Господине мој

Милораду Екмечићу

Прича ми се наместила.

Гадно. Као со на рану. Као крузер на видик суженог заливског предела. Обуците беле кошуље. Време је.

„Комшије, извините, имате ли какав повећи нож? Оштар“,чујем своју жену.

„Ево два. Један рецкав, један обичан, па који вам паше.“

„Одмах враћам, само да средимо лубеницу.“

„Ма не журите. Тренутно нам не требају.“

У часу док сечиво утопљено у дршку јарке боје прелази из руке у руку, отвара се немушти зјап у разговору. Нелагода, боде, одједном и комшију и моју жену. Ножеве додирују тек толико да не испадну из руку. Гледају се празно и натегнуто. Као да су упали у јаму бeздању.

„Јесте ли је приклали?“,пита доцније комшија, док размењујемо поздраве. „Немам појма“, велим.

Црвено срце лубенице мирише у морском поткровљу. Сочно. Меко. Јуче узбрано негде у Чачку.

„Овакво је срце наше Србије. Топло. Слатко. Податно. И раскомадано.“ Моја вољена жена, има арсенал сентиментално-моралистичких метафора и док их дели са мном, њена радост расте као цвет.

Море је раскошно, море је смирујуће, море је утешно. Море је немушто. И баш га брига ко стоји на малој понти испод које мрежасто развлачи сунчеве зраке. Као саће.

На малу понту, израна иза разнобојно офарбаних дрвених вратница излећу купачи. Купачи, по цео дан истресају слане капљице са својих тела.

Семир, наш комшија, и ја убацујемо опушке у импровизовану пепељару, пластичну чашу са поклопцем, напуњену водом. Мрешка се сунце на нашим раменима.

Рускиња до нас питала је јуче, моју жену, да ли се разумемо, сви ти језици, каже: црногорски, српски, хрватски, босански… да ли се разумемо, горко узвраћамо? Боље него ико, одговара она. И следи цела историја о старословенском и словенским језицима. Искључујем прекидач у уху. Плоп.

Поподне; као чапље, стојимо на једној нози. Понта је препуна. Делујемо као весело друштво.

Плави белопути Татарин, који говори руски, доводи троје малих. Једно од њих, хвата ме за руку и води на купање. Смех и одобравање таласају се под облацима. Сви се разумемо.

Разговарамо у презенту, свакодневно. Са помало куртоазног футура. И бојажљивог плусквамперфекта. Толико да се не именује ништа што би потакло нелагоду.

одломак из књиге прича „Венац за Оца“ СКЗ, 2018.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *