Милораду Екмечићу

Прича ми се наместила.

Гадно. Као со на рану. Као крузер на видик суженог заливског предела. Обуците беле кошуље. Време је.

„Комшије, извините, имате ли какав повећи нож? Оштар“,чујем своју жену.

„Ево два. Један рецкав, један обичан, па који вам паше.“

„Одмах враћам, само да средимо лубеницу.“

„Ма не журите. Тренутно нам не требају.“

У часу док сечиво утопљено у дршку јарке боје прелази из руке у руку, отвара се немушти зјап у разговору. Нелагода, боде, одједном и комшију и моју жену. Ножеве додирују тек толико да не испадну из руку. Гледају се празно и натегнуто. Као да су упали у јаму бeздању.

„Јесте ли је приклали?“,пита доцније комшија, док размењујемо поздраве. „Немам појма“, велим.

Црвено срце лубенице мирише у морском поткровљу. Сочно. Меко. Јуче узбрано негде у Чачку.

„Овакво је срце наше Србије. Топло. Слатко. Податно. И раскомадано.“ Моја вољена жена, има арсенал сентиментално-моралистичких метафора и док их дели са мном, њена радост расте као цвет.

Море је раскошно, море је смирујуће, море је утешно. Море је немушто. И баш га брига ко стоји на малој понти испод које мрежасто развлачи сунчеве зраке. Као саће.

На малу понту, израна иза разнобојно офарбаних дрвених вратница излећу купачи. Купачи, по цео дан истресају слане капљице са својих тела.

Семир, наш комшија, и ја убацујемо опушке у импровизовану пепељару, пластичну чашу са поклопцем, напуњену водом. Мрешка се сунце на нашим раменима.

Рускиња до нас питала је јуче, моју жену, да ли се разумемо, сви ти језици, каже: црногорски, српски, хрватски, босански… да ли се разумемо, горко узвраћамо? Боље него ико, одговара она. И следи цела историја о старословенском и словенским језицима. Искључујем прекидач у уху. Плоп.

Поподне; као чапље, стојимо на једној нози. Понта је препуна. Делујемо као весело друштво.

Плави белопути Татарин, који говори руски, доводи троје малих. Једно од њих, хвата ме за руку и води на купање. Смех и одобравање таласају се под облацима. Сви се разумемо.

Разговарамо у презенту, свакодневно. Са помало куртоазног футура. И бојажљивог плусквамперфекта. Толико да се не именује ништа што би потакло нелагоду.

одломак из књиге прича „Венац за Оца“ СКЗ, 2018.

Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне, писао је Раде Драинац; давно, а вечно. Ми, средњошколке, волеле смо мистику затурених библиотечких књига, и имена. Беше то у прошлом веку, у месту моје вечности, у мести које и постоји и не постоји; граничнику светова у сваком погледу.  Драга Доротеја, писале смо једна другој, Јелена и ја. Био је то свет изван светова; живљен  баш као у књигама које смо размењивале, посуђивале, проналазиле, куповале…

Хазарски речник,  увео нас је у дубине времена, а Доротеја се указала као познање.

За ноћ бисмо прочитале какво узбидљиво штиво, рецимо Јунак нашег времена. Па Беле ноћи. Људи говоре.  Дневник о Чарнојевићу. Дучића, Миљковића…  Читале бисмо, наглас, док нам се гласови не би расцепали, од умора.

Она је била рационалнија, завршила економију, сад марљиво у Канади, збира своје дане.

Каже да је то место, ту, где се нашла,  у Новој Енглеској, Јасна Пољана. И да није тако, тешко би се, тамо, живот могао поднети.  Не знам да ли сам ово потоње сама измислила, или она стварно тако мисли.

За потребе приче, све је дозвољено.

Прескочила сам новогодишње узбуђење на друштвеним мрежама; покушала сам неучествовати; чувати мир у хартији књиге коју читам.

Ипак,  ујутру кад зазори, биће тај дан; посленовогодишњи, у коме морам учествовати.

Изјутра, у рану зору, бележи се  мојих пола века, и нешто ситнине.

Из Италије, пријатељица, скоро па Наполитанка, пише, сутра ћу ти пјевати неку пјесму.

Јавиће се, и Дашењка, из Калифорније.

И Веца из Шведске.

Писаће Рада из Лондона, и Љиља из Аустралије.

Саша иу Аризоне, и Саша из Бостона.

И Душан, опет, из Канаде….

Писаће, и они што су остали,  тамо далеко, Миланка, и Мица, и Весна, и Сања, и Милан… старајући се да се наше недостајање, што мање примети.

Како време брзо стари, писао је Табуки, и ту у тој књизи наговестио је и страшне уранијумске смрти које ће обузети, не само Балкан, него и све који су му се приближили.

У расељавању, још чвршће, збијаћемо се у сећања. Стараћемо се да сваки сусрет буде велики празник.  Моји далеки детињи пријатељи, и часови заувек утиснути у простор који смо освајали.

После су дошли други простори, друго време, други и  дивни  и грозни људи.

А између је стао рат, и  време које никуд не истиче.

Читам Ребеку Вест, ону што ми поклонио Урош Петровић, Црно јагње и сиви соко, иде споро, тешко, иако путописно и хроничарско штиво; ипак у том путопису по Краљевини Југославији, поред исцрпних описа предела, догађаја, обичаја, људи…непрестано се оглашава  мисао о неправедности великих према малима.

У том оквиру, одвија се све. И наши животи, одређени су нашом географијом и историјом.

И наша глад за бескрајем, и вечито комешање које разумемо, а не можемо  укротити.

Јавиће се и неки, ђаци, данас, неки са којима сам читала, Рат је страшна свињарија, Барбара…

И моје овдашње пријатељице  са којима делим беле београдске часове; луде ко струја, нежне као трешњев  цват, дивље и неустрашиве, незаустављиве, горопадне, мудре, поуздане…и пријатељи, од којих не очекујем ништа посебно, сем доброте.

И неки потпуно непознати људи, са којима чврсто пријатељујем виртуелно.

Мој брат, послаће какав снежни предео, из оног поднебесја, помињаног, који ће сведочити нашу безречну љубав.

Муж ће донети кафу и ораховачу у кревет; деца су ми већ пожелела да постанем нормалнија у овој години ( куд ћеш лепше?).

И све ће бити потпуно и заокружено; пола века силан је то живот.

Ипак, и још увек, понекад, глад ми је бескрајна…

Ипак, захвална за страдања, као и за љубав, још увек читам књиге,  и после, често, дуго будна сањам, драга Доротеја.

Живели!

Истина је, у Бечу, горко сам плакала. У један прозиран, бео, јунски дан. У руској Николајевској цркви, као да су ме стигле све туге овог света. И сузе су текле. И текле. И текле. Час пре тога, смејала сам се. Честице моштију, поред икона, додирнуле су ме, вели једaн млади ђакон, Александар, из Београда. Он саслужује, ту, у Николајевској.

У такав дан, врео од пуноће, сунце се спуштало на земљу, и цео свет је био у једној тачки усијања. Био је то, каква случајност, дан када је Сунце најдаље од небеског екватора, по средњoевропском времену. Испред те цркве, Николајевске, пре чијег је грађења, кажу, довезена земља из Русије, у том дану, разлила се светлост. На нас. У дворишту, испод куполе два олтара и сеновитости недеље у којој смо се затекли, у царској Вијени. А ту смо се зауставили, јер смо залутали.

Пре тога: многе речи, чврста стезања руку, дубоко поверење, заједништво као у читанкама; у српској православној цркви, на једном подневном разговору, на књижевном читању. И осећај да човек никада не може напустити родну земљу. Да је носи у џепу сакоа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини ручно рађеној, у књигама, у речима, у словима… у причама које теку као река.

Пре тога, запањујућа, скоро целопоподневна вожња, уз инструкције љубазног металног гласа џи-пи­-еса, са којим никако нисмо могли да се споразумемо; верујући јој, тој љубазној жени из апарата, чијим гласом управљају небески сателити, послушно смо се вртели свим могућим цирковима, царским. Тек у неки час, решисмо да јој се захвалимо, и отпустимо је. Њен глас напунио нам је уши, а инструкције затегле живце.

Ох, после тога, открисмо да нисмо слепци, и да умемо пронаћи место на ком ћемо читати своје речи, и без вође пута. Чудно, како вођа може да те упропасти, чак и у једном обичном књижевном послу, било ког, обичног дана.

Један тренутак у кафеу Стандард, у коме су се, кажу, виђали елитни комунисти, ови што су толико утицали на Словене да и сад поболевамо од њихових бољки. Кажу да је и Троцки свраћао ту. Не знам да ли пре или после боравка у Београду.

Па, не мирише ту ништа на пролетаријат. По препоруци једног Никице из Сплита, одабирамо кафе. Препуне витрине отмених рецепата оживелих у свим бојама и облицима. Не знам шта смо јели, али знам да укус није био раскошан колико беше раскошна примамљивост на тањиру.

Потом, некаква пијаца, на којој се један од сапутника одушевљава, по мом мишљењу претерано, колонијалним зачинима (сетим се Хане и Давича), и један непланирано купљени шешир, јер сунце је разјарено и мислим да ћу се шлогнути. Нисам волела да гацам по пијаци, нисам због тога дошла у Беч!

Бувљaчки део, признајем, ипак, био је оно место на ком бих осванула. Суве штанглице цимета још и сад штрче у некаквим чашама, у мојој кухињи.

Ноћ у једној старој, тихој згради, у којој сам једини спавач.

Уклештена у време, те ноћи, никако не разумем, због чега ме пробадају и душек и јастук. Овде је сигурно живео неки српски студент, у оно време. Када је свет био свежији. Када су студенти расправљали свуноћ, и због свега. Разбарушено, исцрпно, заверенички. Када је Милош веровао да је у реду заплесати валс на Видовданском балу, са женом српског конзула, у Бечу. И да је у реду, после тога, војевати против туђина у његовој униформи. Ето, тек после сто година, гласно говоримо, поново, о мутним почецима двадесетог века. Дим и прашина, све је. На крају од свих наших живота, векова, певања, убијања, остане неколико редака историје. Углавном, сумњиве.

(одломак из приче)

