Драги мој Зијо, знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.

„Башта сљезове боје“, Б. Ћопић

Густ текст, препун слика, језик којим се домишља и измишља – а заправо задржава један свет – у књизи „Башта сљезове боје“, обележио је један временски период у коме није било једноставно опстати. Објављена у Плавом колу СКЗ, 1970. донела је једну фину носталгију и осећај да је сваки трен живота – и радостан и трагичан, лепак од кога се доцније живи. Башта  је посвећена Зију Диздаревићу, страдалом у логору Јасеновац, што гледалац, уколико није читао књигу, сазнаје тек на крају представе, што истој даје снажнан емотивни доживљај. Редитељски подухват Егона Савина (после монодраме Књига о Милутину) изврстан је начин да се актуализују и врате у фокус судбине обичних људи и дубоке истинске вредности које се намећу после ових представа. Етика и естетика не могу се искључити нити избрисати као принципи уметности; уметност – мора да преиспитује, али не мора да разара дубока хуманистичка начела. После монодраме „Башта сљезове боје“, у којој Небојша Миловановић у деведесет минута одабраних делова, упечатљиво варира више гласова и ликова које приповедачев глас призива, у човека се угнезди једино што је могуће – осећај вечности, оживи потреба за походом на Месец, и заметне се туга због црних коњаника што надиру, увек одасвуд. Приче из два дела књиге (Јутра плавог сљеза и Дани црвеног сљеза), драматуршки су повезани нужношћу директног казивања, те неколико кључних мотива на којима се представа базира – универзални су симболи са личним печатом. Магистрална нит адаптације прати Ђедов живот и карактер – те преко тога и цео један свет архаичних и затурених прича и јунака који износи архетипске истине и живот као вечиту жилу ината, потраге и збуњености – из којих се потпуно несвесно, чини оно што мора – траје. Улога Небојше Миловановића у овој адаптацији захтевна је, јер – казивање не иде из једног лика, из једног угла, већ је то непрестано мењање диспозиције, према томе гласовно модулирање од боје гласа, интонације, тоналитета  до специфичних говорних карактеритика одређених јунака,  потом мимика, израз лица, покрети – све то је потребно присвојити, доживети, увући у свој корпус, у свој ум, осетити физички  – па изнети на видело, на сцену. Помислила сам да је ово, не обична монодрама, већ – центрифуга после које човек може будан лежати васцели дан и видети звездано небо на плафону собе. Завршни моменти представе, у којима се Небојшино умеће уздиже до сугестивне  тихе трагике и печати утисак, јесу реченице из чувеног писма Зију, о црним коњаницима, и дјечацима који су јуришали на Месец.

Цела ова представа, као и књига – прожета је оним ћопићевским горким хумором и радосном сетом – приповеда се увек, као у бегу и теснацу, као да се умиче нечему што се не изговара, са крхким паузама, и навалом речи после њих; од обичних ствари испредају се невероватне приче митских размер, а све то да би се дохватило зрно лепоте, зрно радости – да би се спасио свет у својој страхотној доброти. Трен кад  глумац, приповедач – изговара опроштајне и заветне речи: Нека, Зијо…Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сијећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне, као да осветли мрак сале, као да се у свакоме од присутних упали тињајућа светлост.

Ципеле које, на крају,  остају на ђачкој скамији, ципеле зрелог човека – и питање, а куд ћу сад ја – остављју брисани простор за одјеке које после представе носимо са собом и одгoварамо мером којом можемо и умемо. Ово је катарзична сцена у којој се осећа процеп између човека и света, између онога што јесте, што је био и што је желео бити, тренутак кроз који глумац, одиста проживљено и истинито, проводи до гледaоца трагику човековог бића; тренутак у коме човек изува своје године, и оставља своје тело…

Егон Савин и Небојша Миловановић направили су једну велику и чисту причу о Човеку. Овакве представе, адаптације наших класика који су, углавном, живели на ивици коректности, али увек тежили дубљем и вишем – корење су и за лично и за колективно сазревање и проналажење.