Позна јесен, у чуду сунца, теши. Свет као да не постоји. Као да је све у лебдењу. Сви људски послови и планови, све је у неком дугачком чудном ланцу неизвесности. Година истиче, и снег у најави прекриће брегове до којих ће, већина од нас, досезати само у мислима, кроз сећања. Градови, тргови, луке, паркови, шеталишта-где су? Живот увек шикне. Скоро у бестежинаском стању, свако од нас чека. Све што смо хтели, губи се у белини. Играмо руски рулет-нико не зна где је метак. Дишемо као да заваравамо траг. Истрчавамо, понекад, изван разума, изван прописа. Љубимо се, грлимо, наздрављамо. У храмовима се чују речи: Боже сачувај и благослови све људе на земљи. Верујуће и неверујуће. Напољу се може чути: Спалимо вернике. Они су извор заразе. Страх, густ и лепљив, рашчовечује.
Шта да се ради кад ти одједном падне шака оно недостајуће време о коме стално причаш? Ипак, ово није, баш, то прижељкивано. Разапели се дани и сати, а изнад главе куца клатно. Осећаш га, у некаквом ненаписаном животопису, невидљивом а извесном. Ослушкујеш, и не знаш којом мером се бележе твоји листови. Кад ће се умирити твој часовник. Ниси устрашен; ипак, није пријатно.
Пабирчиш време, речи, мисли; даљински управљач мучиш до цркавања; дописујеш се бесомучно једнако и са онима који су тек неколико зграда од тебе, као и са расељеним широм света. Усијане су све справе које су замена за стварни живот, за сусрет. Путовања су доведена до савршенства (лек су и сушта потреба нашег века), а путеви затворени.
Болест је ту. Близу? Далеко? Таман? За оковратником. Ох, не ми дисат за овратник…
Мучиш се, исцрпљујеш, да би све деловало уобичајено. Редиш кућу, идеш у куповину са маском; куваш разне ђаконије (време мора некако да се испуни), лајкујеш, дислајкујеш, полемишеш. То изненада дато времед, мучи те. Тривијалност избија из свега. У више наврата отвараш Записе из подземља, и читаш уводне реченице: Ја сам болестан човек, мене боли јетра….
Говориш: Све је у реду, а осећаш да се живот своди на Асимовљеве приче које си читала у детињству: људи без осећања и сећања. Језа коју си тад осећала, враћа се.
Понекад, ипак, смејеш се; гласно, снажно-здраво. Само кад је стихија, из живота се растачу сокови. Бескрајне расправе у којима се губи време, и снага; речи премржавају простор; поробљавају га и загушују. Све је разлог за сукоб.
Много је вести без одјека. Многе су речи под катанцем, и кад су изговорене.
И тако, промичу дани. Ушанчени испод клатна, у вечитом рату са временом, боравимо.
Потребна је човеку, нека виша мисао, идеал, да би опстао, мислим, сваког дана. Мало је то да ти шерпа није празна, мало. Напољу се растежу сунчеви зраци, као конопици, падају кроз окна.
У мислима ми стари господин Десимир Гузина, и прича коју је причао, долазећи на трибине о Великом рату. Нисам је записала, и наравно, непрецизно је препричавам. Ипак, суштину памтим. На путу ка Грчкој, прелазећи пустош, раме уз раме два војника, прте снег и ћуте. У једном трену погледају се: браћа! Један из Гацка, пребегао из царске војске, а други доборвољац, из Америке. Сусрет епских размера и Божије промисли.
Шта ће одиста остати од свега? Од нас? Мислим, док гутам, комад неба, једини доступан из мог градског кавеза. Плаветнило, и непрегледне пољане, у измаглици, однекуд бљесну у свести, као утеха. Сетим се, речи детета, приспелог из мегалополиса у село: Баба, гледај горе, гледај, код нас нема звезда.
И. гле, у том часу неко шаље снимак са поруком: фолклораши широм света. Дан је примирја, по европским књигама. Дан је Победе, по нашим, српским, мерама. Мноштво лица у једној слици, разгаљује. У свако од њих, река је имена уливена. (Драгош из Липолиста, Аритон Големовић, Вилотије из Каменог Дола, Жарко из Зла Газа и Слободан из Непоменића, Гавра Остојић, Радмило Загорчић, Лазар Дилберовић… и редом тако, имена и лица из Винаверових песама-бележака, песама историје; изничу, и на њих се надовезује дугачак низ неименованих, крајпуташких сени.) Из сваког, неко жедан живота, пева. Једна песма из осамнаест земаља и много грла, расипа се у јесењем сумраку. Песма: Ово је Србија, помало тужна, меланхонична мелодија. Некакво дрхтање у грудима и поглед на те удаљене људе што носе срце земље као нежност и оданост; мелодија у којој се стапају мучне приче пораза и озвезданост духа, вековно дотицање гроба и звезда; све се то меша у тим гласовима. Чежња за местима о којима су само слушали, о догађајима које памте дубоким генским записима; све се то распа на мене као бујица. И заплачем.
