БЕЧКЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ

Истина је, у Бечу, горко сам плакала. У један прозиран, бео, јунски дан. У руској Николајевској цркви, као да су ме стигле све туге овог света. И сузе су текле. И текле. И текле. Час пре тога, смејала сам се. Честице моштију, поред икона, додирнуле су ме, вели једaн млади ђакон, Александар, из Београда. Он саслужује, ту, у Николајевској.

У такав дан, врео од пуноће, сунце се спуштало на земљу, и цео свет је био у једној тачки усијања. Био је то, каква случајност, дан када је Сунце најдаље од небеског екватора, по средњoевропском времену. Испред те цркве, Николајевске, пре чијег је грађења, кажу, довезена земља из Русије, у том дану, разлила се светлост. На нас. У дворишту, испод куполе два олтара и сеновитости недеље у којој смо се затекли, у царској Вијени. А ту смо се зауставили, јер смо залутали.

Пре тога: многе речи, чврста стезања руку, дубоко поверење, заједништво као у читанкама; у српској православној цркви, на једном подневном разговору, на књижевном читању. И осећај да човек никада не може напустити родну земљу. Да је носи у џепу сакоа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини ручно рађеној, у књигама, у речима, у словима… у причама које теку као река.

Пре тога, запањујућа, скоро целопоподневна вожња, уз инструкције љубазног металног гласа џи-пи­-еса, са којим никако нисмо могли да се споразумемо; верујући јој, тој љубазној жени из апарата, чијим гласом управљају небески сателити, послушно смо се вртели свим могућим цирковима, царским. Тек у неки час, решисмо да јој се захвалимо, и отпустимо је. Њен глас напунио нам је уши, а инструкције затегле живце.

Ох, после тога, открисмо да нисмо слепци, и да умемо пронаћи место на ком ћемо читати своје речи, и без вође пута. Чудно, како вођа може да те упропасти, чак и у једном обичном књижевном послу, било ког, обичног дана.

Један тренутак у кафеу Стандард, у коме су се, кажу, виђали елитни комунисти, ови што су толико утицали на Словене да и сад поболевамо од њихових бољки. Кажу да је и Троцки свраћао ту. Не знам да ли пре или после боравка у Београду.

Па, не мирише ту ништа на пролетаријат. По препоруци једног Никице из Сплита, одабирамо кафе. Препуне витрине отмених рецепата оживелих у свим бојама и облицима. Не знам шта смо јели, али знам да укус није био раскошан колико беше раскошна примамљивост на тањиру.

Потом, некаква пијаца, на којој се један од сапутника одушевљава, по мом мишљењу претерано, колонијалним зачинима (сетим се Хане и Давича), и један непланирано купљени шешир, јер сунце је разјарено и мислим да ћу се шлогнути. Нисам волела да гацам по пијаци, нисам због тога дошла у Беч!

Бувљaчки део, признајем, ипак, био је оно место на ком бих осванула. Суве штанглице цимета још и сад штрче у некаквим чашама, у мојој кухињи.

Ноћ у једној старој, тихој згради, у којој сам једини спавач.

Уклештена у време, те ноћи, никако не разумем, због чега ме пробадају и душек и јастук. Овде је сигурно живео неки српски студент, у оно време. Када је свет био свежији. Када су студенти расправљали свуноћ, и због свега. Разбарушено, исцрпно, заверенички. Када је Милош веровао да је у реду заплесати валс на Видовданском балу, са женом српског конзула, у Бечу. И да је у реду, после тога, војевати против туђина у његовој униформи. Ето, тек после сто година, гласно говоримо, поново, о мутним почецима двадесетог века. Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.

(одломак из приче)

3 mišljenja na “БЕЧКЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *