични импулс основа вредновања.

Свако уметничко дело изложено је јавности. Радите најбоље што умете да створите нешто, и потом износите пред друге-изгледа лако и једноставно, али није. Мнозина се,  у случају  Даре из Јасеновца,  претвара у строге критичаре,  из чега проистиче са једне стране да би ето, они сигурно то све боље решили; а са друге да се тим темама уколико се не могу изнети врхунски, не треба бавити. У том смислу према тим оцењивачима, требало би чекати још седамдесет година да „сазру услови“ и да се сними филм који би био по вољи свих. Дело не мора увек свима да се свиђа, али свакао дело се сагледава из различитих перпектива; у односу је са стварношћу, друштвом, политиком  и историјом. Не бих се овде много освртала, а и немогуће је, на мноштво коментара претоврених у утркивиња шта фали филму, или ко је већи европејац или патриота, навела бих само неколико примедаба, међу којима предњачи теза: све општа места, све већ знамо. Добро, али то „све већ знамо“ сложено је први пут, једно уз друго, и први пут на, неки начин, озваничено и  обзнањено. Гласно речено. Документарно се на филмском платну стопило са уметничким.  Јасно, све је могло другачије, али тешко је одабрати начин, тешко је изнети причу; увек се чини залутаћеш, кад су овакве ствари у питању. Стога сам писала о Пребиловцима, о старом куму, девојачким гробовима у порти…

Чекала сам, после приказивања филма,  да се сталоже мисли. И сад је јасно: Дара је изазвала потрес. И то је знак да је велика прича. Све је подложно анализи, и може се све рашчланити и сецирати. То остављам другима, и мислим, да је ово филм који ће живети. Те дивне глумице одрасле на причама о Јасеновцу, кроз чије очи и уши страдални виде и чују; та девојчица Биљана као да је рођена да изнесе ову улогу, начин на који  су биле у том филму обећава да није све пропало, кад пропало све је.

Човек није савршен, и његова дела такође болују од многих недостатака. Један пријатељ написао је, ноћас је плакало нас милион преко Дрине, после су писали и из Црне Горе, и из Канаде…Било је то два сата катарзе расељених којекуде. Опело за све несмирене душе.  За оне који су чекали да се, нека давна, тешка неправда, исправи и кроз филм.

За оне који су филм сецирали од првог кадра и хистерично писали објаве по мрежама, очигледно, није ни био.

Што се мене тиче, као права жена из народа, проветрила сам и распремила кућу, обукла се пристојно, и у осам заћутала. Ту, поред мене, били су и моја баба Цвијета и ђед Душан. Осећала сам то по тежини уздаха који су се чули, кроз моје грло.

Из звучника се чује: Следећа станица Савски трг. Сви окрећемо главе ка прозору, и пре него аутобус скрене. Кад коначно избијемо на Трг, сви гледамо. И ћутимо, замаскирани. Чудан осећај, нико не проговара. Тишина у контрасту са буком на друштвеним мрежама, прија; оставља сваког под својом маском. Главе нам остају помало искошене, и кад Споменик више није у видокругу. Леп је, кажем својој цветној маски-марами. Какав је заиста, питаће неко ко није видео? Онакав, какви смо и сами. Она прича о човеку који долазећи у неки град, пита какви су људи у том граду, а сапутник му одговара питањем: какви су били у месту из кога долазите, у ширем контексту могла би се пренети и на буку око Споменика. Крст или мач? Мање постоље, фигура виша? Шлем или жир? Самовар? Светац или владар? Монах или владар? Рушити! Славити! Ето, такав је споменик. Од свих наших киптећих страсти, јер није више реч о споменику, него о нама; ко је паметнији,  доследнији, образованији. Традиционалиста-верник или демократа-либерал? Од толико гласова, тресе се земља под нама. Одиста, делује као да је нека убога пустош добила раскошан поклон. Поклон који у сваком случају не оставља никог равнодушним.

Ко га је градио (каква му је савест и и какве су му намере), колико новца је утрошио, ко сад полемише (ко га нагрђује или слави) све ће то развејати време. Остаће само светац-велики жупан, уметник и небо изнад. На концу, тако је и праведно. Пирамиде надмашују пустињу, онолико. И шта рећи у вези са париском пирамидом, рецимо? Многи споменици поред којих се фотографишемо по свету, монументални су. И немамо никаве замерке што су то симболи царстава, моћи, тираније, не сметају нам обележја, величина, положај. Важно је да закитимо фотку, као значку, да се мало размећемо, интелектуално,  нехајно-гордљиво на друштвеним мрежама. Можда да се тако понашамо и према овом споменику?

