Ко има најмање даје највише

Јесмо, ми смо ваша деца, рекао је Марко Јовановић из Чачка, после 180 препешачених километара до Ниша. У мени је нешто заиграло – све време то говорим и тако осећам. Наравно да су наша деца. Изрaсло младо жито на нашим њивама. Свака генерација носи свој део и улог у свету. Наша је била да изродимо ову децу, да им пренесемо приче које су нама преносили, да из тих прича они узлете и осветле земљу. То су деца, од којих велики број и ради и студира – никаква посебна елита. Сазнала сам, у грађанском рату,  како се за тили час сазре и одрасте. Била сам млад професор у средњој школи у Невесињу – силан народ се повлачио из свих крајева, мени су допала на тешење – деца.  Лица која сам тад видела била су лица зрелих људи. И зато знам – нису ово деца која ништа не знају, то су људи који су решили да остану у својој земљи и да је уреде. Из којих су се пројавили чврсти карактери, воља,  гени и сени предака – јесте, упркос иронијским коментарима, за своје време пронели су дух Солунаца. Нешто се десило – катарзично, митско – за ово време несхватљиво – оваква повезаност јавља се, само, у одсудним тренуцима. По небеским знацима – сунце нам је дато целе зиме – биће све у реду. Велика се мена одиграла – оживели смо и заволели, снова, једни друге. Наравно, по рубовима догађаја увек има разних струја, па тако и у нашој причи. Бурна су времена – али, не треба подлећи мржњи на ближњег, без обзира на политичке ставове. Углавном, хтела сам само да кажем да је Марко из Чачка, кроз своје речи, и у свом лицу – изнео прототип српског човека из минулих времена на видело наших дана. И шта смо схватили? Тај човек је увек ту, крајпуташки чека, и кад густа магла падне – искорачи.  Делија, како каже професорка гимназије коју је похађао. Говорио је сталожено, са тихим осмехом, умирујуће – ми смо сад видели колико је ова наша земља пропала, и колико је потребно да се подигне. И још, морам да похвалим наше девојке, пешачиле су с нама, и нису се жалиле ни на што. Јесте, то су наша деца – и кад спадну све ознаке епохе, увек се покаже чисти дукат душе. Та кратка прича, цртица из Ниша – а таквих је много ових дана – разобличава све теорије о данашњим генерацијама, остаје само једно: човек си или ниси. Читала се, са његовог лица,  доброта и некакав опрост, ненамештен, који нас је све такао. Док говори, ја сам Марко Јовановић из Чачка, и на овом путу, они који су имали најмање износили су највише – сетим се редова из заробљеничког дневника мог ђеда: А у Чачку, изнемогле, гладне и тучене, од усташа, а заточене од Немаца, наша мила браћа, дочекаше нас на станици, наједоше и напојише. Ко преживи нека никад не заборави, нека довека буде захвалан  и приповеда о томе.  Дубоке су бразде иза нас, не може се лако потрти то време. Надајмо се, само, да Солунци наших дана (јесте, контекст је другачији, али истрајност је  наследна), неће дозволити да из сенке изађу некакови салонски комесари који ће хтети да наплате њихову чисту идеју  и да снова све симболe и приче од којих јесмо – потисну у куфере глобалистичких мера.