Ластавице које уче да лете

Тасос, са пругом плавети што се наслања на Атос

Румуни које говоре немачки. Румуни који говоре енглески. Румуни који говоре француски. Срби који говоре немачки. Говоре енглески. Грци чији је темперамeнет присан, заварани су речима. Језик више није идентитет малих народа.Такво је време. Нико није оно што јесте, и чему припада. Номадски двадесет први век, слобода као тековина револуција из осамнаестог века, затворила се у новом ропству. Скоро свако на малој плажи на Тасосу маскенбалски прелама језик, цео свет је маскенбал.  Те Румуне који са својом децом причају немачки, после сусрећемо у манастиру Светог Архангела Михаила. Крсте се у тишини, купују бројанице, по којима се после распознају  на плажи, као ненемци.  У том  пресвлачењу, у тој расподели улога има нечег страшног. Грцима, може бит, ако не кажу ко су, сви ови добровољни конвертити, оно су што одаје језик којим се користе.

Плава пуначка жена, са симпатичним дететом, прилази, и на немачком се распитује за лежаљке. Ње поњимају, кажем. И они одлазе.

Сутрадан, у води, док муж и ја већамо о временским приликама на Острву, та иста госпођа, одједном вели, јуче је била олуја, сигурно нисте били ту. Плавушан се приближава, и креће разговор.

Ведар, остаје у води са нама. Каже, био сам у Швајцарска, у Срби и сад у Грци. Где си био у Срби, питам? Не знам, и каже, минут један. Потом се обраћа мајци на немачком. Можда је пита да ли сме да прича с нама, не знам. Не говорим немачки.

Потом се сви заједно купамо. Одједном, та жена, потпуна странкиња, Немица, од јуче, бива симаптична Нишлијка, насељена у Швајцарској. Лазар каже, то ти је живот. Шта, питамо? Све то. У недостатку речи,и немогућности да их пронађе,  користи оне које зна. Шта? Све је ово као сан. Живот, је диван. Волим да шивим у Грчки. Мој тата је казао, моше ићи у Срби, али не у Грци, он не воли море. Али, ја волим. Шуште му сугласници, као кад птица прхне.

Минут један, каже поново, ставља камен у качкет, потапа га, и зарања за њим.

Румуни обучени у све језике старог континента, праве опроштајно вече. Првог јутра, на плажи, споразумевам се са једним од њих,  ко зна на ком језику. Не говорим универзални језик колонизатора новог века (тек разумем, понешто), мада би ми било лакше да говорим. Натуцам руски; довољно да ми је лепо у њему. Румун живи у Манчестеру. Његов енглески је је испресецан на слогове, размазан, преломљен.

Враћају се сви у Румунију, па којекуде, по свету. Из свих пет апартмана.

Грк који нам продаје пића и лежаљке, не сналази се у свом овом замешатељенију. Схвата једино, да нама не може продати ништа сем кафе у неколико варијанти. За остале није сигуран ко су.  Прерасподела снага из Првог и Другог рата, није завршена. Осети се то по језицима, и овог лета, Господњег, на скоро дивљој плажи на Тасосу.

За све ово време, у бару на плажи седи или послује  Албанка, скоро немушта током дана. Увече, окупљеном друштву прича о својој великој породици.  Чујем њен енглески док скупљам звуке ослобођене речи; звуке лета. Тишином називамо простор и време ослобођено од људксог говора;  препуно звукова и шумова природе. Шум таласа, и грања,  зуј пчела, гласање птица. Све то спада у тишину. Важно је одсуство човековог гласа и делања.  Додуше, пас и певац, у неком лудом сагласју, сваког дана праве ларму, у задњем дворишту. А испред, море се пружа и утиче у небеса. Ружичасто трепери прозрачна плавет.  Ако у оваквом часу не урониш у божански дах, тешко твоме срцу.