Леп је, неземаљски, ниче ми мисао. Уметник је извукао ону црту мекоте која дотиче облаке, и на  подлози неба изазива осећај дотицања светова. Из различитих углова гледан, мења величину. Ствар перспективе. У једном трену сравњен је са околним зградама, у другом их надвисује. Кад се спуштате од цркве Светог Марка, ако сте случајно ишли у посету цару Душану, Стефан Немања је тек тачка у даљини. Приближавањем се повећава фигура, и његова монументалност, истина је, привлачи, усисава, ништи. Неке распамећује и беси, неке доводи до усхићења. Долазећи, с другог краја, његовом, Немањином улицом, чека нас сам, и негордљив.

Такав је случај и са Стефаном Немањом, Мироточивим Симеоном, у кратком Житију, сведочењу које је оставио монах Сава: велики и духован.

Одиста, Стефан Немања, свакако, дође нам као поклон: раскош духа за коју слабо маримо. Нисам мислила да додајем ни кап уља на ватру љутих расправа о споменику у српској престоници, о споменику свих Срба; свако говори о себи и кроз себе.

Ипак, негде у потиљку зазвоне речи М. Павловића, да уметник ствара своје дело на трусном подручју сопствене личности. Има нешто од бескраја, торженствено, што измиче коначности, ту, испод ногу Стефана Немање. Без обзира на замерке и похвале, једно је сигурно: не може се остати равнодушан у сусрету са великим жупаном. Уметност је оно што измиче, судара се са нашим погледима на свет, нашим мерилима и егом; ту је због страсти које изазива. У том смислу по броју реакција, уметник може бити задовољан.

Споменик одише далеком историјом, долази из дубине времена; и, негде, на платну неба са којим се додирује фигура, бруји и промиче, нама невидљиви свет.  

Тек, какав је, одиста споменик? Шта човек зна? Он је роб својих страсти. Суди по својој горчини, или радости. По свом новчанику, и сили. Да ли је новац могао бити утрошен другачије? Могао. Али за сиротињу не би дотекло, сасвим сигурно, ништа од те суме. У претрпаном аутобусу, прекривени маскма, умртвљени до тачке посрнућа, дишемо споро, тренирамо стрпљење; тренирају на нама покорност, толико векова; па ништа, увек изнова овде клија некакав нејасни осећај да вечност постоји, и да крај сигурно није ту, у блату. Буке је превише, око свега. А бука, је зна се, проверени рецепт закулисних радњи. Овај трен сусрета, са руским пространствима (нисам то поменула?) кроз фигуру великог жупана, отвара оне рубне, границе простора и времена, кад се дотичу далеке ствари.  Гледано из једног подневног магленог часа, док се неко закашљава на платформи препуног аутобуса, онако баш као да ће се гадно разболети, живот је наш само трен. Све друго је вечност.

                                                                                              

Истина је, у Бечу, горко сам плакала. У један прозиран, бео, јунски дан. У руској Николајевској цркви, као да су ме стигле све туге овог света. И сузе су текле. И текле. И текле. Час пре тога, смејала сам се. Честице моштију, поред икона, додирнуле су ме, вели једaн млади ђакон, Александар, из Београда. Он саслужује, ту, у Николајевској.

У такав дан, врео од пуноће, сунце се спуштало на земљу, и цео свет је био у једној тачки усијања. Био је то, каква случајност, дан када је Сунце најдаље од небеског екватора, по средњoевропском времену. Испред те цркве, Николајевске, пре чијег је грађења, кажу, довезена земља из Русије, у том дану, разлила се светлост. На нас. У дворишту, испод куполе два олтара и сеновитости недеље у којој смо се затекли, у царској Вијени. А ту смо се зауставили, јер смо залутали.

Пре тога: многе речи, чврста стезања руку, дубоко поверење, заједништво као у читанкама; у српској православној цркви, на једном подневном разговору, на књижевном читању. И осећај да човек никада не може напустити родну земљу. Да је носи у џепу са-коа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини ручно рађеној, у књигама, у речима, у словима… у причама које теку као река.

Пре тога, запањујућа скоро целопоподневна вожња, уз инструкције љубазног металног гласа џипи¬еса, са којим никако нисмо могли да се споразумемо; верујући јој, тој љубазној жени из апарата, чијим гласом управљају небески сателити, послушно смо се вртели свим могућим цирковима, царским. Тек у неки час, решисмо да јој се захвалимо, и отпустимо је. Њен глас напунио нам је уши, а инструкције затегле живце.