У јесен, шездесет и осме, на трибини Код Орфеја у осам, о којој се старaо, тада, Гојко Ђого, гостовао је Милош Црњански, са групом младих песника, који тек што су били објавили прве књиге. Велика сала била је дупке пуна! Свет је дошао гладан да чује Црњанског, сећа се Рајко П. Ного.
Те вечери са Црњанским седели су: Срба Игњатовић, Ибрахим Хаџић, Адам Пуслојић, Рајко Петров Ного, Радомир Путник, Мома Димић, Предраг Чудић, Драгомир Брајковић, Радомир Андрић и уредник трибине Гојко Ђого. Била је то, за њих, ноћ блиставог сећања. Видело се то, по њиховим лицима и неколико деценија касније, у СКЦ, 2013. на вечери јубилеја.
Јесен и живот без смисла; не само што отвара, заувек, мистични Дневник о Чарнојевићу, већ, као једна врста лајт мотива отвара све наше јесени. Како се отвори септембар, и тамо све од касног децембра, као рефрен раздељује се у свим нијансама, од дубоке летаргије до бодре сете. Скоро да се поздрављамо том реченицом. Она постаје замена за сва стања у којима јесмо, и ми и свет.
Треба ли песнику шта друго?
Феномен Црњански, вечан је. И нема самерљивости.
Свака реченица, коју је написао, приања уз неки час који претендује да буде вечан. Где год да се почне читање, где год да се завири, може и да се векује. Ретко ко је имао ту дубоку несазнатљиву ( на срећу српске књижевности) мелодију испод казаног. Све те чињенице, у Хиперборејцима, рецимо, докуметарне епизоде, само су нанизане фотографије на жицу за сушење, у некој фото лабораторији вечности. Кроз њих дубоко, несазнатљиво како, свет бруји. Читајте наглас, Црњанског, молим! Читајте.
Скоро, подсећајући се одељка из Сеоба, из кога сам понела реченицу за наслов збирке прича, само сам клизнула, од тог пасуаса, даље…и даље. Форма није пресудна кад је магија, кад је метафизика затегнута испод сваког написаног реда. Једноставног. Наоко. Лаганог. Који може да вас расече, као руб каквог листа, док мислите о његовој лепоти.
За чиотаоца, сладокусца, суштина написаног јесте онај тренутка који помера из садашњег. Није фабула пресудна, има нешто више и значајније од тога. Језик, на пример, који пулсира, поверење којим ти писац казује, његово уво на твом дисању, док читаш.
Писати треба, изнутра. Из самог живота, из саме приче. Учи нас Црњански.
И волети.
Иако, Роман о Лондону, није највеселије штиво, љубав Рјепнинових, опомињућа је и немогуће је после искуства читања, не трудити се живети веселије. Иако ни Сеобе нису ведра прича, наша је. Трагична и светла. Какве немамо. О Лирици Итаке, о Стражилову, о Ламенту над Београдом, Сербији, … седећи не би требало ни говорити.
Црњански, то је анатомија нашег постојања.
Али, из неког потпуно суманутог разлога, ипак, увек се тај маг у коме као у огледалу тече наше време, некако помера мало постранце, тек да није баш одраз, нечим се засењује. А пуна су нам уста, свуда: Црњански! Декламују сви. Чиста лирика!
Но, ипак.
Обележавајући 120 година од рођења, трбинама и изложбом, у СКЦ, примећено је да медији ( као одраз културне политике, тада) нису претерано марили за ту годишњицу. Све је било препуштено комедијанту случају! Међутим, као што неко написа на једној друштвеној мрежи, али у публици често није било места ни за стајање. И, видиш, то утеши ме. Вест да се негде говри о Црњанском, разносила се више, усмено.
Ароганција система глобалног нема механизме, ипак, јаче од Црњанског. Као што није имала ни комунистичка.
Свака врста неправде, привремена је. Пишући о њему, у есеју „Немири у књижевнсоти“ Исидора Секулић, бележи: Романтична црта у Црњанског, која има став овејаног скептика, па и циника! Романтичар, он, који се никад не престаје ругати, и профаном и светом, и живом и мртвом! Како на крају крајева треба схватити тог Црњанског, кад се зна да све те његове безбожно и развратно веселе забелешке читају побожне старе госпе, и осетљиве младе госпођице…“
Да, у овом скоро повику; како схватити, на крају тог Црњанског, цела је и још увек, може се рећи присутна, историја песника и једног народа. Његовог народа. То питање изнова, може се рећи, увек лебди.
Пребирање по пишчевом животу, сецирање његових светоназора, идеја, опредељења, инструментализованих у различите сврхе и тумачења, нажалост, често се огледа у јефтином и баналном питању: да ли је Црњански ( ипак) био левичар или десничар? Сходно томе, Црњански још и данас има посебан третман. Мада, свесни непобитне величине његовог опуса, некакви невидљиви апартчици као да се труде да Црњански не надмаши мере у којима су решили да одржавају његово име у књижевности.
Ипак, трибине на којима смо причали о Црњанском, причале су о нама. И, јасно, видело се да је и данас, као и те шездесет и осме свет још увек гладан Црњанског!
Поред професора, теоретичара, писаца, биографа, оних који су публиковали своје приче и сведочења о Црњанском, било је још много оних који су могли и желели да учествују. Јер, испоставило се, сви имамо неки однос са њим. Свако има нешто да дометне. И баш то је, важно.
Испоставило се да је Црњански, наша замршена, вечно жива прича.
Шта још писцу треба?
Ипак, све је то једна суматраистичка режија веровање у несагледиво, у вечно. Иза руба. Одалте, долазе све наше судбине. Замршене и чудне. Одатле се објављује победа речи.

Суматраизам, узвикнух, једном у једној соби, на планини, на крају света. У пупку света. Учећи наизуст Суматру, чатећи Привиђења, Химну…да би ме много касније, чистим провиђењем, дотакла његова сенка.
Коначно, следећи немире личног, и таласе колективног, довео нас је до чисте метафизике. Бескрајни плави круг, и она звезда, ко уме да разуме: пасош су за вечност.
И нема везе што није снимљен филм, нити тв драма, те године, О Црњанском. Што је Задужбина тек скоро добила пристојан простор. Што, има још много таквих засењавања, цео низ.
Има везе, једино то што не векује са Видосавом Видом Ружић Црњански, којој, по доласку у Југославију, из Опатије пише: После бурне ноћи, диван сунчан дан. Синоћ је био месец какав нисам видео у животу. Данас ујутру небеса. Шта онда значе мале свињарије Матић енд компани. Чувај се… Осим тебе, ништа немам. Чувај се. И учи да се смејеш. Свему сем мени. “
Он векује тако. На нивоу ексцеса. Субверзивно свим политичким системима.
Чисто лирски.
Писао је: Испунио сам своју судбину.
Јесен је. И дан кад је отишао. Иза хоризонта.
Код Хиперборејаца.
Зато, читајмо, наглас, Црњанског!

Јер: опредељивање за Црњанског има смисао опредељивања за слободу унутрар једног унапред задатог система вредности, како вели професор М. Ломпар у  есеју Црњански у Лондону.

Асоцијације поводом поновног читања једне књиге

Тестамент као некаква врста завета, као врста оставштине, део је и правне и обичајне норме, како појединaца тако и држава; и одувек су они који наслеђују  водили жив разговор са онима пре њих, баш преко онога што се протеже преко и кроз време, преко онога што остављају и што се бележи, било као диреткна оставштина или као последица исте. Наравно, садашњи  – живући незаобилазно имају примедбе,  замерке, похвале; слажу се или не слажу; углавном што би рекао наш народ, живом разговору никад краја. Дакако, живом, иaко су лица која остављају, углавном, већ одавно у неком другом свету, али као непрестани сведоци онога што је било,  бивају позивани и прозивани, може се рећи  кроз вечност. Коначно, све што се с-тиче у коначном збиру остаје и тиче се у целокупности људског рода – предака и потомака. У нашем језику о томе чак сведоче и глаголи: стиче и тиче као да не остављју много простора за дилему, тесно подударни, опомињу.

Дакле, шта је смисао живота, ако није тестаментарност у једној широј и дубљој основи?