Један весељак, са суседне терасе, на чистом српском,  екавско-ијекавском, детаљно нам преноси острвска искуства и прилике. Ники је ћаћа, каже описујући власницу куће. Ники, весела средовечна Гркиња (од оца има француски језик, који јој у најезди англосаксонског колонијализма, није много од користи), дозвољава да седимо на тераси окренутој ка мору, док не дођу нови гости. Иако је страна на којој смо смештени увече пријатнија, таласи Егејског мора, умирујући су. Тврдоглаво се презнојавам, на тој освојеној тераси. Певце, псе и осталу братију са дворишне стране, имам и у Србији, кажем мужу.  На  том осунчаном, јужном балкону, четири ластавице из гнезда у ћошку, вежбају летење.  Мајка им доноси храну, једном по једном, и они излећу с њом, до струјних жица, до грана борова. Рано изјутра, и у смирај. Птице се гласају, по цео дан. За оне са истрзаним, лошим сном, певац је права мора. Од три сата, не престаје да разбија мрак. Зрикавци по цео дан, оркестрирају. На северној страни, са боровима, ваздух је густ од њихових жишкавих живота.

Пас је стар, чупав. Његов власник, привржено га премешта с места на место; цео божји дан. Беже од сунца. Као атракцију, изводи га у време са највише купача, на плажу. И тад, уз звиждуке и навијање, са обале, и из мора, обојица, као на позорници, пливају.

Мали Румуни, у плићаку, упознају се на немачком. Одрасли окушавају конверзацију на енглеском, па потом огољавају тасоско време, на немачком. Тек кад зађу у дубоко месо разговора, као мачеви, извириће речи њиховог матерњег језика. Разлиће се њихова детињства, њихови животи, као једра, на топлом грчком, августовском,  ветру.

Онај Грк, схватиће њихову носталгију, и сваке вечери, покушаваће, до краја својих снага, а и преко, учествујући с њима у наздрављању, да их зачара, и да им отвори новчанике. Његове кулинарске вештине, нама непознате, они прихватају. До касна са шанка, између плаже и куће, оре се гласови; он пева на грчком, француском, гњецавом енглеском.  Само жели да буде срећан, кажем мужу. У заносу је, и његова сттраст, осећа се по цео дан. Шта ли ради зими, питамо се.

Ћао, бамбина, каже кад пролазим, изјутра са пешкиром за плажу.

Доћи ћу овде, зарана у пролеће, или рану јесен; самоћа је тад дивна, верујем.

Муж сумњичаво гледа; бамбина, не долази у обзир.

Обићи ћемо Острво за један дан. И вратити се на плажу распеваног, горућег Грка, и у кућу његове сестре, као најбоље исходиште. Као, дом. На препорученим плажама, монденским, гужва и заглушујућа музика чине да вам глава задуго вибрира као да је била у каквом лонцу, по коме су, мислећи да вас забављају, и чине вам задовољство, лупали.

Тражећи некакву плажу, за коју нам је весели поменути комшија, рекао: Вреди отићи, после ње за цео живот, кад неко каже тиркизно-зелена боја, ви ћете помислити на тај дан и ту воду. Мом мужу није јасно, што би одрасли мушкарци, помињали, тиркизно-зелену, али пристаје да вози, незгодним путем, пристаје да му кола буду завејана белом, мермерном прашином, као брашном.

Доцније, неки други наш, комшија, каже, ту плажу држи Албанац, са Косова. И дуго потом ћутимо.

Док се двоумимо, да ли и како да стигнемо, до те увале, у једном селу, Панагији, вребамо обељене, аутомобиле са српским таблицама. И док  са земљацима непосредо, и изненадно, причамо о путу ка тамо, прилази старији човек, и каже, а не, не. Каже, ја сам Бугарин, разумем све што причате, није то добар пут.  Језик, наш насушни, увек је од помоћи. Тако доспевамо, ипак, пред сам смирај, у ту увалу, у којој се под табанима покрећу мермерни каменчићи, или прах. Високо горе, беле се камени врхови са којих Грци развејавају мермер, у море. И развозе по земљи, и изван ње.

Још једном, на једној дивљој ували, пошто ми енглески запиње, кажем групи младих Бугара, можда се боље разумемо овако. И они кажу, о, да, на српском. Може. И лепо, што на бугарском што на српском, разумесмо се. 

Ово Острво, утишано, опасано траком асфалта, за два сата може да се измери у километрима.