Ох, после тога, открисмо да нисмо слепци, и да умемо пронаћи место на ком ћемо читати своје речи, и без вође пута. Чудно, како вођа може да те упропасти, чак и у једном обичном књижевном послу, било ког, обичног дана.

Један тренутак у кафеу Стандард, у коме су се, кажу, виђали, елитни комунисти, ови што су толико утицали на Словене да и сад поболевамо од њихових бољки. Кажу да је и Троцки свраћао ту. Не знам да ли пре или после боравка у Београду.

Па, не мирише ту ништа на пролетаријат. По препоруци једног Никице из Сплита, одабирамо кафе. Препуне витрине отмених рецепата оживелих у свим бојама и облицима. Не знам шта смо јели, али знам да укус није био раскошан колико беше раскошна при-мамљивост на тањиру.

Потом, некаква пијаца, на којој се један од сапутника одушевљава, по мом мишљењу претерано, колонијалним зачинима (сетим се Хане и Давича), и један непланирано купљени шешир, јер сунце је разјарено и мислим да ћу се шлогнути. Нисам воле¬ла да гацам по пијаци, нисам због тога дошла у Беч!

Бувљчки део, признајем, ипак, био је оно место на ком бих осванула. Суве штанглице цимета, још и сад штрче у некаквим чашама, у мојој кухињи.

Ноћ у једној старој, тихој згради, у којој сам једини спавач.

Уклештена у време, те ноћи, никако не разумем, због чега ме пробадају и душек и јастук. Овде је сигурно живео неки српски студент, у оно време. Када је свет био свежији. Када су студенти расправљали свуноћ, и због свега. Разбарушено, исцрпно, заверенички. Када је Милош веровао да је у реду заплесати валс на Видовданском балу, са женом српског конзула, у Бечу. И да је у реду, после тога, војевати против туђина у његовој униформи. Ето, тек после сто година, гласно говоримо, поново, о мутним, почецима двадесетог века. Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.

И мој пријатељ, и сапутник, писац В. Пиштало, личи ми на каквог књижевног јунака из сопствених прича, док у светлости замиче за ћошкове, блештавих фасада.

Беч је чист. Беч је бео. Беч је прозиран.

Док плачем, у подневној милости, неоткривеног, у Николајевској, моји сапутници, сумњају. Пекић је, веле, моји сапутници, и не знам због чега, сад то помињу, доживео, покајање, после Времена чуда.

Пратер са својом недељном гужвом, као панорама са разгледница. Као да смо у веселом дану пре Великог рата. Као да смо у било ком веселом дану, дуге историје. Сви су весели. На свим језицима. На свим језицима, радост се разуме. Нарочито када је реч о свињским коленицама и пиву. И смејемо се, као да су наше речи, окачене на вртешку. Као да је свет вртешка, и као да нећемо сићи никада. Као да нико неће искључити прекидач. Дан је једар од доброг расположења. И сви га штипамо, да се уверимо да је стваран.

Увече идемо, у Сахер. У моју причу. Наздрављамо. И фотографишемо се, док млак ветар растерује умор. Ту, за много пара, можете да осетите, децентно, чоколадно, густо срце империје. Оно што су Моцарт куглице за Салцбург, то је Сахер торта за Беч, пише у једном туристичком водичу. Тачно, видим, Ксавер, мој јунак из приче, припада ту. И некаква тиха сета, што му осијава очи, осећа се ту, у Сахеру, на неком ћошку, у некој улици, којој не памтим име.

И она пивница, коленице још једном, и пиво небројено различних боја, јачине, мириса. И Зорица, наша домаћица, прича с некаквим миром, ретким. Тихо; густо; њено приповедање делује као дах свежине; и некакве сени као из далеких Давидових строфа, на трен, заносе нас у друго време. Са зачудним дивљењем, моји сапутници, који би радо седели са оним комунистима из Стандарда, одједном ситно говоре, док их обгрљују њене речи, као да је пивница Гетсимански врт.

У Бечу, ту, после тог пива, велим, једном свом сапутнику, оном што је сакупио пола бечке зачинске пијаце, у свој кофер, велим му, дакле, сваке вечери, мој муж и ја, спавамо загрљени, као кашике.