Тестаментарност и у материјалном смислу, на нивоу ширег друшвеног- колективног бића, и на нивоу личног, појединачног деловања ( имања или немања); и тестаментарност на нематеријалном, духовном пољу чувања и очекивања, свакако покрива сваки трен и педаљ људског бивства.

Савремени човек, опремљен је на брзину и под различитим  медијским репресијама, веровањем да је јединствен, да му нема нико сличан, и да није ником сличан; да није ником ништа дужан јер су се сви пре њега према њему понашали неодговорно и себично; према томе његове обавезе према другима, а поготово према онима после, не постоје.

Потом, из овог аветног и аветињског става, произилази да не постоји никаква одговорност према заједници ( народу, држави, етносу…), те да једино што преостаје јесте живети пуним плућима, само за себе,  и  поседовати смешне мале статусне симболе, сиромаха: нове моделе солидних телефона, кола, јакну, патике, са ознаком oдређене робне марке.

Укинувши националне историје “малих” народа ( када је то потребно, а кад је потребно васпоставља их селективно), велики капитал завршава на наше очи колонизацију на  европском тлу, баш у нашој кући.  Круг се затвара. Преиначен је начин експлоатације, чак и олакшан. Нови робови имају иста искуства и знања, исту историју као велике силе, земље покретачи прерасподеле новог светског поретка. Нови робови су исти они стари поробљени народи, потомци оних што су потезали шавове и парали царства. Јесу ли све ово тестаментарне воље или пука судбина? Је ли могуће да су сви наши тестаменти водили у ропство?

Исидора Секулић, у Књизи дубоке оданости Његошу, која је одиста тестаментарна (не може човек  да не мисли нешто дубље и нешто шире, космогонијски, од  тренутка у коме живи) водећи рачуна о томе да тестамент није само последње располагање својим поседом, него је и последња “реч човека који иде са земље и из живота”, пише:

“Тестамент би, бар у извесним случајевима, требали да су такви да, уоквирени, могу са чашћу висити у реду уз портрете предака и рођака, а понекад и да боље и важније од портрета истакну вредности тестатора”.

И одиста, ове речи бисмо морали имати на уму кад год и шта год радимо.

Она, у једном делу књиге, бавећи се владичиним тестаментом, есејистички зарања у смисао тог појма – парчета хартије, у смисао потоњег човековог хтења и намере,  неизговореног или изговореног; онога што остаје, разумевајући да је то, често, коб, и последица добијеног.

Наравно, ко год се охрабри, ако није, да прочита наречено дело, схвата: постоји само вечност, садашњост је искрзан капут; а видљиво и невидљиво, као и у Лучи, једно су.

И баш, нимало случајно, у овом тренутку хаоса у коме се налазимо, чак и кад покушавамо да своје умове  изместимо из дневнополитичког, овај дивни текст, наук, о бесмртном Његошу; у коме из реда истих говори и Исидора, опомиње да је исотрија збир наших личних живота, а да је сваки од њих тестамент. Како то разумети у веку у коме је индивидуа и божанство, и ништа?  Божанство изједначено са милионима корисника неке робне марке, или услуге ( значи крупног капитала), божанство којима су додирне тачке видљиво исте, те будући да су сретни корисници истог, по том су у заједници на свим тачкама глоба, сви. И протестанти у Шведској, и католици у Даблину, и преостали Индијанац у Америци, и туриста Турчин у Гвинеји…. видљиви знаци распознавања јасни су: рецимо, корисничка телефонска мрежа, патике, сладоледи, твитер, инстаграм, фејзбук…То би требало да буде препознавање по сличном, и ту је чар глобалног села. Ту лежи она зачарана шума “јединствених” појединаца који деле исте “вредности”.  Некад се то звало хумане, или општецивилизацијске везе међу људима. И то се односило на: љубав, доброту, веру, гостопримство…

Пражњење од садржаја, људског, идентитетског доводи нас у позицију тупих оваца.

Ко зна одговор на ону: зашто вук не пасе траву, и покуша да живи другачије; тај не напредује; сунце га не греје.

Дакле, шта су то тестаментарне ствари и шта је све важно, ми данас и не можемо више да разлучимо, тако нам је препоручено. У сваком случају, Исидора, поручује: Све је тестамент.

Биографије, повеље, задужбине, међународни и приватни уговори, протоколи о парницама и куповинама, писма, тапије..све је то наша “културна историја” у “свим правцима живота: законодавство, црквени живот, верски живот појединца, обичаји, морал лични и друштвени, кућа споља и изнутра, покућје и алати, однос међу члановима породице, језик.”

Нема нетестаментарних ситуација; нема никога без тестамента.

Све ће једном бити под нечијим оком. И рукопис, и реч, и одлука. И руковање на фотографијама.

И то, видиш, утеши ме, нааписао би Црњански.

Стога, било би добро да се мисли и о величанству тестаментарног посла; од највишег до најнижег. Тестаментаран је и страшан одговор Гаврила Принципа на иследниково питање, тко стоји иза вас? Нитко, иза мене не стоји нитко.

Тестаментаран је и онај говор мајора Гавриловића; мада се сад спекулише много око његове веродостојности. Али, сама тежња да тај говор буде изговорен у одређеној ситуацији,  и баш такав, део је духовне тежње, жеље, да се остави потомцима траг и дух “вјечне зубље”.

Сваки акт, преписка, говор, изјава, поглавље. Све то је тестамент. Нека се нико  не плаши заборава.

У том смислу, требало би и политичари да се опходе према својој Отаџбини.

А и сваки од нас, лично. Сви наши појединачни избори, ипак чине, тестамент; из трена у трен. Тако је одувек. И стога, “ требало би се  интересовати за старе и нове наше тестаменте, и не само као  за документе културне историје, него као фонд књижевности, као огледало реалности народног живота и бића”.

Требало би веровати да је земни век загледан у душу, и да су наши тестаменти, дубоко у нама.  Време ће показати, и они будући, што ће се спорити са нама; какав је требало да буде одговор на питање:  а шта кад су и поседнички и духовни тестамент једно?  И шта кад је тај посед Косово? Очигледно, стојећи пред Сфингом,  немоћно и уплашено, не можемо разлучити ни шта је лажа ни истина, и стога тупо гледамо у шарене рекламе, заборављајући одговор.