Један  мештанин, дубоко у брду, куда смо намерили да стигнемо до Светог Пантелејмона, маше.  Заустављамо се, и речи се расипају на нас, радосно. Разумемо само, Сербија; али дубоко испод језика, за трен, осетимо његово срце. Леп, у позним годинама, човек земље, човек маслина, пчела и мира, упућује нас на прави пут. То село, Казавити, наново насељавају, и оживљавају,  млади Грци. А горе изнад, бди Свети Пантелејмон.  Журимо, подневну јару приобаља остављамо иза себе. Одједном, пренем се. Не иде се на поклоњерње у шортсу. И нелагода ме заголица. Кажем мужу, сад кад кренемо на чудотворне изворе, ти иди за паре, а ја ћу за здравље.  Опасаћу се марамом, ако немају одећу за заблуделе путнике.

Непријатан мирис, запаљене гуме, изненада, дражи нам носнице. Не можемо даље, каже муж. Ламела, не смем. И добро расположење, разводњава се.  Свети Пантелејмон нам поручује нешто. Не само да нисмо спремни за овај успон. Савлађујемо речи, увек се испречи нешто, кад смо надомак заокруженог тренутка.

Мислиш ли о Богу, питам га, изненада. Он ћути.

Враћамо се у подножје. Бистримо главу, ћутањем. 

Свака је недаћа искушење; има разлога свакој препреци. Ако умемо да мислимо, кажем утишано.

Пријатељ ми је писао да се са тог врха, види у ведре сате, пола Европе, и Атос. И Кавала. Не знам, можда сам измешала, све те поруке.  Да освојимо тај видиковац, остаје за неки други час.        

Са наше терасе, и из баште, десно, у измаглици мирује Света Гора. Отуда долази хук таласа, кроз дубоку ноћ. Кад склопим очи, у врелини дана, под капцима,  расеца се некакав светлосни пут, дугачак, пење се увис, што је даљи, и на крају расцепа, пројављују се звоници.

Увече, звезде су тако ниске, да ти се чини, да се могу дохватити. 

Како год фотографишем предео, некаква румен се зајави, у даљини, тамо где се раствара и тај пут испод капака.

На већ помињаној тераси коју користимо, као помоћну, за гледање у плавет,  милошћу газдарице, која на помен оца проговара француски, и брише сузе, испраћамо и дочекујемо госте.   И  све звони домаћински. Објашњавамо, сад, новим комшијама, све што знамо о Острву.  Претходни, одлазе зором, али на балкону, чека нас флаша препеченице, из срца Шумадије, испод порука, уживајте, живели. И адреса. 

Они мали Румуни, још увек међусобно разговарају немачки.  Чују се фијукаве речи, чврста мелодија. Колонизација је вечна, само нови робови, имају свест о идентитету (или им се то само чини?); напокон с истог су континента као и колонизатори. Знају се као зле паре. Служили су као савезници, и као непријатељи, по потреби, власницима ових језика у које се облаче,  у нади да ће заварати трагове.

Да ли ће ови малишани бити нови војници, великих царстава? Заменити праве Немце, праве Енглезе? Ступати у легијама, једни против других?  Поробљавати своје отаџбине?

Кад Лазар фијукне, дас ист момент, кроз своје плаве очи, задрхтим. 

Наш домаћин, пушта шансоне, и пева. Бандерас, кажу нове комшије.

Прави нам дивне фрапее, спрема храну, а потом узима моторну тестеру и сече гране борова.  Само да не одигра све Бандерасове роле, кажемо смејући се, са комшијама, кроз дрвену ограду.

Острво као Вавилон, бруји језицима. Сви ови језици живе у лудом бунилу да их велики- велики препознају као равноправне. Мислим, ипак,  да ни најпијанији Енглес у Грчкој, не доживљава румунски, српски (са свим својим варијантама), или бугарски као равне себи.  Ови људи, присилни номади подучени вешто, да грле своје робовске позиције,  надају се да их у земљама у чије језике се преоблаче, одиста, одиста сматрају равним себи? Или су свесни да је све то фарса? Па као и они, махом необразовани печалбари, давно пре њих, сањају час кад ће проћи све, чекају да се врате одакле су пошли?  Како год, њихови малишани, носе туђи језик као свој.  

Енглески посао о обједињавању света језиком, скоро да је завршен. Ипак, сва велика стара царства, одједном, пројављују  свој отпор. Немци и Руси, па Французи, бране своје границе, језиком. О Италијанима, да се и не говори.

Острвљани са свима налазе прави језик. Преко грчког који се вијори са застава, поред многих домова.