Склопим очи, наслоним чело на његов потиљак, и заједно упловимо. У велику страшну ноћ. Као да ничег нема, сем нас, на свету.

Он ме гледа, грицка свој здрави оброк, и чуди се, чуди, како после десет година, може да се дели постеља.

Али, велим, заклела сам се. Да ћу га волети. Као себе.

Ту негде, можда, баш тик у тој ноћи, на ћошку испред, месечина осветљава прозоре плесачице Терезе Кронес, и Милош подиже шешир. А ноћ је дуга више од два века.

А, тај твој, јунак из приче, тај Ксавер, пита тај мој сапутник, да ли је стваран? Колико и ти, кажем.

Потом пијемо вино. Доноси гa и отвара младић који осликава цркву, ону којој нас љубазни свезнајући глас, џипиеса, претходног дана, никако није могао привести. Све док сами нисмо кренули у потрагу. Његова избегличка прича, дугачка је. Компликована, али он је приповеда лако. Сви заједно, у шупљој бечкој ноћи, потом, славимо пријатељство, и случајне сусрете.

Објашњавамо младићу свежих очију, због чега смо нахрупили у његове живе ноћи, обрубљене бојама и одорама светих, о чијим стопалима и шакама мисли поваздан. После, док се други мају својим причама, он ми вели,тихо, читао бих, баш, ту твоју књигу, али како да је купим? Остављам му један примерак, код испијених флаша, изјутра.

Притом, мислим на Алексу.

Један од оснивача Просвјете, Алекса Шантић, наш добри, Алекса, ретко је путовао. Волео је, страсно, безмало порочно, да се извезе у Невесиње, кад жега окује Мостар. Беч, нити какво друго иностранство, нису су га много интересовали.

А ми бисмо, деца овог века, да пијемо кокосово млеко, да заборавимо наше дивне ливаде, и тужне, мирне кравље очи.

Просвјета, веже Србље и данас. И Беч. И Праг. И Загреб. И Мостар. И Сарајево. Трагови, К унд К монархије, преплићу се са нашим песмама о слободи. Заувек.

Душа ми је сеновита. И тужна. И ове сузе што лију, река су за орахову љуску, за душу Оца, за ми¬тарење. Од саме речи, страшим се. Митарења су и земна. И небеска. Задушја. Није требало да кренем на овај пут, мислим. У мени још кваса велика туга.

Ноћу, у суседној соби, неко хрче, ужасно равнодушно. Као да је сам на свету.

А време протиче.

Тај, Ксавер, из моје приче, заправо, некако наличи на неког тужног Сремца. Српски студенти, волели су Бечлике, у оно време.

Ох, и кад су умирали, и бљували крв, они су волели. Тако пише. У историјама. Нашим, сентименталним кућама.

И кад је издахнула, монархија је оставила своје трагове. Из свих бивших делова, одавно већ и по други пут раскомаданих држава, студенти се уписују, и уче на тамошњим универзитетима. Поданици су увек добродошли.

Чудно, ипак, Беч је некако као велика кућа, привлачно уређена. Домаћини кажу, најсигурнији град у Европи.

Ноћу, враћајући се, пролазим погнуте главе. Како се све сврши! Ту су прошле хиљаде наших судбина. Клечали смо и плакали смо. Како се све сврши! Пише Црњански.

Кад сам пошла, рекли су, видећеш, као код куће. Језик споразумевања, српски, свуда. Срела сам, чак, и једног младог сликара, перформера, који у славу нове царевине, велике европске уније, изводи перформансе… срела сам га као на улици у Београду, уз климање главе.

Тај не би био у Просвјети, ни онда, а не би ни на оном балу, Видовданском, за који је Милош пеглао фрак, док је Гаврило подизао руку.

Има још безброј сеновитих места, згодних за причу. Дан је, понекад вечност.

Док сабирам слике за бечки колаж, чујем: А, ви сте мене хтјели убити! Чуј, Капоруша, измислили неку шетњу, да те Бог сачува. Једва сам претеко. Ааааа… зато, немој их слушати. Одметни се. Сама шетај Бечом! Радослав Братић, наслоњен на штап, смеје се: Не шалим се, Бога ми, мислио сам, готов сам! И пошаљи причу у Зору! Чујеш ли!

Чудно је то. Време не постоји. Она вртешка из Пратера, у којој циктимо, сви, није ништа друго до трен. Шарени се од наших стопала. Гурамо једни друге. Високо летимо. У ноћ. У звезде. Ударамо шпицевима.

Пропадамо. Мремо од страха. И подврискујемо.

Наше сјени ходају по Бечу.

А ове сузе, у подневу, омиловање тешких страдања, знак су да душа, смрти нема.

Тика-така, и тако живот прође. Куца негде сат из солунског ранца, Братићеве приче.

Истина је да одговора нема.

Прибележено захваљујући Просвјети из Беча, Радославу Братићу и Срђану  Мјалковићу

Цвијети, време тиховања, 2020

Цвијети су били дан рођења и име моје бабе. Њу наравно није било брига за рођендан, али то да је рођена на тај дан било је, некако, веома важно. И нама, деци, пунила је уши и даље плавила мисао, та реч: Цвијети. Досезала је до неке велике тајне, коју нисмо дохватали. У плавети пролећа, у дубини неба, у мирисима свежих јутара,  разабирали смо неку размрежену, живу вечност.  Изјутра смо се умивали цвећем, љубицом, како је говорила баба. Најбоље је љубицом да се умијете. И купали бисмо се израна недељом, тим  љупким вечним мирисом детињства света. Шакама захватали воду из чинија, верујући да ће цела година, да ће цео живот, бити само светлост. Ко је могао слутити да ће и наше животе, као и бабин,  опсести сви бесови историје? Од ратова до куге.  

Цвијети су покретни празник. И мати је увек, на Цвијети,  звала родбину и комшије на кафу и колач; баби је рођендан, говорила би.  Баби је био дат тај дан, не датум. Ко зна који је датум био 1904. кад је рођена. Свет се рушио и померао, војске газиле и мучиле, куће у којима је живела паљене, али Цвијети су остајали то место из кога се њен живот бранио. И зарио.

Прото драги, ми смо ти хајдучки верници, чували смо у тим крајевима наслеђе, како се могло и умело, говорићу доцније сваки пут, кад наш прота Живaдин дође у посету, мојој новој крсној слави, и породици у Београду, мислећи притом увек на бабу.  Не знам да ли је баба Цвијета ишта знала о Христовом уласку у Јерусалим (ако је и знала, у дуго време ћутања о Богу, мучила је), како год било,  свест о томе да се тај дан запамти и да је  то дан посебне радости, као стена, чувало је њен живот, наш живот.

Дуго нисам писала ништа; глава је пуна, мисли и слике се сударају, газе, потиру једна другу, и ништа. Укључујем тв и тражим европску крими серију, америчке не подносим, вештачки су клишеиране за моје меко срце и дивљи хајдучки ген. Свиђа ми се Кендис Реноар (на коју сам случајно набасала, мењајући канале до бесвести, наравно), некава белгијска Францускиња.  Просто што је жена: мека, нежна, хировита, и снажна. Мајка и детектив. Свака мајка је детектив. Није то нека серија коју стримују, она је за обичне људе, старомодне. Често наивна и раскупусана, по свим шавовима, као и сам живот. Све  ту има некакву меру стварности; чак и случајеви које решавају, та жена, и њени сарадници. Мислим, то је задња фаза нечега, нека дијагноза: зурити у крими серије. Стигао ме је умор и  казна, века, тако мислим. Ипак, напољу је тишина, и непокретан свет. Улице без људи, животи затворени унутар зидова. Понекад само прхне неки глас напоље, отме се и извије у простору, додирне грање брезе и  раствори у немости људске покорности. Није пристојно бити гласан. Страсти се изливају на прописаним местима, рецимо Егзиту или  утакмици; умереније на свадбама и рођенданима; сваки век има своје карневале и арене.

Један вирус сломио је цео свет, умују на друштвеним мрежама и порталима.  Бивало је и пре тако. Само није било данашње технологије. И свако је био своју битку. Не знам како је баба Цвијета преживела време шпањолске грознице.  Ништа не знам, јер нисам слушала, сигурно је причала о томе. А можда и није? Причала је сажето, и кратко, анегдотски.  Њене приче нису биле поуке, више неодређени закључци иза којих би остајао  оштар траг у ваздуху, као  невидљиви изазов, позив на допричавање. Као кад морнари на бури забацују уже на котву, тако су њена сирова, директна сећања,  хватала слушаоце. Било је немогуће не уронити у некакав процеп времена који се отварао ту, пред вашим очима, и не опипати, не домислити часове и људе о којима је причала.  Не знам, не знам, да ли је помињала то време.  И мој живот  већ је презасићен сећањима, а и време је окрачало. Мати  сигруно памти нешто од тих прича.