“Жарка љубав према отаџбини, која је том народу урођена, њихова вера, његов породични живот, његово природно и урођено оштроумље, чини га опасним непријатељем.”

Пише А. фон В. старешина цензора српске цензoрне групе, 1915. а бележи  Владислав Пандуровић у књизи   Српска Писма из светског рата,   објављеној у Осијеку (Српска штампарија), 1923. Током рата В.П. био је ангажован у цензорском одељењу, ратних заробљеника, у склопу аустријског Црвеног крста.  Доцније је та хумана намера преточена и усавршена у шпијунску мрежу, Кундштрасе.

Будући образован човек, и мада аутријиски официр,  имао је свест о важности сакупљеног материјала, имао је осећај одговорности и обавезе према свом пореклу.  Писма која је сачувао и касније објавио, углавном су из реда инхибираних, што ће рећи заустављених. Таквих писама у српској групи, каже он, било је ванредно много.

Ова књига, каже аутор, може бити од корисити филолозима, књижевницима, социолозима, и на крају филозофима. У њој се може осетити како су мислили и како су се осећали српски заробљеници, заправо, српски народ током рата, јер су писма ишла, свакако, двосмерно. Заправо, ова књига врви од мноштва малих-великих животних прича и свакако  би добродошла и као лектира свима нама, а свакако би било корисно и дирљиво посветити јој бар један школски час.

Занимљиво је да је целокупна  аустријска полицијска структура, била укључена у разврставање поште интернираних. У априлу 1915.  наведени старешина цензора српске групе тражи од ратног министарства да се српским заробљеницима дозволи неограничено дописивање. Јер, како каже, он познаје српску психу, и зна да је код њих најразвијенији култ породичног живота, те да су слаби на одвојеност од породице, и жуде за што чешћим писменим саобраћањем. Он каже да се преко те кореспонденције могу утврдити положаји српске војске.  Тако је и званично,  у оквиру Црвеног крста развијен систем шпијунаже помоћу преписке заробљеника и рањеника са породицама и пријатељима. Неколико служби, заправо група, систематично  ( како то само могу Германи, како ми волимо да кажемо), почиње своје делање.  Биле су то група за сортирање, група за имитирање и група за дешифровање.

У замршеној кореспонденцији Великог рата, српски војници и официри каже се, ванредно су уредно писали.  На почетку опрезно,  често у шифрама, али временом су се опуштали и неретко исцрпно бележили своја страдања. Писали су  детаљно,  и, о свему:  где је ко заробљен, где рањен,  где погинуо, на  ком положају је која јединица тад била, где је ко прекомандован, и сличне ствари, што се показало као одличан извор информација  аустријској  команди.

Велико је сведочанство у овим писмима. О страдању и трпљењу, о расположењу народа, о његовом осећању, о моралу и етици.

Заиста, тужна, велика и непоходна казивања епохе забележена су на овим страницама. Приређивач, такође, сведочи о повезаности славенских цензора,  и о лојалносати једних  према другима.

А садржина тих писама, без обзира на писменост и и материјално стање, без обзира на  друштвени положај, сведочи и о једној светлој особини наших далеких предака: пред њиховим очима живот се пројављује „као у завичају трешење“. Неупитно верују у победу.   Из сваког реда хрупи живот. Тај народ прогнан, поробљен, вешан, трвен…показује свој витализам у сваком написаном ретку. Пишу, и мисле, животно и бодро, као да се другачије и не може десити, него да преживе. Поред својих личних тегоба и недаћа, свест о Отаџбини, увек је присутна.

Свакако, овај велики Кундштрасе план,  велике царевине, може се сматрати претходницом данашњих  интернет друштвених   шпијунских мрежа,  на којима остављамо о оно што се не тражи од нас. Целу личну карту, топос свих својих мисли, намера, осећања…

Међутим, ова књига и писма далеких предака, нису само, и нису никако оно што је непријатељ желео да буду: мапа пораза.

Она су и више и светлије од тога.  Она су сведочанство нашег опстанка. Дух  нашег  распарченог јединства.

(И нека се ми не секирамо, а нека се ни наши цензори превећ не радују.)

У том смислу, свако од нас је је једна таква књига. Свако наше деловање, реч, запис, непомиреност са преметањем историје, знањем да је вечност мера свега,   биће знак  неким далеким потомцима да су у дубокој неоколонијалној забави, мислиили и писали неки људи, из различитих географских тачака, српских, у једном другом кључу,  на фону веровања да нису сва сећања  на продају, чак ни онда када вам председник седи у непримереном реду на обележавању Дана победе.

Томе у прилог и обавештење да је обновљено издање књиге Владислава Пандуровића, поводом стогодишњице Великог рата у,  гле, комедијанта случаја, издавачкој кући под називом Прометеј.

Има Жак Превер једну дивну песму, која у преводу гласи баш тако некако: Шетајући около.

Нисам, наравно, хтела да почнем овако.  Превер је дошетао као и све оне ствари које незазиване, потпуно нејасно због чега, дођу тако пред човека, кад им се уопште не нада и преусмере ток догађаја и мисли.   Али, и ко би други у ову причу дошао, ако не писац.

Јесте, Сајам је био, и октобар у потоњој седмици,  топлој, што је остављала  жиг скоро болесно, нежно и тужно. Облачили смо се према календару, и, наравно, после,  гушили унутар сајамских кругова.

Вечерас сам, уз помоћ пријатеља,  спаковала  изложбу Живот и коментари, Милош Црњански, испод купола хале број два.  Лепо је то место, некако високо и светло. Поред, гле, комедијант случај, удесио, била изложба о Десанки. И неке фотографије, са неких путовања, њихових, заједничких, додирнуле су се.

Време се, начас, усковитлало, и преклопило. Кажу да  су њих двоје имали различите пероде у међусобним односима. Неки злуради кажу да је Милош, онакав какав је, никоме по вољи; писао  у неким белешкама, не баш господски о Песникињи. Приписују њему још штошта;  али она је,  по осећању које се може испратити кроз биографске редове, увек, била склона да га оправда, или одбрани.  И ових седам дана, јубиларних, као и на фотографији из 1930.(изложеној) њих двоје путују.  Некако се открива, да су шавови светова  лабаво уређени, и да је време флуид, у коме сви јесмо. Заједно, увек.  Све и да нико није застао испред тих плаката, свеједно је.  Некакав грумен вечности, тражио је да буде намирен; и ево их, ту, заједно;  нежно и уздрхтало, ређам паное, ево их, ту, да разреше нешто. Истина, он је сведочио, у Итаки, и коментарима, како га је Десанка, више пута, у раним поратним годинама, у разним побунама на Универзитету, спасла.

И , видиш, то утеши ме.

Али, нисам о томе хтела.

Хтела сам да да поченем овако: Урош Петровић, писац свих оних загонетних прича,  и ја, већ дуго имамо један мали шашави сајамски обичај. Наиме, некада, давно, куповали смо на антикварном делу књиге, и сусрели се, случајно. Било је пет до осам, потоњег дана Сајма. Узимала сам и остављала, ваљда петсто  пута, Скерлићеве “Фељтоне” и “Писци и књиге”, а онда је Урош, тај чудни чудак, извадио једну црвену новчаницу, тутнуо ми књиге, и додао још нешо по свом избору. Бегај, или нешто слично, рекао је, и читај.

Ето од тада, нас двоје имамо договор. Куповина у вредности црвене, за мене, на антикварној књизи. Понекад ми у пролазу, још првог дана, тутне у џеп новчаницу; понекад кажем, а не, видимо се горе; понекад, нећу сад, последњег дана ћемо. И пењем се, обавезно, као у ону зачарану, чудесну, Борхесову Библиотеку, претурам, на брзину, листам, цењкам се, спуштају  ми цену, кажу,  носите, све три, ето, видимо да сте срећни. Почело је то, дакле, још у оно давно време кад су мирисали и ћевапи, вешалице и пљескавице, испред  улаза у Лавиринт књиге.  После су се некакви књишки чистунци, побунили (мада су уредно њапали),  па су пљескавице и ћевапи укинути.  Тако су деца која раде, принуђена да уместо пет у по с луком, узимају некакве прескупе сендвиче (по европским, биће, стандардима)  од којих си гладан пре него грицнеш последњи залогај.  Нема везе, нек је културно.

Не смета ми  и није сметало, ништа, на Сајму, дакле.   Идем укруг, сусрећем се, радујем, причам.  Видим само оно што волим.

Не смета ми ништа.

Само недостаје.

Некоћ давно, скоро кад смо установили онај поменути шашави обичај, Урош и ја, окупљало се једно згодно друштванце, ту на Бродићу преко шина, на реци; дању у паузама између јурњаве, или после какве трибине, или ишчекујући исту…Били смо сродни по лудостима, волели смо да се смејемо, наздрављамо; волели смо институцију добре капљице, и  дубоког поверења.  Биле су то сјајне године. Били смо разноликих годишта; разноликог статуса  и занимања у свету књиге. Непрестано су зврцкали телефони; неко је неког тражио, чекао, грдио што касни. Пуне су нам главе биле прича које треба залити, скечева, ловачких згода. Било је ту, и понеких трептаја, и нежности, скоро дечијих. Било је и галаме, и псовки. Наздрављало се; јеле папрене пице, и псовало. Били смо у добоком заносу, друговања.

Одједном, нестало је; све то.

Баш некако кад су склонили и киоске са ћевапима,  пљескавицама и вешалицама.

Свако пише, кажу. Нека, дух времена  такав је.  Не бринем ни о чему, свако време поједе своју празнину.

Веца, моја пријатељица, ради у једном Архиву. И сваки наш сусрет, она гануто и усхићено, саопшти:  Сасвим сигурна сам, свако има неку мисију;  ниједан редак није написан, а да га неко, некад неће тражити. Веруј, видим то, сваког дана. Све има сврху.

Не знам, ове године имала сам тешке муке са новом књигом.  Није се могла укротити.  Подивљала, није се дала нигде где смо хтели да је укоричимо. Направила ми је грдне неприлике.  Све док није засела тамо где је хтела. Ваљда је и то нешто слично, велим пријатељици.

Млак ветар, увија ноћ око купола испод којих се размештају фабуле, дескрипције, акција, нежности, заплети; стихови, есеји, романи, приче, биогрфије, историја….

Сликам се поред Црњанског, ко зна који пут, пре него што скинемо плакате;  остале изложбе, сазнајем  на крају, пошто умотамо и последњу ролну папира, остају до сутра. Комедијант случај, увек се здеси неки куршлус, кад смо ми у питању, Црњански.

Потом, одмах у првом кругу, у трку за још нечим што нисам видела, сударам се са Урошем. Смејемо се. Иди купи књигу, видиш како паметно у тебе улажем, каже смејући се.

Поред чујемо: Брзо прође. Све брзо мине, чујем Црњанског.

Некада, после затварања, са оним друштванцетом, ишла сам на Бродицу, и даље, по граду, бенавили смо се…

Шаљем поруку, Урошу: Купила Ребеку Вест, Црно јагње и сиви соко.

Да ли ћемо икад више, онако, мислим, док дишем топле остатке октобра, у ноћи, тик код свега тога, што је било…Месец, заљуљан облацима, хладна  је и далека, флека.

(цртице између два викенда)

Комедијант случај, ту реченицу, у српску свест као једну врсту неминовног фатализма, увео је Милош Црњански. Тако, чим крене јесен, такође, они који су читали (а и они који нису, али се старају о свом интелектуалном статусу), знају: Јесен и живот без смисла, опет Црњански Милош. И док се прва реченица обећавајуће разлива, камо год волиш; друга носи тескобу; a oбе, дакако, нама, деци овог века, служи и као својеврсни поздрав, често добачен у пролазу, као легитимација, или припадност неком тајном братству.

Дакле, кад човек седне пред празан папир, илити празну ворд страницу, увек је у стисци, вајкају се сви који пишу, и наравно, комедијант случај, често одигра главни покретач бележења.

Кад сам решила да седмично пишем, кратке белешке зване блог, нисам имала свест о томе шта тачно, и о чему; нисам, такође,  имала свест ни о времену између два петка (тако сам намеравла да качим објаве). Нити о томе шта се све збуде између.

Прво, писати непрестано,  личне догодовштине, мислим, па,  прелази меру пристојности, и  затрпавање је људи, њиховим сопственим, сличним животима. Писати хроничарски, па новине и портали, свакојаке врсте, све већ претресу, не остане ништа, ништа, слово на слову… чак ни слободна примисао о каквом догађају (све је већ обрађено, разнолико, инсинуирано вишеобразно, тако да ако пратите различите портале, можете имати све углове једне приче, уколико сте послушни). Све ме то мучи.

Ипак, увек постоји некаква друга реч, за исту ствар, предео, догађај, мислим.

Шта се све збуде, између петка и петка? Свака седмица има неки унутрашњи ритам, увезана је догађајима, наоко невезаним, али у човеку је то ипак низ, који добија некакву асоцијативну слику. Засебно, одживљене, мале су вечности, те седмице, ти дани…

Прво су били избори у РС; па је васељенски патријарх дао самосталност украјинским црквама, па је Србију протресла песма БС Догодине у Призрену, па је некакв дрипац из Нато снага, на дан Филолошког факултета, иначе нерадни, готово као у имагинаријуму, ушетао и шармирао студенткиње (неке је чак и убедио како је вук овца, а неке су прилично дрхтуравим гласом, прилично несигурно изјавиле, да ипак не могу да забораве бомбардоваљње), па су Црногорци решили да казне Србе-Црногорце две хиљаде по џепу, евра, уколико не стоје кано клисурине, уз нову им химну; па је отворен Лидл, уз интерпланетарну медијску пажњу, па је откривен и споменик припадницима Гвозденог пука, па су у Србију стигле Божјим допуштењем честице моштију руских светаца; десила се и једна тешка магла у којој је страдало више особа, а начелник Лидла и свих нам иностраних ланаца, није прогласио дан жалости, и на крају седмице, на дан Покрова Мајке Божије, великог и дивног, празника, над овим шаром осмехнула се Милена Дравић, и отишла, тамо, где је њен осмех већ био, тамо, где припада.

Добро, рећи ће неко, што набрајаш, бре, све ово, све знамо. Знамо, јесте. Као у узаврелом лонцу, скупљамо вести, закачимо у пролазу, кадкад попричамо о некој, и одјуримо, даље. Тешко је издржати 21. век, вајкамо се. Стога, кад седнеш и сабереш, бар неке догађаје, проспу ти се приче, у крило, или криглу пива; наниже се један след који одједном бива узрочно-последичан, само твој, и…изгледа волшебно. И схватиш, никад више неће се поновити овај дан, ова седмица.  Да, али,  и ми смо, ван буке и немира новинских наслова,  живели сваки овај дан. Чинили мале и велике подвиге. Гледали да не каснимо на посао, трчали за бусевима, мало лагали шефове, измишљали деци новац за изласке и екскурзије, одустали од нових ципела (није важно, могу и ове до зиме), читали у лету неке књиге, шуштало нам лишће под ногама (јесен и и живот…), попили неку кафу или ракију, с неким, или сами, на балкону или у неком кафеу, развлачили петсто динара шест дана…све у свему, била је то једна узбудљива седмица, можемо рећи себи, док у суботу или недељу, срчемо јутарњу кафу.

Сви наши часови, имају своје место, негде у тврђави времена; у тврђави света у коме јесмо честице. Света који нас обујмљује, ништи, подиже и потире. Подиже у божанско, и баца у демонско. Између, ту, сваког часа, траје наш живот, наше земно време.

Пријатељица из Италије пише, време је овде веома колебљиво; час сунце, час киша, ветар па спарина. Исто је и код нас, велим јој. Ако одеш у Рим, или Тоскану, молим те, упали свећу, негде, на неком сунчаном месту, Милошу.

И схватам, да то што у петак нисам окачила блог, није због умора, нити због драгих гостију; није због лењости (јер посве друге мисли су ме походиле у петак, не ове и на овај начин), комедијант случај, походи свет. На данашњи дан (датум),  рођен је Милорад Павић, а отишао Данило Киш.

Киш, иначе, за мене, као и за многе, не буди никакве политичке конотације, упркос свим могућим полемикама те врсте. Киш, то су Рани јади, и реченица: С јесени кад почну ветрови…

A Павић? Павић је, наместивши игру сваком свом читаоцу, поред многих путоказа, у дубину времена, у наличје појавног и документованог догађаја, несумњиво свакоме оставио да изабере своју причу из Хазарског речника, за живот.  Моја је: Треба ићи у правцу у коме расте твој страх. 

Стога, Београдски синдикат, до даске.

И ја сам Милунка

(хвала Ирена Плаовић, што си поставила овај статус)

Има неких седмица које прођу посве неопажено; као да се нису ни десиле; као де се никада на свету  и у веку, на те датуме није дешавало ништа. Просто, деси се, да нас не окрзне то време; и мине, кадкад, у мирној равнодушности као да је цео свет у некаквој пустој хармонији; или просто нашу душу, сећање, радозналост, ништа не покрене. Понекад су то дани чисте себичности,  у чију тишину се умотавамо  као да није  привид (јер свет увек ври), спокојно, варајући се да је свуда и све тако; у најбољем реду.

Међутим има и неких седмица, у којима догађаји, сећања, белешке, претичу једни друге. Понекад нам се зажаре мисли и сврби нас језик, не знамо куд бисмо пре, и о чему. 

Једна од таквих седмица била је и ова.  Прво је умро велики глумац, гледала сам га у Шовинистичкој фарси, као бруцош (ваљда), и док су Београђани мислили  да је то одиста фарса, ми новопридошли, знали смо да је горка истина, тај српско-хрватски дијалог. Потом је у миру  свој велики век , на овој, увек тврдој земљи, запечатила Смиља Аврамов, чисте свести и бритког ума до краја тумачећи нам наше заблуде и грешке, подучавајући, молећи да не заборављамо.

Отишао је и један дечак, Душан, на ону страну, оставивши своје велике очи на свима нама.

