Мислиш, соколе, никад се то не може заборавити – а јопет, претеко си, живот се замео и све се некако замрљало и као кроз завесу неку то време, тече, негде као да се и није десило, а знаш да јесте – остало ти само једно око, и то те сети свега.
Сећање шта је? Може ли се ишта докучити њиме?
Дакле, тог дана, 19. октобра, била недеља, била свадба у селу, и спремао сам се да идем мало на игранку. Обједном се пронесе глас, иду Немци, бегајте! Па сви навалили, бегај, бегај! А ондак ја станем и кажем, напротив, сад нећу да бегам! Само што сам се оокренуо Немци у двориште и у кућу. Не разумем шта говоре, не разумеју ни они шта ја говорим, нема никаковог толмача. И ја вичем, што да бегам, нећу, нисам крив, ни дужан ником ништа!
Потерају ме путем, а са страна одасвуд терају људе. Свети Тома беше, па са слава купе ко год се где затрефио. Неке и кундаче. Терају нас у школско двориште. Тамо и моја браћа. Сви наврли на ме, што ниси бегао, ти си могао, кроз они потоци и јаруге! Ето, нисам тео, кажем. Изабраше нас од деветнаес до тридесет пет и потераше из дворишта. Толмач, неки петоколонаш, изађе и прочита нам смртну пресуду. Згледамо се, и кажемо, а знамо да нема вајде од тог: Нема овден ти је због који нас убивате. А он каже, знамо, али и ви сте јатаци – што нисте дојављивали… Ја довикнем, што се ви ту њима извињавате, нек бију.
И плотунање обједном поче. Одмах ме устрели негде у главу, око ме заболе, што но кажу, ко зеница, ма каква зеница – ватра жива ко да је у глави, сева све – паднем, намах јер сам био први у врсти. Замути се све, вида нема – чујем само гласове. После плотуна, чујем појединачне пуцње – и видим нема спаса. Стего сам зубе, и чекам – мој је ред за стрељање. Три метка из машингевера: једна ме погоди. Сад оно око што сам мислио да не може љуће да боли, ко да се утија – врело све, рана врела и ја обуставим дисање.
Чујем одоше, певају ону своју војничку песму, ону Марлен. И мени се заврти, и бол припаде љути, а сетим се да сам и ја јутрос пошао на игранку, и да је сунце јутрос ко дуња загребало небо, приплаче ми се и почнем да јаучем, да завијам ко вук.
Може ли се од ината остати жив, ево не знам. Како нисам тео да бегам, тако нисам тео ни да умрем. И тако се зби. Наши старци што су ишли за нама, одмах припадоше међу наша тела. Тад, кад се састасмо сви ту – поче киша. Сапра нас мало кукавне. Мене на кола натоваре, и док ме возе кући у мом мраку блеште некаве искре ко репатице, па као и сам да падам у некакву црну рупу где све мрачи и блешти. Препраше ми очи, код куће, завише целу главу – немам појма да немам око. Све мислим само убоји и рањавање. Касније, кад ми скинули са једног ока газу – тражим огледало да видим какав сам то сад ја човек – кажу нема огледала. И тек кад се смирила рана и оток спао, глава се разбистрила мало – видим у чему је ствар. Ћорав сам.
(одломак из рукописа; фотографије Ана Гвозденовић)