Мислим, како слабо ослушкујемо речи ближњих; како слабо чујемо. Они су за нас само сапутници у датом простору, у датом часу. Чак и кад волимо, свако је у својој причи; додирујемо се потребом.

Баба Цвијета је волела телевизију. Филмове је обожавала.  Нарочито љубавне. Није умела да чита, али је непогрешиво осећала и дефинисала стање ликова, и предвиђала расплет радње. Дакле, јунаке, њихове дилеме, двојбе, страхове, прорачуне и поступке, описивала би као  да је писац сценарија. Била је већ превалила седамдесету, увелико, кад је упитала једну своју исписницу, гледајући некакву деликатну љубавну сцену (не ласцивну, никако, такве није волела, викала би: пи погани, какви сте, ђаво вас однио, гадлука и  шта ово приказују), али ипак, питала је, пратећи некакав устрептали дијалог, са телима, напетим и у ишчекивању, осјећаш ли ишта док ово гледаш? Тако,  после сам читала, и Тарковски је мислио да су експлицитне сцене непотребне, и да је то део интиме, који не доприноси филму као уметности. Ето, има тако један сој људи, далеких по географији, по животу, и образовању, а опет блиских по дубоким  начелима и вери да су осећања поље смисла, свега у свету.

Да, гледале смо заједно Андреја Рубљова,  сећам се, дубоко у ноћ, и ћутале. Шта смо разумеле тад, дете и старица, ко ће знати;  али заувек, седимо у соби, и у дубокој ноћи,  светли екран црно-белог телевизора, и нас две, уроњене у далеко руско време и простор, дишемо. Напољу се пресијава чврсти снег, целац, као вечност. Тако се сравњују филм, стварност и живот, за нас две.

Та јунакиња серије, Кендис Реноар  допала  би се Цвијети. Отресита, једра, без длаке на језику, и  са четворо деце. Гледала сам и данас неколико епизода, а испод, у дубини свести, шибали су неки дани, неки часови, далеки, моји.  Рецимо, читам Рат и мир, а баба седи, чува ме, и лупка штапом о ограду балкона, о под, руб кревета… Шути, не проговара. Ипак, кажем, баба не лупај, и не мораш седети ту, иди негде. Она се чуди, што ти, бона, сметам?  Чудим се и ја, сад, док седим за трпезаријским столом и читам,  у буци типичне породице 21.века.  Седим, и мислим, праштај, Боже, луди смо, и само на себе и своје хирове мислимо.  Ипак, ми смо хајдучки сој, и тако и волимо: кажемо једни другима што би се могло и прећутати.  Ипак, тако смо се и очували, грки и стамени. Ретке нежности и стална брига. Много је сећања сложених у вечност.

Дуго не пишем,  мисли  се саплићу; све је важно, и ништа не избија на врх; била сам очајна због тога, била сам равнодушна; речи су жишке што светле, ако не могу да дохватим такве, шта преостаје?  Гледам тв; печем хлебове, слажем пите; разумем своје мушке, једино како умем: љубављу.  Не знам који је дан времена административно названог ванредно стање. Живот буја, унутар нас,  у нашем малом стану. Цвијета би била задовољна, и волела би моје мушке.  Волела је мог брата, највише на свету: као очињи вид.

Цвијети су, тај дан, благодати, кад свако од нас препознаје светлост. Моја Цвијета је знала, нису важни датуми, она живи у дану који јој је дат, као знамен, вечно.  Пријатељица из Канаде, шаље фотографију: пуну чинују љубица и два маслачка. Из њеног врта. И њој промичу  наши далеки дани, заједнички, знам.  Са балкона, тешим се брезом и голубовима  у вечитом покрету; кад прође ова пошаст, кад свет почне да живи, поново,  отићи ћу негде, дубоко у поља, можда у Бранковину, никад тамо нисам била; лећи у траву, и дисати дубоко.  Као  да су Цвијети.  

Могла је ова прича имати безброј других детаља. Цвијета је мој живот разбокорила. И ево, после месеци чекања да се отворе речи, моја баба, Цвијета, изненада је  бацила конопац приче, у муклој ноћи, на измаку, празничног дана, у коме се нисмо умили љубицом, нити се смејали у порти. Цвијета је расекла време, сад седи ту, са мном, куцка штапом. После ћу да спустим главу на њена повијена леђа, да је загрлим, и, ако добијем напад мигрене, она ће својим рукама, да ми притиска слепоочнице, да не бисмо пробудили укућане.