Ту, у Потосу, као у кошници, привлачи ме један опал, исполиран и избрушен; да,  сјаји као она вода, тиркозно-зелено, што се не заборавља. Унутра, у радњи, поред прстена, проналазим и медаљон. Привлачи ме, одједном, та плава, осећам готово физичку потребу да је поседујем; као да ће ми улити сигурност, освежити мисао. Ипак, чувена  са свог одлагања, и двоумљења, излазим, као што сам и ушла, без опала.

Напуштајући Острво, мислим да ћу му се сигурно вратити. По онај опал, наранџин мед, и на поклоњење оном видику, са кога свети Памтелејмон надгледа свет и даје наду.

Има нешто у том одбијању наше посете.

Чежња за следећим сусретом, већ на трајекту ка копну, буја.

На Острву остављамо нове познанике, младу породицу из Србије.  Кад  се упознајемо, и кажу, Нађа и Олга, све заличи на литературу. Бели Руси ми затитрају негде у глави. И Црњански. Доцније, ох, како се људи спајају, волшебно, слушам велику, историју Олгине породице. Та епизода, заслужује сасвим засебан запис. Од руских даљина и грофовије,  до Осечине, кроз малу Нађу, мешају се светови. Толико је историје, у скраћеној причи коју слушамо, да не можемо похватати ништа.  Док делимо пиво и цигарете, Олга прича, како је и у најтежим временима, њена бака инсистирала да се сто постави како ваља, да се изнесу и чаше за вино и аперитив, мада, сем воде, ничег другог за пиће није бивало. Ту баку, кћерку генерала Ђукића, председника и оснивача Олимпијског комитета Србије,  крстио је ђенерал Михаиловић (тако сам схавтила). Тек, не само то, откривамо да је, и један студент француског језика  и књижевности, из студентског дома,  који је пушио голоаз, без филтера, право својим рукама од глине, и дељао из дрвета, некакве фигурице, сад ми се чини јунаке из литертуре, и историје,  њихов је рођак.  Све је то давно било, и ево сад, овде, у модрој плавети тасоских дана, појављује се. Ништа, никад, не мине. Враћају се, неки људи, кроз случајне сусрете, кроз детаље, кроз друге људе, и цео живот бива уланчана приповедна композиција. Као вирови, у завичајним рекама, где вода и струји и клобуча се, а на крају утања у опште кружно кретање. Ти вирови делују, кад се довољно дуго занесено, гледа у њих, и као ватра. А вода је, у њима, увек, ладна, као змија.

Никад не знаш кад ће се неки низ тренутака свити у круг, кад ће се уланчати дани до неког, сасвим случајног, дотицања прошлости.

Ники живи на Острву само од јуна до октобра. Њен брат, Бандерас, нешто дуже. Затварају капке ове куће, што нуди небески видик, затварају бар, одводе пса; остају само зрикавци, птице и море. Ипак, Ники ће вам набавити изврстан мед, и маслиново уље, директно од острвљана.  

Завидим Л.Џ. Дарелу, бирао је где ће трошити време. И мислим на оне Кавафијеве стихове: Као што си свој живот проћердао, у овом малом куту, страћио си га и на целој кугли земаљској.

Да ли власници ових сјајних видиковаца, зуре у воду, у небеса, у линију ружичасте плавети, у облаке, у којима, кадкад се чини, живот буја?  Или је све ово за њих само посао, и начин да живе, тамо на копну, како желе, или могу?

Човек, увек, и само жели да буде срећан, шапућем кнезу Рјепнину. Да су доспели до овог Острва, Нађа и Он, да ли би се угрејали?  Ти српски, Бели Руси.

Куд ћемо све стизати, и шта све радити, ко може да зна?

Овај Лазар, који сриче ћирилицу, с мајком, испод сунцобрана, да ли ће једном доћи у униформи, у мајчин завичај? Да ли ће тражити начин да одступи, или ће бити покорни војник, великог царства?

Овај Лазар, који граби воду, и пропушта је кроз прсте, као водопад? Овај, плавооки, кроз кога речи саме налазе пут, као врело; чији је инстикт снажан и дубок. Где ће стићи?

Мој ђед, робијао је у Грчкој. И у свом дневнику-Краткој књизи проживљаја, забележио, да су им Грци кроз жицу, додавали прво хлеб, а после и шта год друго би могли.  

Земља у којој се осећаш као код куће и кад умеш изрећи само, калимера, и махнути руком.

Оне ластавице, из ћошка, што се марљиво спремају за живот, докле ће летети?

Шест дана брзо прође.

О облацима што су се кретали изнад наших глава, о облацима, што су претили, причали и тешили, непрестано мислим.  Онај опал, из Потоса, заноси ме. Не могу да не мислим тој јаркој, снажној, плавој боји.  У наоко непомичној плавети, цео свет се помера.

Са Оствра, као што смо и дошли, одлазимо у жарки час поднева.

Док прелазимо километре,  мењају се боје, промичу предели; одједном задрхтим. Згуснута зелена бујност  завичаја, теши.  Све дрхти, и меша се. Заносни борови на видицима, и у унутрашњости Острва, нестварно наднесени над море; виногради, и мириси, потом планине што буцају облаке,  у мом завичају, зелене густе мреже, сунчев просјај, сенке и брујање тишине; све се то, као вртлог, вировито дотиче. Цео свет је у пулсу вечности.

Изјутра, после дводневог путовања, помишљам, ништа, ипак, није утешно и дивно, као зелени горостасни врхови завичаја. Од Прохора Пчињског,  до Тврдоша, много је километара.

Од Тасоса, преко Дојрана и Београда, до Невесиња, прати нас ветар, и густи шум грања. Мало разговарамо. Волимо да уронимо у безречје.

 У Херцеговачкој Грачаници, дочекаће ме Свети Пантелејмон. Неки сусрети, ипак, не могу се избећи. И она слутња из Кавафијевих стихова, развејава се.

Месец, за који нам се чини да можемо да га дотакнемо, са  тасоске терасе, велики и миран, прати нас  свуда. Кроз високе гране борова у родном дворишту, будно обухвата цео свет. Док фотографишем, тај опсенарски трен, Ники шаље поздрав са Острва. У ноћи, над морем, иако је све мрко, распознаје се водени лазур, и високо, жут као дуња, сија Месец. Доцније, у поноћ, бива бела хладна лампа.

Зрикавци попуњавају и надомештају, простор тишине. Гласање птица, лепет крила, лавеж у даљини. Ноћи на планини, свеже, и реске, леђима се дотичу са острвском тишином. Дубоку ноћ, звездану, дишем, као у раном детињству. Мати каже, Мјесец понекад као да се спусти на гај.

О томе како сам, где год се окренеш, на путу, решила све на српском, и о облацима из којих се може читати судбина, следећи  Антонија Табукија, други пут.

4 thoughts on “Ластавице које уче да лете

  1. Prelep, mudar tekst o jeziku, ljudima i zivotu u 21. veku. Bogat, suman i pun preliva je pesnicki jezik Vesne Kapor.
    Uzivala sam citajuci ovaj tekst.

  2. Kako je дивно кад неко речима може да дочара густо збијене а разнолике утиске јса једног кратког летовања..И да ми који читамо препознамо у себи те утиске. Ја имам једног “ малог Лазара“, који са мном живи у туђини. Понекад ми се учини да и он сакупља
    дубоке утиске из (мог) завичаја, тако док летујемо у Србији а кад видим његов радостан осмех кад се вратимо „кући“, не знам да ли сам баш у праву што ме тада ухвати језа .Можда би управо требало да ми лакне. Јер, тешко је изабрати између две добре домовине. Али отаџбина је нешто друго, једна, једина. Отаџбина је моћна и урођена и знам засигурно да је ови, овакви ,мали Лазари неће освајати под заставом нечије туђе отаџбине. Сва срећа, чини ми се да језик, онај који се код куће научи , обојен познатим
    бојама и мирисом мајки, јела које се у кући једу, породичним свађама и весељима, телефонским срећним и тужним разговорима са рођацима који су далеко, увек близак , увек ортак, без обзира што му граматика зна бити катастрофално упропаштена дословним превођењем са језика из школе и са улице. Језик околине некако остаје само одсуство тишине, неопходан и практичан, он отаџбинама ништа не може. Тако се ја тешим, Весна. Живели, што рекоше оне комшије, Срби са балкона, на Тасосу!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *