ОНО ВРЕМЕ И НАМА, ОЧЕ, ПОНОВИЛО СЕ

„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.” генерал Франц Фридрих Беме, наредба од 25. 9. 1941.

Отац је прешао Албанију и био железничар између два рата. Ветар никад нећу заборавити, говорио је. Шиба хиљаду ледених бичева; савијамо се, заносимо, падамо и пузимо. Ако останеш при земљи, на снегу – од тебе само леденица. Живели смо у кући саграђеној на име ратне одштете и зверстава велике царевине што се распарала као дотрајали шињел. Не дошли никад више, говорио је, сине Драгићу, нека их враг носи. Кућа издељена на неколико квартира – ту се помињу, ипак, стално злодуси што су вешали жене и децу.

Волео сам да читам. И часове француског, не знам, просто приањале речи за ме. Као кад зађеш у велику питому шуму, и стазе се отварају под ногама, помераш грање, лако, и дишеш слободно. Драгићу, треба да идеш на студије у Француску, говорили су.

Са професорком сам размењивао лако реченице. Пребирао преводе у библиотеци у сваком слободном часу. Професорка, треба оплакивати људе кад се роде, а не када умру. Оно што је истина у једном времену, у другом је заблуда, одговорила би. Монтескје је увек у моди, а ја сам био жељан речи, гладан неизреченог.

Говорили су да делујем сетно, занесено – и да наличим песницима. И ја бих се насмешио, и загледао у кровове, у грање, буктеће грмове цвећа.

Отац је живео кратко. Немци су поново дошли. Мајка је остала без посла. Пешачио сам једном до рудника – хтео сад да се спустим под земљу, да преносим угаљ, да гурам вагоне, све сам хтео да радим, поштено – за кору хлеба. Управник ме погледа: Мршав, танак; овде – ни за шта ниси! Цео свет спустио се на моја плећа; сиви дани, мирис немачког оружја, камиона, тенкова, топова; полицијски час, круте речи грубог језика, шлемови и мрак испод њих. Дошло оно време и нама, оче, поновило се.

Ви сте ђаци, немојте се плашити, каже професорка док нас изводе из учионице са упереним цевима, и обећавају да је ово само провера докумената. Мајка моја, бледа, и тужна – како ће сама? Док пуцају, она кућа као изнуђена лаж тресе се од плача. Ми смо у њој били, већ давно устрељени. Живи мртваци, на чекању. У списку душа што су олистале у октобру број сам 39.

ОСЕТИМ ГОРКУ РАДОСТ СЛОБОДЕ

Засени ме сунце, жамор заглуши – трепнем, и отвори се оно јутро кад нас је свештеник понад Брегалнице благословио, а песма се проносила косином, испод грања, спуштала на воду. Смрт опија младе војнике, јуришало се и умирало у поносу и слави, за оно што ће доћи – за поколења. Безумно смо јуришали, падали у ватру, преклапали очи мртвим, после одлазили у логоре, јецали и пили под ведрим небом, под грањем што нам је било и кров и кућа. Све је на свету и трагично и радосно; све је и истина и лаж; победа и пораз огледају се у мртвима. Све друго је обмана.

И Куманово – у октобру док подижемо топове, снагом својих тела ка Нагоричану, а оно увијено у измаглицу рујно израња из зоре, улазимо у један свет утехе боја, у дан у ком би требало само лежати испод храста очију пуних неба и облака. Тако је дирљиво све на узвишици код манастира одакле се отвара поглед на село у мирној плавети утопљеној у даљине Шаре. На фотографијама све изгледа сиво, и онај ко није ногом крочио не може разумети ове пределе. Јуришаћемо силно, падати ко снопље; али, ући ћемо у Скопље и спремити се за велико ослобођење.

Цео мој живот био је једно велико кретање, силне промене и велико врење. Такав је век, не пита шта би ти хтео, него идеш по сили догађаја. Али, професоре, ви сте били добровољац, вичу углас на часовима! Јесам! И, тамо у тим јуришима, мислио је сваки да није дошао ред на његову свећу. Сад сам капитулирао, сви смо капитулирали – признајемо оно што ће доћи. Осећао сам да ће овај месец донети неко разрешење, да ће се одиграти шта мора, да, то сам и говорио – и, још сам писао: све се нешто очекује, свет је нервозан, уплашен, забринут; али верујем да ће на томе проћи и да се неће десити ништа страшно.

Сад стојим голорук, нема поклича, нема команде – куд год око крене земља се румени, од наших тела. Настасја, драга – оздрави, ја не могу доћи у посету, дужан сам, још овај пут, дужан сам земљи, пишем супрузи у болницу.

Професоре, причајте нам! Воле да им говорим о Великом рату – слушају пажљиво, питају, разговарамо. Увек сам мислио да је разговор најцелисходији метод у школи.

Али ово гробље, где је погребена / огромна и страшна тајна епопеје, / Колевка ће бити бајке за времена, / Где ће дух да тражи своје корифеје./

Сви смо ми веровали да једном за свагда завршавамо велике послове. Жртва је, нама од рођења, била природна ствар. Свесно смо полазили, облачили униформу, певали. Из нас је силина векова ударала. Крф је био наш гроб и васкрс. Све је у овим стиховима – и сви смо ми прешли ту границу, говорио сам. Професоре, да ли сте упознали Бојића? А Ракића? То је било херојско доба, велико доба, познавали смо се са Универзитета.

Не долази у обзир да одступим, ја носилац ордена Светог Саве и Албанске споменице, добровољац, професор; нећу прећи ових неколико корака да бих остао жив. Не треба ми милост крвника.

Није свака смрт иста, децо. Тад смо умирали слободни; својим избором, свесном жртвом.

Све ово остало је у часовима иза нас. Док нас под стражом спроводе кроз град, ми верујемо да је све то нека забуна, кротко идемо, ништа нас ниједан рат није научио – док идемо, тешећи мајке и сестре које нас прате и додају којекакве ствари, октобар се распрснуо и пламти, све су куће у бујном цветању, као да пролазимо кроз нетварне пределе, као да први пут видим овај град, и овај свет – усели се у мене нека свечаност, и небо се у чистој плавети разли као пучина, и чух и вале крфских дана. Тек у шумним плућима ноћи и упадима војника у бараке препуне трагова наших тела, тек сутрадан у хиљадама метака који уместо кише пљуште по нама – осетим онај страшни мирис оружја, хладноћу другог простора, и кад кажем, ја ћу са својим ђацима, осетим горку радост слободе.

из књиге гласова „Мирис оружја и небо“