Сваки чокот има своје сунце

Сваки чокот има своје сунце

Шта воли Риста? Риста воли дубоки снег и високе планине; да обује чизме и прти до колена наслагану ледну прашину; Риста воли и кише. Да се скупи у ћошак, три дана; да не излази, јер је препотопско време, напољу. Воли летње кише; памти да се једног јула над Београдом целе седмице, око четири сата, смркавало; да би се потом развлачила бледољубичаста, неземаљска светлост, бушила сиве густе облаке, и у сноповима одвлачила поглед у дубоку љубичасту даљину. Е, у такве часове Риста би волела да се нађе на ливади, да гази мокру траву; шири руке. Међутим, Риста се плаши громова.
Риста у своме мајушном стану, кутији мегалополиса, сања кућу, двориште; сања да окопава кртолу, подвезује грах, плеви лук, бере јагоде. О, баш си ми за то, вели јој мајка. Па што се, онда, ниси удала за сељака? Мотику држати, не умеш!
Риста заправо живи у Чеховљевој меланхолији.
Мати то разуме, али не одобрава. Уф, па ти би да будеш велика госпођа, вели јој.
Гомиле цветова и плаво небо, какав чудесан врт, где год се нађе Риста помисли, тако. Уме она да зарони, да избуши засторе, па где год да је, замирише неко време проведено у природи, изван бетонских кулиса. Природа је човеково биће. Кад сазнаје да у Америци, и ко зна где још, постоје чак и школе у којима нема прозора – и оне су само једна индустријска зона, стригну је жмарци и задрхти. Замисли без сунца, без неба, без дашка ветра, кише на окну, замисли тако? И, живот, као да и није био!
Шта да се ради, шта да се ради – желиш да задржиш сећања, али пред вратима, куц куц, стоји ново време! Без пртљага, молим, вичу кондуктери.
Риста се у недељна јутра и преподнева претвара у куварицу. Опаше неку од многих кецеља (једном је тако у реду на каси молила мужа да јој поклони неку кецељу, да је касирка испод пулта извадила упаковану, и рекла, ако нећете ви, господине, ја поклањам), пушта музику, и почиње Ристина кулинарска и музичка авантура.
Риста прво пусти изворне српске…Цеди, сецка, пржи, пече, кува, динста; лупа, сече, мери. И пева. Удаде се Јагодо, Удаде се драга душо… оооо… Свилен конац… ситна жица, везак танак, ојјјј… Јелек антерииијаааа и опанке… Потом док меша некакву запршку, док се лук цакли, и не замирише онако, баш на граници загоревања; подигне варјачу, и чује се: Чича Дражо моле те девојке, моле те девојке, на одсуство да им пустиш момке… е, то је било забрањено, каже баба, ономад кад су црвени дошли, а пре тога, па цео рат, певало се, била је то озбиљна војска, и краљев ђенерал. Каже баба, апсили је под оптужбом да је певала ту песму, после ослобођења; јеси певала баба, пита Риста, аха, певала, јашта, па нисам поманитала. Е, тако, сад из Ристе извири баба, подигне варјачу и ситно, ситно запева. Кад није онда.
После, увече, кад се слегне цео дан, и преваре сосеви, печење, рибе, чорбе, пите, преливи, печено, динстано, барено, после Риста успе црњак у мале кристалне, старинске чаше, и пусти класику. Јесте. Сабије се на балкончић, упре ногама у ограду, зури у крошњу, и комадић неба; толико јој је додељено у овом животу; мисли; оно се мења, од каснопоподневног до предвечерја, од мркоплавог, прозирног, и поноћног; прозрачног. Облаци, звезде, птице, лишће; све то, на крају, стане у фадо, у глас Амалије Родригес или Сезарије Еворе.
Сви ти виногради, чокоти, предели, у чаши – носе своје сунце, воду, руке, срце. Земљу. Помисли на ораховачке винограде, на то како је вино густо, таквог нигде нема. Густо као крв. У теснацу времена, и историје, док не дају своје винограде, под претњама, причувима војске, именима из дубоке прошлости, под капаљком вечности – они негују чокоте, као да не постоји ништа друго на свету. Онда се сети филма о Хандкеу у коме винари Петровићи котрљају бурад низ калдрму, уз калдрму, предано, и некакво безвремено, глуво и болно, време из тог звука истиче. О, није лако на страшном мјесту постојати, одјекне у Ристи, неки глас, натопљен фадом. И заплаче.
Није свака недеља иста; нека почиње шансонама, или Казањским хором; измешају се сви хоризонти, ту, у малој кухињи, и на још мањем балкону. Са пругом неба. Недељама, Ристу не гуши мали број квадрата. Недеље су за путовања. Шерпа, рингла, јутјуб.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *