Све су приче некад биле живот и стога се, и кад су прећутане, у неком тренутку историје врате. У складу са протоколима вишег реда него што су то људски закони и политика, верујем да се оне, те затурене приче и у њима многи животи – врате у тренутку у коме су рођени људи способни да их прихвате, осветљавају и на концу, на неки начин и сами преживе. Тако је Први светски рат код нас,  свом својом силином и несрећом личних живота надмашио штуре и контролисане  податке друштвено-политичких оквира историје. После целог века  – отварају се и очи и уши за, углавном, неиспричане судбине многих људи. Филм „Кајмакчалан“ по књизи историчара Бојана Пајића а у режији Бориса Трбића и  Драгана Гавриловића једно је таквих поглавља. Прича о аустралијским и новозеландским војницима и санитетским радницима, углавном женама, била је скоро непозната у свим државним историјама. У Србији, по Пајићевим речима, стога што су се сви добровољци са подручја енглеске круне сматрали енглеским, а у Аустралији и Зеланду забележене су сторије о Галипољу и западном фронту као део велике епопеје – као да се другде ништа није збивало. Томе је допринела, ипак,  по његовим речима, а и објективно, и ситуација са претапањем Србије у Југосалвију – тако да је то као некакв удаљени сегмен и света и историје прошло испод радара. Цео век мировали су ти догађаји – чекали су да се роде и сазру људи који ће их изнети на светлост.  Испоставило се да је око 1500 аустралијско-новозеландских добровољаца ратовало или било уз српске снаге током Првог светског рата. Задивљујуће и запањујуће је то што је, велики број жена био у санитетским корпусима и то да су неке од њих прешле и Албанију са српском војском.

Трбић и Гавриловић су филм режирали пажљиво, кроз комбинацију материјала снимљених у Аустралији, Србији, Грчкој и Северној Македонији, и црно-белих архивских фотографија са фронта – што аутентично осликава два времена, два века – а истовремено уноси емотивну динамику и гледаоца доводи у активно стање, стање присутности у свакој речи и слици. Према речима Пајића, у архивима се налази само четири фотографије аустралијских добровољаца и Срба. Трбићева колегиница, специјалиста за визуелне ефекте Бетани Јанг, осмислила је и визуелним ефектима дала дубину архивском материјалу, камера Драгана Гавриловића унела динамику у сцене снимљене широм Аустралије, а глас Александре Акер и музика ансамбла Ања и Златна, од литургијске ’Тебе појем’ до љубавне ’Мој голубе’ уноси емотивни набој у причу о савезништву два народа и љубави између Олив Кинг и Милана Јовичића.

Крупни кадрови кајмакчаланских предела и лица наратора Пајића, и документарних субјеката (аустралијских потомака), говоре о трагици једног времена и о жртви. Трбићев и Пајићев сценарио је испратио неколико одабраних упечатљивих личних прича преко којих се преноси завештаље о људској несебичности. Начин на који у филму потомци, често не по првој линији, причају о својим прецима веома је занимљив. Прво, сведоче о њима као да су савременици, у једну руку, без патетике, али сасвим извесно као о незаобилазним породичним јунацима, а друго, осећа се и велика љубав и поштовање према њиховим необичним одлукама да напусте свој привилеговани живот и постану саборци непознатог народа. Овај филм, даје им потпуно нову димензију – ширу историјску перспективу,  и у томе је његов значај. Рецимо, нарочито је упечатљива прича о ћерци сиднејског пословног човека Олив Кинг која се не прикључије ниједној војно-хуманитарној мисији него купује санитетско возило и долази на Солунски фронт. Њена праунука (по бочној линији) каже да је то последица васпитања и става њеног оца, да друштвени положај сам по себи није никаква привилегија. Занимљиво је да, иако потпуно аутентична, побуњенички расположена, одгојена на тај начин, ипак, своју везу са српским официром Миланом Јовичићем претвара у целоживотно пријатељство, и оданост. Питање брака не поставља се ни у једној породици, каже шармантна праунука. Кроз читање дневника и писама приближава се далеко време, начин живота, каракетри и дух људи који су делили ратну коб на истој страни. Филм је дирљив документ преко ког се публици која је мало знала о Србији приближава сттрадање и величина жртве српске војске и народа.  Пратећи пажљиво биране сегменте  из живота одабраних јунака, сазнајемо да је најпознатија аутралијска списатељица тог времена Стела Мајлс Френклин написала поему о Србији, да је једна од тамошњих првих лекарки водила болницу на Острову подно Кјамакчалана.

По прози Френклинове наслов филма на енглеском гласи By Far Kajmakchalan  –  и по изјави аутора, остављен је у тој форми архаичног да би се наговестило да је реч о нечему из давнина. Поред или  покрај далеког Кајмакчалана, како би звучао превод, одиста звучи као позив на откривање приче. На српском је Кајмакчалан  – довољно и подразумевајуће.  Свакако, овај подухват је доказ да где год је и у ком год колену био изван завичаја – човека привлаче теме и приче, историја и мит земље порекла. То говоре, не само овај, већ и досадашњи радови тројице аутора који су радили на филму.

Свакако овај филм јесте један од мостова двају култура које се слабо дотичу и познају.  После пројекције човек помисли на то како је мало подвига из тог времена у српској кинематографији, па и у уметности уопште обрађено. Колико неиспричаних прича, и живота чекају да изађу на видело. Под утиском речи  Олив Кинг из  писма Милану Јовичићу: Молим те да заборавиш да сам те молила да заборавиш, после пројекције у пуној сали Дома омладине – наврзла ми се, по ко зна који пут,  мисао да прошлост увек долази у време које је спремно да јој отвори врата.

Долазим у овај град, у коме је Кнез главна одредница кретања, други пут. Једном из правца Зубиног Потока, други пут из Косовског Поморавља. Први пут још увек север Косова траје у идеји непокорености – прилично крхкој, али живој. Сад, већ подразумева се трпљење као вековни начин живота, као и на југу. Какав ти је осећај овога пута у односу на прошли, питају. Тада је мост још увек био бедем – сад је разваљена брана. Није ствар у мешању обичног света – већ у показивању моћи. Пренем се у сусрету са полицијском патролом – одједном разумем да ово кретање има границе. Косметом се човек креће од тачке до тачке сигурности  – од човека до човека, од куће до куће, од храма до храма.  Пространство које леже у очи  боли – кроз њега невидовно надиру црни коњаници и гавранови. Сталне су битке у густим маглама  што падају – и у песми и у стварности. У Грачаници се осети сва сила душа што подупиру нејаке наше дане – довољно је доћи само на Видовдан и стати у брод храма. Како се живи тамо одакле нећеш да одеш када се круг кретања и права човекова склапају као омча, када те сабијају до невидљивости? Живи се. Опиши нам мало тај пут, рећи ће, кад се вратим у Београд из кога се све наше судбине дешавају. Сви смо ми улог за коцкарским столом, кажем. Како је тамо?  Тамо је за поглед човека новог века време стало, тамо је за урбане јунаке живот немогућ – ипак, тамо је све, одговорим.

Насеља расејана по брдима, обронцима, удолинама, заравнима – мукло живе. Долазећи, Душица и Саша кажу, тамо је Доње Кормињане, Јованово село. Саша набраја и показује у расутим обрисима села, касније ће ми Јован исписати њихове називе: Доморовце, Доње Кормињане,  Ранилуг, Глоговце, Дреновце, Горње Дреновце, Мало Ропотово, Томанце, Панчело, Рајановце, Божевце, Одевце, Одановце, Кололеч. Наше је било Петровце, једно од највећи села, наравно са црквом, која је у потпуности збрисана, додаће.

Живот је утишан, утуљен – цели предели делују као да су утонули у тишину дугог кадра  које Тарковски држи између вечите неме неизвесности и експлозије.

На брду повише Прилепца  у коме је рођен Лазар Хребељановић, у низу сумрак  гута заставе Нато савеза. Са тог брда пуца  непрегледна плавичаста измаглица, даљини се не назире крај.  Пресече ме у грудима, изгубим дах, некакве јецаје као закрпе гурам низ грло – ипак, сузе груну. Зидине града у коме је рођен затрављене су. Све што је било остаће у чврстој кући народног певача. Одсеца се историјско време, земља прекупљује, продаје и предаје. Видиш, све су то сад узели, кажу моји сапутници. Причамо упола гласа. Нису узели, дали су им, каже други глас. Ето, тако, бива, саде, тако је. Шта ћеш. Ваља живети, туј. У изломљеним реченицама, упола гласа, чији главни део остаје неизречен, унутра, и боли, осећа се непретргнута и сигурна вера да ништа није вечно, да су сви одсечци историје тренутни, да ће једном коло догађаја да промени смер. Доцније, у Невесињу, дочекаће ме, у малој градској цркви, на обновљеном фрескопису,  кнез Лазар са главом у рукама, и ореолом.  Свет је цео систем знакова кроз које живимо. Расути, свуда где се пружи корак, повезујемо време, покрећемо мапе личних значења, оживљавамо и спајамо видљиво и оно иза контура. Шта је загарантовано човеку? Падање и бодрост којом устрајава.  Дуга патња и сигурна победа, рећи ће нобеловац Андрић. Нешто и од хука Дрине овде се осећа. Бистрицом слични векови теку. Историја као уже пуно чворова протеже се свим јаругама, планинским усецима и врховима, речним коритима, завојима, водопадима и затрављеним гробовима; кроз све честице што удишемо трагови и обриси векова уносе кроз наша плућа немире, света и века пре нас. Рала запињу о кости и вечито се ковитлају срца занемелих пред судњи час; дахови и погледи у мирно пролећно вече, у жарки плам лета, у утеху снежних белина, или нежних грана бехара. Нема одмора од историје, никад.

Записи које правим фрагментарни су; напросто налећу одломци, речи, слике – мешају се градови, предели, села; време је свевреме. Линеарно приповедање је за стишане хроничаре – овај дијак пати од вишка страсти. Сетим се, принцезе Атех и Павића – како су речи вејали са свихи страна, као снег.

Кад сам, дакле, пошла први пут у госте код Дунђерина у Митровицу преко Зубиног Потока који је одскора убележен као косовски, лето се згушњавало. Кад долазиш на Космет све се одвија по утврђеном плану. Неко те чека на једном месту, отправља до другог домаћина, до другог места и тако редом цео ланац прича се увезује. А, осећај да си сигуран, да си код куће – држи човека све време. То поље ко свако поље и ко ниједно друго – носиш у себи. Долазиш сад, да се увериш да је ту – да постоји. Андријана ће желети  да ме одведе  у манастир Соколицу. Волећу да сретнем срчану мати Макарију,  међутим,  тај сусрет се неће десити. Ускоро ћу добити поруку: Драга Весна, од онога дана кад није могла да нас прими, мати је тихо боловала и тихо се упокојила уочи Преображења. Жао ми је што је ниси упознала. По једном од оних ситних знакова који нас усмеравају ка себи, десило се да сам управо читала њену књигу и разумела да бих била немушта у том сусрету и да се догодио – и, да, одиста, нисам била спремна. Време је тек минуле короне, хумке су свуда свеже. А вишак времена који је гушио свет, одједном по изласку из епидемије постаје поново дефицит. Немамо много времена, већ ваља кренути ка Миторвици, и одлазимо до манастира Дубоки Поток за који је прибележено, у народном сећању,  да је прелетео на извориште из села Варага, што и тамошње приче сведоче. Мирно је и свеже, и летња јара као да овде не досеже. Или је само  рано јутро и росе још на влатима дрхте.

Тарковски у Запечаћеном времену каже да су ремек дела расута по свету као знаци упозорења на минском пољу. То би био одговор на питања због чега боравак на Косову и Метохији постаје прича о светим местима. Спојити мисао да су се махом сви темељи и звоници, иконостаси и фреске забеласали дубоко у вековима пре атомске бомбе, и пре многих светских чуда, да су урасле у видике као природни део – на позорници века који можемо одредити апокалиптичним пољем – са мишљу да улазећи у њих улазиш у временски брод, у космички простор  – неисказан је осећај, раван лету у космос.

Ништа не нестаје, а све пролази. Човек дубоко метафизички осећа ову мисао. Он је живи уроњен у покушај задржавања ствари и догађаја, при том тежећи да то што би одредило његову трајност буде неки савршен час. Ипак, живот је стихија, а човек је рањив и на сву срећу, смењују се периоди рушења и обнављања. Садашњост је увек најнеизвеснија. О томе, такође размишља позван да присуствује овом путовању, Андреј Тарковски, и каже: „Време које проживљавамо таложи се у нашим душама у виду искуства које се простире у њему, времену“. Нагомилани су у сваком од нас, векови. Сви збегови, страхови, рушења – све то улази у етику појединца.

У Бањској ћемо, засузити безречно, записати имена и оставити да се вину у звук кроз монашка грла, кад ми будемо већ далеко и у неком другом послу. Ћутимо, углавном на овом месту, на брду са ког пуца поглед, исти и пре пет векова и сад. Ветар се чује у гранама, лепи нам косу за лице, доноси носталгију за нечим неразазнаним и нејасним.

Саме смо у кругу негдашњег града – утврде се познају по рушевним подзидама, свака са својим мислима, а заправо испражњене од сваког садржаја изван овог часа и овог места. Није то ласно, стојимо ту – где нетко бјеше Страхнићу Бане. Бјеше бане – што и кад разуме да је противника толико да ни зрно соли нема где пасти – иде напред.

Једно шарено маче у бојама сунца и јесени умиљаваће нам се испод камених плоча поред храма. Све у овом јутру мизансцен је за невидљива померања великих драма. Све се одвија безречно – ветар, шуштање грања, јав птица – неко чврсто држи невидовну стражу, и осећамо да смо одиграли неку малу улогу овде, и да је важно што удишемо дубоко, и пуштамо да нас дотиче време, и сени. Додале смо со суза својих, одабрале шта смо желеле у малој радњи – оставиле новац, и искорачиле натраг у свет.

Човек без других слабо где може стићи, мислим, док Сања вози натаг ка Митровици. Никад не бисмо ушле у овај кадар без ње, али сасвим сигурно, требало је, заједно да укорачимо у безвреме/свевереме Бањске, јутрос, нас три. Све се то придодаје неком кантару  изван земних мера и обриса, кажем и разбијам тишину. Предео кроз који пролазимо, нису само километри – густо је време пало ту, и војске, и крв, и свадбене сузе, и песме. Стога, не може се овуда пројурити, густ је ваздух и отпор кретању – много је свега, много је сени. Ћутимо и зуримо у пејзаж. Све је процветало и пут испред нас делује као некаква танка линија, незнатна црта која се излама и изнова појављује, испресецана грањем дрвећа што спуштају цвет на шофершајбну, замагљена изненадним кривинама, наглим успонима и стрминама.  И, кад не знаш како – има ко отвара врата, помислим.

У Акваријусу – чекају нас Миљена и Александар. Сетим се, сад, да нисам питала због чега акваријус. Од аквариј – као место где се плива, али у ограниченом простору, или као астролошка ознака – водолија. Могуће је и једно и друго. Како год, у једном сокаку, одмах из главне улице, испод Кнеза – њих двоје годинама раде, за многе, немогући посао – сабирају људе и приче. Приватни културно центар – из кога њихов живот обухвата много више него што икаква званична институција то чини. Ономад, кад је била корона, све оно пусто време, нису изашли са Космета. Невакцинисани, седели су и чекали да се деси неминовно – да све прође. Ми смо се шверцовали из Србије  до Херцеговине и Црне Горе – мислили смо да је важно побунити се, и то је био наш мали чин непокоравања глобалном логору. Ништа ми не недостаје, кад сам овде. Једино кад одем одавде, недостаје ми све ово. По сећању записујем Александрове речи. Кад прочита ово, може се десити да каже, кад сам ово рекао, не сећам се, или нисам баш тако рекао. Иначе, нас двоје често се споримо око тога ко је шта и како рекао. Међутим, кад постанеш књижевни јунак – нема више побуне, рећи ћу му. Миљана – са којом сам се одмах заволела, има циклус слика: Ја сам са села. Кроз њега се смеје снобизму урбане доминанте, али кроз те слике избија и иконичност распећа – живе ране страдања неименованих, историјом неосветљених лица. Миљана има и циклус Ја сам Косовка девојка. И циклус Немањићи.  Живот је могућ само кроз љубав, рећи ће безброј пута.

„Играле се девојке насред земље косовске, мртво коло до кола чуло се до Брисела“, стоји испод триптиха, насликаног 2022. године. Уметност се рађа увек на рубовима трагедије. Сведочи и Тарковски, сведочи и Миљана. Никад нећу заборавити неке дане, и слике, рећи ће у једном часу Миљана. Ипак, кад год се сретнем с њом и Ацом – ишчезну тамни обриси, сине сунце – понад Косова равна – и пукне кроз речи и загрљаје све оно што се у законским административним  оковирима укида. Ту, у Акваријусу – у одабрном, ограниченом простору стално је кретање, нема стајања. И живот ускомешан, неизвестан, на рубу ножа и метка – узинати се и расте; разговори после програма трају дубоко у ноћ. Памте се дијалози, распоред седења, ко је с ким полемисао, ко је шта пио…А, Бога ми, пије се – здраво. Ограниченост је увек услов за прекорачење, рећи ће Миљана једном. Први пут кад сам дошла разговарали смо Жарко Миленковић, Александар и ја, о болу, губитку ближњих, о укидању блискости у новом веку. Куцали су ситни сати на окна,  досегли смо онај трен густог мрака из ког пуца разданица,  речи су, не само вејале, него чврсто резале простор и ум, сударале се, расле, стишавеле – могли смо видети голим оком како се материјализују. Сад, разговарамо о књизи Душке Филиповић „Метохијски сфумато“. Знате ли да је Метохија забрањена реч овде? Ко је помене у јавној сфери бива кажњен, чујемо током разговора. О нама се одлучује увек негде другде, казаће Миљана. Док бележим ове редове, промине поново она Кнежева фреска са ореолом и сопственом главом под мишком. Све су наше главе под мишком, у које год време да се родимо. Аца и ја много причамо – смејемо се и љутимо. Миљана је директна, и каже одиста све што мисли, али на неки необично неувредљив начин. То њено лепо бело лице и и мрке топле очи – све јој дозвољавају.  Ипак, дубоко негде као у мрачној старој шуми што се, оку невидовне сени померају, испод радости у многима овде згрчено и залеђено живе искидани призори, страшни часови – тешко зацељиви. Једном је Миљана рекла, никад нећу заборавити…Погледале смо се, у Акваријусу су се сенке отимале са сунцем што је било високо изнад града – осетили смо хладни хук како пада, ту између столова, како ни грамофон који зазива сентимент не побеђују мук. Све на трен заличи на сцену из Ивановог детињства – ону у којој  се у позадини рата  – Тарковски узнесе и у разрушеној цркви направи склониште, не само за тело већ и за оперске арије, и понеки симболички предмет што асоцира на безвременост. У природи уметности је рушење граница, пише Миљана. И још, ко то мени може да одреди три квадратна метра и пет кубика ваздуха на земљи? У Грачаници и Потоку о засецима судбине у живо месо говори и Живојин Ракочевић.

Ипак, све артистичке асоцијације нису никаква утеха у свакодневици. Сваки дан је као ход по жици, као брисани простор преко кога лагано корачаш – све је увек у игри, заправо, живиш као да си јунак у некој безобалној представи у којој нико не зна ни ток, нити исход. Сад је тако, али све ће да прође, ништа није вечно, казују поступци и лица на свааком кораку. Свикли смо да трпимо, ми смо трпељиви – такав удес нам је овде писан, каже Саша док из малих чаша миришемо домаћу крушку. Сетим се да је једном неко рекао, ко пије крушку, тај нек се не нада да ће запевати.

пролеће, 2025. путем Сфумата

У овој причи учествовали су Душица и Саша Филиповић, Миљана и Александар Дунђерин, Јован Зафировић, Жарко Миленковић, Андријана Живановић, Сања Микетић Суботић, Живојин Ракочевић – братство манастира Драганац, једна Анђелија, земљоделац Мирослав и баба Добрила, сваштознанка, што ми је шапнула истину

Стојимо на белој косини, сад кад помишљам на тај час, мислим да немамо тежину, да смо ослобођени физичке димензије – путници у светлом снопу ноћи. Месец је округао испред нас – видиш, као да можеш да га дохватиш, тако је то овде, каже глас поред мене. Као да се спушта на руке, само их испружиш.У стварности гледано, стојимо на белим каменим плочама, стазе што се у благом паду спушта подно манастира. Мркла је ноћ, глуво доба и месец је чист, скоро провидан. Сваки пут на који кренеш придодат је твом времену и пре него што си знао да то место постоји. Миљана Дунђерин рећи ће ми дан пре, ја мислим да си ти нека моја тетка. Обући ћу њен капут и допутовати у Драганац. На местима  на која доходимо устотручава се наш долазак. То нисмо само ми – мнозина се комеша, сад, ту – у поноћној боји. Бела шкољка на којој стојимо у густом мраку свемира – држи нас заковане за земљу и истовремено отпушта у пространство.

