Било нас је неколико стотина на Тргу Николе Пашића у Београду на најављеном скупу подршке Оливеру Ивановићу док је тамновао.  Тог дана видело се да је светло угашено.

Био је велики минус, али Сунце је притегло дан; блештаво.

У престоници је још било новогодишње расположење; био је и велики минус, а и вест се ширила, старински, од уста до уста. И да није, шта се то Србе престоничаре (а и шире) тиче Косово и Метохија?  То је нека далека земља, како су их подучили, неоправдано митска, и ако је она препрека да се путује, да се селфира, од Аризоне до Багдада, дајте је, коме год.

Важне су франшизе, грантови, фондови.

Ствар је јасна: сами себи без туђих пара, нисмо у стању обезбедити пристојан живот.

Она бодрост на лицима наших старих, преживелих Гологоту,  забележена  филмски и фотографски,  у Грчкој,  лица која не одају предају, нити сумњу, лица са којих зрачи вера и одлука, знање да је једини пут, Отаџбина; прећуткивана пола века, заборављена  и забрављена; ништа не значе новом нараштају.

Прешли су тај пут многи. Мало их се склонило у страну.   Да нису како би доцније Растко оставио Дан шести? Како би Васиљев запевао?   Краков написао Живот човека на Балкану и Крила? Црњански Чарнојевића? Васић, Црвене магле? Винавер Ратне другове? Како би се Надежда уткала у мит, како би записала оне потресне речи којима су је бодрили болесни, рањени, на самрти-биће добро, госпојице Надежда, немојте плакати.

Митови не долазе само из дубине времена, они се стварају и одражавају дух колектива, његове тежње и жеље. Поред универзалних митова, сваки  колектив потврђује свој битак сопственим координатама. Догађаји и људи бивају преко приче и причања, уткани у те званично небележене историје; проток времена их згушњава, и тако се твори густа мрежа  традиције.

Ново време, међутим, презире традицију! Ново време презире све што није оно. А оно се  оглашава и огледа само у материјалном. У поседовању.  Жеђ за поседовањем код појединца развијен је перфидно и као опсесија, тако да у главама новог човека постоји само једна жеља: долче вита.

У том контектсу човек бива окренут само себи и својим потребама; отуђен од другог, од емоције, од историје. Испражњен да би примио нове садржаје, то већ није никаква новост нити тајна.

Просто речено: ново време оличено у глобалним корпоративним системима тражи покорност; њему нису потребни садржаји нити пртљаг минулог.  Све моралне категорије су непожељне.

Јасно је већ свима како функционише ново царство.

Дискредитују се сви митови, предања, традиција колектива; успоставља се само лична, индивидуална важност, при чему ја поседује императивност (привидно) у односу на свет.

Захваљујући новим технологијама,  спроводи се систематично убијање личности, њене везаности за конкретни колектив; а при том се парадигма света као глобалног села, одиста, успоставља као једина извесна срећа (огледа се виртуелној димензији, у којој је све могуће, при том човек бива заведен као становници рајског врта, змијом, забораљајући да у крајњој линији живот чини наша физичко-духовна димензија, контакт са другим, саосећање… и да су консеквенце виртуелног у коначном исходишту,  само дубоке фрустрације). Истина, неке функције виртуелног су корисне, али то у коначности не мења наш живот у њеној јединој димензији коју за сада имамо.

Блудећи по интернету, човек осваја рајске вртове за  себе. Исказује љубав, доброту, срећу, несебичност – лајкује, шерује…

На тај начин, колетив коме припада, хтео он то или не, у који  је природно укорењен, постаје му страно тело. И немио терет.  Што и јесте крајњи циљ. Испражњен од свог колективног, такав човек је универзални војник корпорацијске силе. И у смислу потрошаког духа и сваке друге врсте манипулације.

Због чега ово пишем?

И коме?

Нама. Нама, који мислимо да можемо поклањати заветну земљу.  Нам којима је све наше постало тешко и одурно; а туђе важно и блиставо. Онима који мисле да је једино решење отићи. Или предати све моћнима, и робовски провести век, срећно лутајући виртуелним просторима, убеђени да  је послушност једини начин опстанка и да је важан само наш слатки живот, ма он био само пуко седење испред екрана.

Нама пишем, јер, иако, притиснути флоскулом о томе како смо мали, живимо дугу историју; нама јер су наши преци подигли високоо лествицу моралних и друшвених вредности којих би се само безумници могли одрећи.

Збoг тога што кукавички пуцањ у Оливерово срце, у Човека који се увек смеје,  чини историју наших дана; и то страдање залог је оном зрну вечности, званом мит. На нама је да видимо како ћемо даље и да ли је нововековна таштина и празнина у нама толико велика да нам је ближњи најдаља тачка важности. И да ли у нама постоји још иједна морална категорија.

Нисам лично познавала Оливера, али свима нам је био род рођени.

Међутим, тог дана, тог зимног сунчаног дана, видело се да је светло угашено.

И да смо неми, и глуви, да смо спремни рестартовати своју историју, навући завесу, и поклонити се, као да је Отаџбина позоришна сцена, ћутати док заборав не нарасте до немости, док не стасају нека нова деца, наша, која ће нас питати: Добар дан, ко смо ми?