Затим смо чули да је уместо једног ђака, гратис, на екскурзију отишао градоначелник једног града.

И тако, ређале су се вести, догађаји, постови  и статуси на мрежама; било је још тушта и тма, свега.

Да не помињемо свакодневна подсећање, на мрежама, и порталима,  на почетак и Пробој Солунског фронта; о коме званично, скоро да и није било приче. 

А на данашњи дан, који је већ на измаку, делили смо  фотографије Милунке Савић. И приче о њој. Међутим,  један пост, кратак, и диван, засијао је. Једна девојка ( можда и више њих, али ја сам видела ову објаву), млада колегиница, написала је: Ја сам Милунка.  О Милунки није потребно посебно писати; потребно је само себе подсећати на Милунку, борца, трпељивог јуришника, и у миру, као и у  рату. Милунка, коју су ценили други више него своји, носила је своју тешку судбину после оба рата, без роптања, велика, већа од оних који су је запостављали. Треба себе снажити, њоме, а не америчким сном, кажем наглас. 

И ја сам Милунка, мислим,  и мада ме онај пост греје, криво ми је  због чега  мрежама не бруји: И ја сам Милунка. Ја сам Милунка, и ја сам Милунка… Па опет,  мислим,  сад, кад се пробудило, то, време, када је потекла та река,   тешко је више направити брану.  И онај један статус, И ја сам Милунка, поново светли, дубоко и јасно.  

Избило је све то и сећање, покуљало из књига, из записа, из породичних прича,  на Пробој и Солунце, и Милунку.. . продисали су наши стари, заборављени; јер, правда се намирује, увек. Враћају се непомињани, и бацају сенку на оне што су их претворили у  пуке бројке, и чињенице, прилично скрајнуте.

Вратили су се. А Пробој живи и јаче и дуже, овако, непрослављен, без ватромета, и говоранција, тек у нама појединачно као велика ватра, и велики занос. Има одиста, времена, и људи, који не могу да умру.

Има седмица у којима све бруји.

Звао ме је Гатало у Људовање, кажем пријатељици. То је онај ковач, на РТРС, обожавам га, иди, вели она. Истина мало је тако аутентичних тв емисија, а и гледа се, веома. Мораш имати дара, и за то,  као и за све друго. Као за писање, рецимо. Мораш унети онај грам суштине која те чини различитим да би те препознали. Емисија је посвећена Захару Прилепину. Двоумим се, велика је то обавеза, чак и ако се с тим неким свако мало дописујете својим живописним  руским језиком.  Говорити о некоме ко није присутан; о неком тако чудесном и важном, велика је одговорност. Кажем уреднику, можда да позовете неког другог, он вели, што другог, први пут сам чуо за њега од тебе. Тако се круг затвара, и договара путовање.

Уредник вели, направио би паралелу између Црњанског и Прилепина; немој, кратко је то време, ни сат, велике су то приче; било би превећ натегнуто, одговарам.

Међутим, прва мисао о Захарки, која ми струже кроз главу, јесте она Андрићева што се односи на Црњанског; од свих нас једини он је рођени песник. Па кажем, Гаталу,  као одговор неком порталу који је сочинио вест како – кад се изгугла Прилепин и није неки писац (биће да је то једна од оних  Н1 варијанти, регионалних), Захар Прилепин је рођени писац. Маестро.

Седам живота, како је предочио поводом истоимене збирке прича, као подсећање на то да се свако од нас може запитати “а шта би било да сам урадио ово или оно, да сам живео неки други живот;  мали је број за оно што он ради. Седам живота (или девет, како где) мачка има; али Прилепин живи (слава Богу) и више својих магичних живота.

Док се возимо ка Бањој Луци  промичу дрвореди витих шума; таласају се ниски бели облаци, као шећерна вуна; чини ми се кад бих се пропела на прсте, и дохватила један, развлачио би се као ушећерене нити, међ прстима; чини се човеку у оваквим часовима да је лако досегнути небо.

Табле и путокази се смењују као опомена да су ту негде, чим се скрене лево или десно, Пишчевићеви трагови, да Мемоари досежу до наших дана. Наравно, нађоше се ту и Црњански и Исакович (и).  На ум ми пада славонско-подунавски  полк,  погружен како се креће у “развученим, искривљеним, двојним редовима  обилазећи села и баруштине, газећи од јута до мрака песак, ливаде и блато”. Оживеше негде њихове сенке, и тмурно тешко певање, отегнуто…

Земља црна, преорана, протеже се у испарцелисаним тракама у бескрај; понегде испресецана  честаром; понегде тужним усамљеним крошњама.

Ти несмирени војници-сељаци, од којих је Црњански  у Сеобама сачинио наш сан о национу, промичу  и сад у кривудавим редовима; рашчупани, боси, несмирени; корачају у празнину, кроз време;  падајући у бездан и изнова се рађају.

И мислим, како неизмерно, увек наново, књижевност демантује чврсту логику стварности. Ето, Црњански се јавља на овом путу до Прилепина; јасно је као дан. Јавља се изван било какве опипљиве теорије; или логике.

Јављају ми се ти што су “тумарали као без главе”, трчећи гинули, корачали у празнини, за туђи рачун…губили се у маглуштинама, и не прихватајући да живе за туђ рачун; гинули за њега.

Срели су се Црњански и Прилепин, пријатељу, пишем Веселину Гаталу, срели су се, праштај, паралела је само слепом, још једном  праштај, измакла.  Новорусија је оно подручје где су се Срби одселили следећи свој сан. Прилепин сад тамо, у том делу са њиховим потомцима, несмиреним,  уместо Исаковича, сања и твори; верујем да га је Црњански измислио у оним ненаписаним, а планираним деловима Сеоба.

А ова земља, плодна, црна, око које смо се и скоро убијали, ми овдашњи, протеже се у бескрај, кроз време и простор. Границе на којима траже пасоше и проверавају да ли смо на неком списку, да нисмо или јесмо претња, свету, ми голоруки, доказ је да изнова, живимо и гинемо за туђ рачун, пишем пријатељици, кратак извештај, мислећи на Прилепина и Црњанског, и даље, наравно.