Фотографија коју ће, посебним умећем, не помоћу блица, већ два телефона, начинити отац Христофор додаће овом запису сведочанство. Манастирски обриси белеће се иза нас, и ми смо јасно оцртани,  као у јутарњи час. Где све човек неће донети своје мисли и расути кораке.  Има ли икакв план, овај смушени људски створ?  Нема исте човечије прилике на овом свету, а опет свака се огледа у једном лику. Примичемо главе једни другима, зближавамо образе – у дубокој бразди времена, остаће овај живи час.  Срце ми је и од овог и од оног света.  И то јасно, осећам у свежини ноћи, у резонанци тишине на коју падају наши гласови.

Враћајући се из Косовске Митровице, натраг, ка Поморављу и селу Ропотову – стићи ћемо на вечерњу молитву. Уморни смо и ради разговору. Вечерња, ипак, бива дугачка. У малој капели свладавамо себе, и оно што човек тражи у многим својим беспућима, дотиче нас као блесак, као трен и дах – одвајам се од себе, и враћам у тело, нема светлости без мрака, нема тела без сенке нити душе без посртања. Пожелим да паднем ничице, и не устајем, ипак, учествујем у заједничкој молитви – без личних излива. Разбуктаће се у мени захвалност што стојим ту, боса (чинило се да су ми стопала огромна и, да, ако не изађем из ципела, не могу ни трен више стајати), и што је,  без обзира на сва клонућа и расцепе,  дато да  урањам у дубину висине. Молила си се боса, рећи ће доцније отац Јаков! Била си жедна и трпела си?! Е, то је добро. Нешто си истрпела. Отац Лазар, рећи ће, и Мојсије је стајао бос! У трену се гласови мешају, свако домеће своје речи у жрвањ разговора. У гостопримници се шири радост. Отац Христофор рећи ће, док прилазимо Душица и ја, ево ове две штреберке, и засмејаћемо се заједно. На Космету мислим, стално, о својим далеким рођацима, и говорим то наглас. Можда ти је отац  Јаков сродник, каже неко. Он је човек планине. И Херцеговци су се доста насељавали, давно некад, у те крајве испод Шаре. Нисам, каже Јаков. Нисам тог порекла. Не прича много, има сажете поруке. Некаква древност се осећа у њему. Мислим да сви то знамо.

Ко сам ја, питам где год стигнем. Ко сам, ја оцо? Крштена  као Веселинка, али уписана као Весна, хтела бих да знам, да ми неко каже – како да причам са небом. Дебатујемо и о томе. Јаков каже, да идеш и исправиш крсни лист.

Кад отац Христофор, у једном трену, подигне руке да би заокружио неки разговор, а Лазар и Јоаким се насмеју – зачас, комешање и звуци стопе се,  на трен остаје само слика, кадар из прочитаног, па кажем, сад овде као да је изашло време из Несвети а свети.  Догодило се нешто као у једној причи, и цела братија Драганца,  као  да се пресликала, далеко у степи где нико од нас није био,  у нечијим лицима и времену, или се то време које је прошло вратило кроз нас. Радост се прелива кад год човек нема рђаве мисли. Док седим прекопута игумана Јустина, разбистри се нешто у мени, срамота ме је што сам икад роптала. Ноћ је овде звонка и небо лепо, звездано – около густа тмина.

Бела невелика шкољка манастира светли у косвоско-поморавској ноћи. Као једрењак на старим сликама низоземских мајстора. Био је ту и у то време.

Дан пре, први пут у животу пењем се благом узбрдицом ка Драганцу. Варљиво сунце часком заведе, увек изнова, као да си почетник на овом свету – и кренеш без довољно заштите, свучеш капут као змија кожу, али прерано. И дрхтиш, али немаш куд. У невеликом броду храма, иако у мнозини, зебем. Издржаћу, биће то један мали подвиг, нећу изаћи, нећу мислити о томе. И баш у трену кад, не разазнајем да ли хладноћа отпада са речима које падају по нама, или дрхтим од хладноће – неко доноси џемпер и ставља на моја рамена. Тако би требало да буде све, лако, помислим. Лако, као што се после на раном сунцу марта, у заветрини расипају речи и  пружа витки мост разумевања између људи што су се први пут срели. Доносимо свет и немире века у порту – не могу се смирит наше душе, долазимо из хаоса у коме је тешко наћи тачку ослонца. Може се осетити немир, бес, очај – очима монаха лако је препознати наше муке. Дошли смо да пригушимо свет у себи – а он залепљен и држи се канџама. Тешко је изаћи из себе, помислим. Отац Лазар, сипа нам питку лепу ракију коју сам претаче, и каже, живели.

Цео живот  људи на Космету, нарочито изван градова, одвија се у црквеном простору. Нема где друго. Видиш какво је овде пространство пукло, каже моја сапутница из Груже.  Некакав утешни бескрај у коме  ране историје не јењавају, обузима човека, мислим и заплачем се, ту, пред свима, док гледамо како из густе магле лебди капа Шаре у снегу. Гледала сам на телевизији Косовско Поморавље, лијепо, плодно, простано и широко, рећи ће моја мати у неком разговору, сећам се. Млада пријатељица, вративши се из посете пријатељима, рећи ће: За њих не постоји ништа друго него та земља, и тај проблем. Све се око тога врти. То је цео живот, то је све. Уморила сам се. Не могу више. Шта друго се ту  може, кажем? Само живети и веровати.

Оцу Лазару, причам, не знам због чега, о назнакама живота једног студента опште књижевности, а потом теологије – о случајним сусретима по којима знам да се оно што именујемо као време – отвара, као кора кестена, а унура углачан и сјајан плод показује смисао пута. Тако, кажем, рођен је тај студент, Драган Лозо негде у Коњицу. На неком месту где се, сигурно, може  осетити  како време зри. Боже, чекала сам годинама неку вест о њему. И, јуче, пред полазак, у руке ми је пала прича у којој је као схи монах уснуо у Господу. Има тако људи у којима се види одмах, нестварна лепота, неприпадајућа овом свету, рећи ће саговорник. Стид ме је и нервирам се што не могу да се сетим његовог монашког имена. Још увече, док палим лампу поред кревета, у Кососвској Митровици, код Миљане и Александра, на мејл стиже кратка порука: схи монах Симон. Ето, све се враћа на овом свету: осетим нит која светли, није се случајно затегла овог пролећа (не знам још шта ћу са тим сазнањем, али чекало ме је, хтела сам одговор), Предраг Лозо – схи монах Симон – пали жаруље. И отац Лазар који је у световном животу, изучавао високи и ниски напон, улогу флуида, френвенце и таласе – преноси поруке – а колико јутрос нисмо ни слутили све то. Ето, Драгане – где се  снова сусрећемо, кажем и затворим очи.

Слатко заспивам, у граду у коме цар Лазар на тргу мери пад и прах векова. Мирно спавам, јер вериге света спуштене су међу нас – и време пораза није време краја.

(део први)

Дижем ову чашу речи са жељом да  наша потрага за смислом  никад не престане, јер нема малих и великих живота – сви су животи велики и важни, а ми смо ту да тражимо одговоре и поправљамо свет док имамо даха

Човек увек иде напред, такво је устројство света. Међутим, он је највише оно што се већ догодило – оно што је минуло. Сачињен је од многих часова, предела и лица што су остали за њим. Наше је само оно што је прошло – све друго тек треба да буде, дакле, варљиво је и несигурно. Провела сам цео рат у Невесињу – на вечитој земној граници и граници вишег, метафизичког реда. Била сам млади професор књижевности  – припала су ми деца, цела једна генерација машинске и текстилне школе „Алекса Шантић“.

Учили смо о животу и смрти, о моралу и етици, о времену и његовим рукавцима, о губитку и болу, о праштању  – о томе како су сваки наш корак и одлука у свеопштем збиру догађаја – важни. О пчелињем послу међу људима. Сведочили сеобама.

На часовима књижевности читали најбоље: Дучића, Црњанског, Андрића, Шантића, Његоша, Васиљева, Миљковића, Достојевског, Толстоја…Дебатовали и кад књиге нису биле прочитане. Желела сам да у оквиру свега што се дешава – између пуцњева и примирја, између страха и радости, која увек долази, проспе се и не пита да ли си спреман да се насмејеш – наши часови буду оно светлеће недремано сушто зрно смисла. Имали смо часове свуда: у парку, на ливадама, у баштама кафана – и на гробљу неко ће се сетити.

Била сам први пут у школи, први пут разредни старешина. Предавала сам свим разредима генерације рођене 1976. Град је врвео од избеглих збуњених људи. Школа је била, верујем, више од тога. Била је једино место где је рат био апстрахован, где се живело изнад догађаја, где су снови били покретач, идеали подстицани. Истина, било је и тешких дана, много суза, црнине и туге. Међутим, интервенцијом вишег реда, десило се да је цела једна генерација младих професора дочекала, после дужег прекида наставе, нове и старе, мештане и новодошле ученике. Тако је почела наша љубав. (Иначе, професори Бранка Радовановић и Мирко Пиљевић, заволели су се тад и венчали, као и Стојанка Савић и Давор Радуловић. Били су ту још Јован Ђоговић, Мирјана Чабрило, Момо Шиљеговић, Ранка Радовић…Повремено би се неко друштво окупљало у мом стану  – узимали бисмо среда књиге којих је било свуда од пода до плафона, и читали одломке наглас.)

Синоћ, на окупљању, после тридесет година, неко ће рећи: Ми смо одиста волели своје професоре. Синоћ, на првом окупљању после завршетка школе – осећаће се, свуноћ, узбуђење – засузиће се свако мало, и без речи. Грлићемо се безредно много, и наздрављати, јер – у времену  које је било и страшно и велико – били смо,  не само ученици и професори, већ пријатељи и сродници, школа је била место где смо тешили једни друге, давали подршку, и подизали се из пепела.

Читала сам им безборј пута, и говорили смо наизуст Преверову Барбару: Рат је страшна свињарија, Барбара! Били смо суматраисти у једном крвавом и тешком рату – говорила сам им, и веровали су, да се од нашег осмеха, овде, тамо негде, далеко, на Уралу расцветавају румени корали и цветају трешње…враћали се у личну и локалну историју, и стрепели  да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи…

Била је то једна сјајна храбра генерација побуњеника. Памтим свако лице, имена помало бркам. Толико времена је прошло. Кажем им да су завршили не само средњу школу, тада, већ и универзитет. Такво је то било време. Са сваким загрљајем и наздрављањем, развија се неко сећање, нове – старе приче отимају се испод музике. Размотава се време, затурено а живо – све бруји од речи, као да смо још тамо – а стигли смо сви далеко. Шта год да радите, знајте да сте велики, кажем им, док ћуте, као некад док су ме подстицали да им, на часовима, читам. Има оних са поштеним рукама тежака и радника, и мило ми је – док се рукујемо осетим жуљеве, и снагу – по томе се надам, да о овој земљи има ко да брине, да је сви нису напустили. Има инжењера, професора, информатичара, трговаца, лекара, угоститеља, вероучитеља…расутих свуда. Ипак, ово место, ово НеБесиње,  у коме смо делили своје животе у једном страшном рату – веже нас чврсто, нежно, и тешко.

Сећам се како је једна Дијана, кад сам ушла у учионицу, рекла, ова мала ће седети са мном, и ухватила ме за руку. Како сам правдала часове, једном Дејану, верујући да свако јутро пре школе изводи краву на испашу; како су једном приликом, бравари да би се искупили за неку свађу, трчећи из старе у нову школу донели цео нарамак цвећа да се искупе – на питање, одакле  је цвеће, једноставно објаснили, како одакле, из башта око школе.  Како су неки дебатовали о Пекићевом Беснилу (само један прочитао) и како сам им дала високе оцене, јер су умели да бране своје ставове. Како је један Кико на тему Carpe diem, написао, трчим, сваки дан, трчим, али ухватити га не могу. Како је Дражен писао, средњошколац, као из космичког расцепа, силно, густо. Како смо у поподневној смени остајали и после часова, и како је једна Тања имитирала професоре, а нарочито радо мене, како смо после правили модне ревије, заправо неку врсту кабареа. Како су једна Вања и Наталија исписале преко стотину сведочанстава у мом стану за једну ноћ, јер сам кад би инжењере/професоре за време офанзива повукли на положаје, бивала разредни старешина свим машинским техничарима. Како сам, док смо радили Сто година самоће, схватила да читају мој рад. Како је један војник дошао у школу да правда часове једној Ранки, и завапио, оправдајте јој те часове, ја ћу је одмах женити. Како су после неке опкладе, слутим, пришли катедри кад је звонило, и један мангуп питао: Дјевојко, да ли бисте изашли вечерас са мном у град? Збуњеност, кад сам рекла, наравно. Увече је пола одељења седело у посластичарници, и смејали смо се.

Коначно, не може се заборавити, како је моје одељење, кад је мој брат рањен, бежало са часова да обере наш шљивик, и извади кромпир – јер смо сви ми били у Београду.  И како су Наташа, Весна, и Драгана из тог одељења уписале књижевност.

Боже, како волим ове људе – ову децу! Добре, духовите, честите – којима сам желела да изручим у главе неизбројане књижевне јунаке и приче, док се свет око нас цепао. И видим, док сабирамо фотографије у вибер групи – није узалуд садити ниједан виноград.

8. август, 2025. Невесиње

Ко има најмање даје највише

Јесмо, ми смо ваша деца, рекао је Марко Јовановић из Чачка, после 180 препешачених километара до Ниша. У мени је нешто заиграло – све време то говорим и тако осећам. Наравно да су наша деца. Изрaсло младо жито на нашим њивама. Свака генерација носи свој део и улог у свету. Наша је била да изродимо ову децу, да им пренесемо приче које су нама преносили, да из тих прича они узлете и осветле земљу. То су деца, од којих велики број и ради и студира – никаква посебна елита. Сазнала сам, у грађанском рату,  како се за тили час сазре и одрасте. Била сам млад професор у средњој школи у Невесињу – силан народ се повлачио из свих крајева, мени су допала на тешење – деца.  Лица која сам тад видела била су лица зрелих људи. И зато знам – нису ово деца која ништа не знају, то су људи који су решили да остану у својој земљи и да је уреде. Из којих су се пројавили чврсти карактери, воља,  гени и сени предака – јесте, упркос иронијским коментарима, за своје време пронели су дух Солунаца. Нешто се десило – катарзично, митско – за ово време несхватљиво – оваква повезаност јавља се, само, у одсудним тренуцима. По небеским знацима – сунце нам је дато целе зиме – биће све у реду. Велика се мена одиграла – оживели смо и заволели, снова, једни друге. Наравно, по рубовима догађаја увек има разних струја, па тако и у нашој причи. Бурна су времена – али, не треба подлећи мржњи на ближњег, без обзира на политичке ставове. Углавном, хтела сам само да кажем да је Марко из Чачка, кроз своје речи, и у свом лицу – изнео прототип српског човека из минулих времена на видело наших дана. И шта смо схватили? Тај човек је увек ту, крајпуташки чека, и кад густа магла падне – искорачи.  Делија, како каже професорка гимназије коју је похађао. Говорио је сталожено, са тихим осмехом, умирујуће – ми смо сад видели колико је ова наша земља пропала, и колико је потребно да се подигне. И још, морам да похвалим наше девојке, пешачиле су с нама, и нису се жалиле ни на што. Јесте, то су наша деца – и кад спадну све ознаке епохе, увек се покаже чисти дукат душе. Та кратка прича, цртица из Ниша – а таквих је много ових дана – разобличава све теорије о данашњим генерацијама, остаје само једно: човек си или ниси. Читала се, са његовог лица,  доброта и некакав опрост, ненамештен, који нас је све такао. Док говори, ја сам Марко Јовановић из Чачка, и на овом путу, они који су имали најмање износили су највише – сетим се редова из заробљеничког дневника мог ђеда: А у Чачку, изнемогле, гладне и тучене, од усташа, а заточене од Немаца, наша мила браћа, дочекаше нас на станици, наједоше и напојише. Ко преживи нека никад не заборави, нека довека буде захвалан  и приповеда о томе.  Дубоке су бразде иза нас, не може се лако потрти то време. Надајмо се, само, да Солунци наших дана (јесте, контекст је другачији, али истрајност је  наследна), неће дозволити да из сенке изађу некакови салонски комесари који ће хтети да наплате њихову чисту идеју  и да снова све симболe и приче од којих јесмо – потисну у куфере глобалистичких мера.

Писаћу и нећу тражити никаве изворе, нећу гуглати нити доказивати никакве теорије, исписаћу ове редове из затурених, одбачених сећања – неупотребљивих, како сам после свега мислила.  О свему се ми Срби расправљамо кроз дубине времена и историје па ћемо и о догађајима  из овог века којe сад живимо.

Поређења су начин да се утврди нешто о нечему; да се успостави принцип огледала и сравне, ако је могуће, различите ствари кроз заједничке појединости. Ипак, поређења су, често, незахвално оруђе, јер сваки догађај има различите актере и по личном карактеру и природи, а и околности су другачије. Не улази се двапут у исту воду, вели Хераклит. Али, човеку се чини, понекад, да се понавља увек иста матрица, и да је све исто, иако је све у непрестаној промени.

Била сам у марту, 91. негде око Теразијске чесме када је патријарх Павле стао на говорницу. Како је било, остало је забележено на видео записима; међутим, свак је за себе спаковао овај трен, а он се цртао  ту на наше очи, као жива историја: од овација до звиждука. Кад су студенти ушли у протесте ових дана, покушала сам да се сетим далеких мартовских догађаја – да ли је већина знала шта се дешава и да ли је разумела те дане?

Искрено, ишли смо понесени идејама слободе, истине, правде. Набаждарени на висока морална начела, генетски предодређени на побуне, викали смо којешта, сад памтим само: Бандо црвена!  Иако је Патријарх изрекао, једноставним речима, кључну ствар: Дошао сам да се не би десило нешто што не ваља, иако је био угаони камен на Теразијама и буквално и симболички, ипак, ни сам није избегао, да се неки од наредних дана, изруче и на њега звиждуци и недоличне пароле. Сваком пристојном кнедла је била у грлу, али све је то било део искушења и страдања на његовом великом путу ка себи, ка нама, ка Небесима.

Били смо куражни, млади побуњеници. Кад је прошла вест да су изашли тенкови, доцимер ми је рекао: Од тебе ће остати само минђуше. У дом смо ишли на смену да се окупамо и понешто грицнемо. Ред испред телефонске говорнице на Карабурми протезао се до улаза, али није било дугих разговора. Чуло се, ма не идем, ма какви, ма јок, не секирај, учим,  или идем, па шта, ево сад ћу, па цркни, идем. Био је то наш круг, етапа и чин, ни по чему нови, али ми смо били други, и време је било друго.  Сад ми се чини да нико није марио за политичаре, да је све текло невезано за њих – да их је превазилазило. Били су ту као некаква непотребна сметала.

Зашто пишем ово? Пишем,  јер помаже да расветлим своју немушту улогу у историји – сведочење догађајима који ће нас одредити, и на које ћемо се позивати цео свој век, јер, то је био почетак краха света у коме смо живели. Доцније смо се одвајали  и делили на различита идеолошка и идејна полазишта, али тад смо били студенти – искрени, вољни да свет преобуку у суштину хуманистичких идеала. Затим је почео рат, и ми смо се погубили, којекуде.

Наредне студентске демонстрације посматрала сам ратним дурбином. Нисам више била студент, нисам била у Београду; била сам у Невесињу, и била сам очајна. Налазила сам се у некаквој тампон зони између два света – припадала сам и једном и другом, а била трећи. Београд је деловао далеко, ми смо били у дубокој агонији голог опстанка који је, опет, зависио од Београда. Знала сам да многи од тих студената немају пребијену пару, да имају само један пар ципела, можда издераних,  да су у нечијим капутима, да су из разних крајева пристигли у академски простор; с друге стране, преко Дрине, гинуло се као снопље што пада, пређе рока. Многи несвршени и свршени студенти, који нису умели да се не одазову завичају и многи срчани сељаци, млади – испод белих растреситих облака, расути су  под травом,  занавек. Децу којој сам предавала књижевност, чувала сам од грких речи, живот им је био довољно грк. А опет, и тамо су се отварали часови радости, заметала се срећа и чуо смех. Што би, ових дана, пријатељ из Грачанице, иронично-искрено рекао: Добро сам, како другачије могу бити на месту где немаш никакву бригу, само да будеш жив, да опстанеш. Била је то још једна српска подела – на живот и на смрт, тај други студентски талас. Улоге су биле подељене, баш као што је Црњански записао у „Роману о Лондону“ да је живот нека врста чудновате позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу, а утешно је само то што смо при силаску са позорнице, сви, једнаки. И краљеви и просјаци.

Данас, снова студенти у једном другачијем заједништву него у оба таласа пре, поручују: Овде смо! То су све лепа лица наше деце, помало збуњена и наивна, али ипак, жедна и истине и правде. То су, највећим бројем,  девојке и младићи од којих многи и раде и студирају, јер другачије се не може у ово време. Свет се љуља, морала нема. И решили су да подигну глас. Ко ће ако не они? Ако знају да решавају теореме, апорије, алгоритмове, тумаче законе, анатомију, филозофске изворе, књижевна дела, статику и статистику  – поштено уписани, поштено студирају – срчани, још увек – због чега не би били оличење бољег? Или бар упалили светло, размакли дебеле завесе апатије, отоврили прозор за дашак истине? Наравно, сваки човек је различит – неки од њих су верујући и литургијски, неки атеисти, неки национално орјентисани, неки верују у глобалне грађанске појмове…али, суштина је у томе да они још увек верују, и у томе да свет никад није унисон, да је склоп различитих идеја и система. Догађај у Новом Саду је само она кап која прелива чашу – зато не треба сумњати да је много тога испод, важног, о чему мисле и осећају студенти – као и сви други. Ко нормалан може да не мисли о Космету, о литијуму и рударењу, о томе да купљене дипломе и докторати столују, и да никаквог етичког нити моралног компаса нема?

Да не буде забуне – много је играча споља, са разних страна распоређено. Они су, за већину младих,  неважни – као и нама ономад, а, опет, вероватно –  одиграће неке потезе. Стога, лично, издвајам и бирам симбол Машинског факултета у Београду – зупчаник. Практичан и метафоричан. И то, видиш утеши ме.

Посматрам градом лица, слушам дијалекте, и мислим  да онај ко верује да су ови млади људи зомбирани овисници од мрежа, вара се. Жилавији су и животнији но што изгледају. Да ли ће бити изманипулисана њихова вера и енергија? Бог зна. Побуне су историјска ствар, ништа није вечно, све је у промени. Свака генерација има своја искушења и право на своје заносе  и заблуде. То је тако и ту се ништа не може.

Јесмо ли сабрали тегове?                                                                                      Шуме у језеро силазе                                                                                              И сећања се разилазе                                                                                              У светлост, у страх, у снегове.

                                          Иван В. Лалић

У дубини ноћи приче су расуте као звезде. Парамо дубоку таму несводљивог неба. Мати и ја. Све што боли, може да озвезди.

Између онога што ће се догодити, и онога чему се надамо, само је дах. И цела модрина ноћи у којој свет спава. Час је кад око не хвата никакву линију хоризонта.

Мајчин глас као уже, вуче време.

Ти мислиш да је мени било лако!

Три године, у кући, сједио нам је тај кожномантилаш! Хеј! Донио некакaв проглас, сјео и чекао. Државне непријатеље. Вели, дођи де, мала, вамо. Је ли ко долазио непознат? А познат?

Доносио нам писма, од оца; отварао и читао наглас. Тамо ђе је писало фала Богу и слава Оцу на небесима, повисивао је глас, па колутао очима, пребечивао: сад вас све могу стрпати у бувару! Ни шта је бувара ни што бисмо тамо, нисам знала.

Могу да замислим мати; мала мргуда на фотографијама из детињства, са обавезним плетеницама, шири очи и слеже раменима.

Личио ми на тату. Сједила сам му крилу, еј!

Нисам вјеровала да тате нема. Вадила сам испод превијених тканица слику. Један брко, отуд, лијеп као Бог, гледао ме је.

Онда бих са стране загледала, тог што сједи, тог у црном кожном мантилу, и мислила како је то, ипак, он. Прерушен. Само нико не смије то да каже. Сви се правимо луди.

Помисли. Размјештали му за спавање, поред пећи, а ми сви у другој соби гријали се дахом. Једни другима дували у врат. Правили ватрице од којих се гријало цијело тијело.

                                                                  ******

Сећаш се, мати, како некакав дугајлија, незграпно висок, уз рат, паде међ нас у школу. Мало говорио. Стално се освртао, око себе, па седео не као крупни људи, разбашкарено; него гледајући да се како сакупи ако може; да се онепримети; понекад, додуше, наслоњен на руку, загледао се у брда кроз прозор. Румена и бела. Деловао као рашрафљени дрвени лутак. Уз све то, предавао музику. А сећаш се, мати, кад му је умро отац? Успут, неко запитао, чек, чек, па коме идемо на испраћај? Испоставило се да је то онај кожномантилаш. После се чуло само, кочи и отварај врата, Бога ти пољубим! Тако на испраћај стигао само венац.

Није лако том човеку, вели мати. Туђе бреме носи. Њој су сви добри, ето.

Чак и за њега, вели, за тог кожномантилаша, то му био посао, шта ћеш.

А потом се занесе, као да је преплави неки унутарњи врели вал: Ђаво га однио! Ђаво га однио!

Дубоку ноћ зобљу наше очи. И речима на њеној плаштаници бушимо рупе; ако узмемо какву сјајну нит, опараћемо је часком, у звезде.

Куцкају кристали на лустеру; цела ова ноћ је жива. Пуно јe часова око нас. Пуно је сећања што се наслањају једно на друго.

Ова кућа чији прозори као жишке светле у небеса.

Ова кућа као на литици, у вихору, осовљена на ону једну тачку, вршне равнотеже, гравитира, увек ка нама; ова кућа, пуна нас самих, као бомба што је стежемо; као звезда у мрклом небеском ковитлацу; као звезда са које се круне трнци, за кресиво.

Као дрхтећа, усковитлана вечност што ће нас одбранити.

Ноћ нас обухвата. Овија. Густо. Свеже. Тешко. Утешно.

                                                            одломак из приче, књига „Венац за Оца“  

Сваки чокот има своје сунце

Шта воли Риста? Риста воли дубоки снег и високе планине; да обује чизме и прти до колена наслагану ледну прашину; Риста воли и кише. Да се скупи у ћошак, три дана; да не излази, јер је препотопско време, напољу. Воли летње кише; памти да се једног јула над Београдом целе седмице, око четири сата, смркавало; да би се потом развлачила бледољубичаста, неземаљска светлост, бушила сиве густе облаке, и у сноповима одвлачила поглед у дубоку љубичасту даљину. Е, у такве часове Риста би волела да се нађе на ливади, да гази мокру траву; шири руке. Међутим, Риста се плаши громова.
Риста у своме мајушном стану, кутији мегалополиса, сања кућу, двориште; сања да окопава кртолу, подвезује грах, плеви лук, бере јагоде. О, баш си ми за то, вели јој мајка. Па што се, онда, ниси удала за сељака? Мотику држати, не умеш!
Риста заправо живи у Чеховљевој меланхолији.
Мати то разуме, али не одобрава. Уф, па ти би да будеш велика госпођа, вели јој.
Гомиле цветова и плаво небо, какав чудесан врт, где год се нађе Риста помисли, тако. Уме она да зарони, да избуши засторе, па где год да је, замирише неко време проведено у природи, изван бетонских кулиса. Природа је човеково биће. Кад сазнаје да у Америци, и ко зна где још, постоје чак и школе у којима нема прозора – и оне су само једна индустријска зона, стригну је жмарци и задрхти. Замисли без сунца, без неба, без дашка ветра, кише на окну, замисли тако? И, живот, као да и није био!
Шта да се ради, шта да се ради – желиш да задржиш сећања, али пред вратима, куц куц, стоји ново време! Без пртљага, молим, вичу кондуктери.
Риста се у недељна јутра и преподнева претвара у куварицу. Опаше неку од многих кецеља (једном је тако у реду на каси молила мужа да јој поклони неку кецељу, да је касирка испод пулта извадила упаковану, и рекла, ако нећете ви, господине, ја поклањам), пушта музику, и почиње Ристина кулинарска и музичка авантура.
Риста прво пусти изворне српске…Цеди, сецка, пржи, пече, кува, динста; лупа, сече, мери. И пева. Удаде се Јагодо, Удаде се драга душо… оооо… Свилен конац… ситна жица, везак танак, ојјјј… Јелек антерииијаааа и опанке… Потом док меша некакву запршку, док се лук цакли, и не замирише онако, баш на граници загоревања; подигне варјачу, и чује се: Чича Дражо моле те девојке, моле те девојке, на одсуство да им пустиш момке… е, то је било забрањено, каже баба, ономад кад су црвени дошли, а пре тога, па цео рат, певало се, била је то озбиљна војска, и краљев ђенерал. Каже баба, апсили је под оптужбом да је певала ту песму, после ослобођења; јеси певала баба, пита Риста, аха, певала, јашта, па нисам поманитала. Е, тако, сад из Ристе извири баба, подигне варјачу и ситно, ситно запева. Кад није онда.
После, увече, кад се слегне цео дан, и преваре сосеви, печење, рибе, чорбе, пите, преливи, печено, динстано, барено, после Риста успе црњак у мале кристалне, старинске чаше, и пусти класику. Јесте. Сабије се на балкончић, упре ногама у ограду, зури у крошњу, и комадић неба; толико јој је додељено у овом животу; мисли; оно се мења, од каснопоподневног до предвечерја, од мркоплавог, прозирног, и поноћног; прозрачног. Облаци, звезде, птице, лишће; све то, на крају, стане у фадо, у глас Амалије Родригес или Сезарије Еворе.
Сви ти виногради, чокоти, предели, у чаши – носе своје сунце, воду, руке, срце. Земљу. Помисли на ораховачке винограде, на то како је вино густо, таквог нигде нема. Густо као крв. У теснацу времена, и историје, док не дају своје винограде, под претњама, причувима војске, именима из дубоке прошлости, под капаљком вечности – они негују чокоте, као да не постоји ништа друго на свету. Онда се сети филма о Хандкеу у коме винари Петровићи котрљају бурад низ калдрму, уз калдрму, предано, и некакво безвремено, глуво и болно, време из тог звука истиче. О, није лако на страшном мјесту постојати, одјекне у Ристи, неки глас, натопљен фадом. И заплаче.
Није свака недеља иста; нека почиње шансонама, или Казањским хором; измешају се сви хоризонти, ту, у малој кухињи, и на још мањем балкону. Са пругом неба. Недељама, Ристу не гуши мали број квадрата. Недеље су за путовања. Шерпа, рингла, јутјуб.

Доћи ће друго време

(три врела летња дана Космету, 2022)

Постоји време мировања, чекања и прибирања мудрости и снаге. То време је, углавном,  време трпљења. Последњи одлазак на Косово и Метохију, прошле године зарезао је једно тихо жаловање  – некакав осећај расула, умора и пораза увукао се у свест. Оно велико осећање заједничарења, светлости и вечности које сам понела пре неколико година из Грачанице – остало је немо у сећању. Некакав тешки умор протезао се свуда. Као да је све што се дешава на клонућу. Наши су сусрети били искрени – као да се нека обредна жишка палила са сваком причом и загрљајем; истовремено,  у сваком трену јављао се, не као мисао, него као некакв немир – празан простор као тешка вода кад се склопи над дављеницима.
Претходни пут, ишла сам са уметницима на Видовданске свечаности; било нас је много и исту смо мисао дисали. Сад, идем сама, путем којим и како иде обичан свет. Бусом до Зубиног Потока, потом са пријатељима до Косовске Митровице па минибусом до Грачанице. Нажалост – ограничена временом, не стижем где сам хтела да седим и плачем, и радосно и тужно, не стижем у Ораховац. Ни у Дечане.
Све је у некој преши, мада је јасно да је време овде разобручено и да можемо залазити у џепове прича, у историју и мит, и да је све то о чему пева наш народ кроз своје узносе и трагику, одиста живо. У прашњавим часовима лета док се збијамо у маленом бусу, у зноју и врелини што избија из дахова, блискост саучесништва у том жарком часу постаје мера осећаја дубљих предела и мисли који нас вежу, али ћутимо. У сваком часу и на сваком месту – имају неке очи или уши, потказивачке.
Скршена тим кратким боравком, тим данима у којима смо пили густо вино каквог нигде друго нема, скршена радошћу сусрета и хуком долазећег облака што се ваља и непрестано мења облике и боје, али спушта све ниже и све је тежи – све ово време, сваки дан дугачке године, зебња не напушта; расте. Густа нам магла паднала… на душе, на ум и очи.
Видела се предаја у духу; видела се предаја у идејама. Клонуло се и снагом. Намножило се много неправде. Чујем и гласове, снажне у одлуци да остану ту – у библијским размерама свести о страдању – из тих врелих дана, из раскошних и тескобних часова: Само да претрајемо физички, није први пут овако…да се сачувамо. Доћи ће друго време.
Истина, све се смењује. Само што жив човек мора да претрпи ужасе.
Брује ти дани, згужвани у потиљку. С једне стране радост – тамо се увек изнова умијеш суштином, с друге раштимовани поступци и речи кроз које се јасно осећа разбијеност заједништва. Све у свему – у ишчекивању да се живот изведе на чистину, он пролази између местимичних пуцњева, убистава, рањавања и мисли што свакога повремено разједа: остати или отићи? Остају само они што осећају шта је живот у вечности и није их много. Ових дана желим да верујем да жртва има смисла, и да је онај осећај од лани – да је живот прошао и да се све већ догодило, био само један трен на трачницама времена. И да је порука моје младе пријатељице која је заменила ноћи у Београду за ноћи на Космету: Немој да бринеш, има Бога, граница што пречи издају и терор, да је светлост што ће нас одбранити.