Долазим у овај град, у коме је Кнез главна одредница кретања, други пут. Једном из правца Зубиног Потока, други пут из Косовског Поморавља. Први пут још увек север Косова траје у идеји непокорености – прилично крхкој, али живој. Сад, већ подразумева се трпљење као вековни начин живота, као и на југу. Какав ти је осећај овога пута у односу на прошли, питају. Тада је мост још увек био бедем – сад је разваљена брана. Није ствар у мешању обичног света – већ у показивању моћи. Пренем се у сусрету са полицијском патролом – одједном разумем да ово кретање има границе. Косметом се човек креће од тачке до тачке сигурности  – од човека до човека, од куће до куће, од храма до храма.  Пространство које леже у очи  боли – кроз њега невидовно надиру црни коњаници и гавранови. Сталне су битке у густим маглама  што падају – и у песми и у стварности. У Грачаници се осети сва сила душа што подупиру нејаке наше дане – довољно је доћи само на Видовдан и стати у брод храма. Како се живи тамо одакле нећеш да одеш када се круг кретања и права човекова склапају као омча, када те сабијају до невидљивости? Живи се. Опиши нам мало тај пут, рећи ће, кад се вратим у Београд из кога се све наше судбине дешавају. Сви смо ми улог за коцкарским столом, кажем. Како је тамо?  Тамо је за поглед човека новог века време стало, тамо је за урбане јунаке живот немогућ – ипак, тамо је све, одговорим.

Насеља расејана по брдима, обронцима, удолинама, заравнима – мукло живе. Долазећи, Душица и Саша кажу, тамо је Доње Кормињане, Јованово село. Саша набраја и показује у расутим обрисима села, касније ће ми Јован исписати њихове називе: Доморовце, Доње Кормињане,  Ранилуг, Глоговце, Дреновце, Горње Дреновце, Мало Ропотово, Томанце, Панчело, Рајановце, Божевце, Одевце, Одановце, Кололеч. Наше је било Петровце, једно од највећи села, наравно са црквом, која је у потпуности збрисана, додаће.

Живот је утишан, утуљен – цели предели делују као да су утонули у тишину дугог кадра  које Тарковски држи између вечите неме неизвесности и експлозије.

На брду повише Прилепца  у коме је рођен Лазар Хребељановић, у низу сумрак  гута заставе Нато савеза. Са тог брда пуца  непрегледна плавичаста измаглица, даљини се не назире крај.  Пресече ме у грудима, изгубим дах, некакве јецаје као закрпе гурам низ грло – ипак, сузе груну. Зидине града у коме је рођен затрављене су. Све што је било остаће у чврстој кући народног певача. Одсеца се историјско време, земља прекупљује, продаје и предаје. Видиш, све су то сад узели, кажу моји сапутници. Причамо упола гласа. Нису узели, дали су им, каже други глас. Ето, тако, бива, саде, тако је. Шта ћеш. Ваља живети, туј. У изломљеним реченицама, упола гласа, чији главни део остаје неизречен, унутра, и боли, осећа се непретргнута и сигурна вера да ништа није вечно, да су сви одсечци историје тренутни, да ће једном коло догађаја да промени смер. Доцније, у Невесињу, дочекаће ме, у малој градској цркви, на обновљеном фрескопису,  кнез Лазар са главом у рукама, и ореолом.  Свет је цео систем знакова кроз које живимо. Расути, свуда где се пружи корак, повезујемо време, покрећемо мапе личних значења, оживљавамо и спајамо видљиво и оно иза контура. Шта је загарантовано човеку? Падање и бодрост којом устрајава.  Дуга патња и сигурна победа, рећи ће нобеловац Андрић. Нешто и од хука Дрине овде се осећа. Бистрицом слични векови теку. Историја као уже пуно чворова протеже се свим јаругама, планинским усецима и врховима, речним коритима, завојима, водопадима и затрављеним гробовима; кроз све честице што удишемо трагови и обриси векова уносе кроз наша плућа немире, света и века пре нас. Рала запињу о кости и вечито се ковитлају срца занемелих пред судњи час; дахови и погледи у мирно пролећно вече, у жарки плам лета, у утеху снежних белина, или нежних грана бехара. Нема одмора од историје, никад.

Записи које правим фрагментарни су; напросто налећу одломци, речи, слике – мешају се градови, предели, села; време је свевреме. Линеарно приповедање је за стишане хроничаре – овај дијак пати од вишка страсти. Сетим се, принцезе Атех и Павића – како су речи вејали са свихи страна, као снег.

Кад сам, дакле, пошла први пут у госте код Дунђерина у Митровицу преко Зубиног Потока који је одскора убележен као косовски, лето се згушњавало. Кад долазиш на Космет све се одвија по утврђеном плану. Неко те чека на једном месту, отправља до другог домаћина, до другог места и тако редом цео ланац прича се увезује. А, осећај да си сигуран, да си код куће – држи човека све време. То поље ко свако поље и ко ниједно друго – носиш у себи. Долазиш сад, да се увериш да је ту – да постоји. Андријана ће желети  да ме одведе  у манастир Соколицу. Волећу да сретнем срчану мати Макарију,  међутим,  тај сусрет се неће десити. Ускоро ћу добити поруку: Драга Весна, од онога дана кад није могла да нас прими, мати је тихо боловала и тихо се упокојила уочи Преображења. Жао ми је што је ниси упознала. По једном од оних ситних знакова који нас усмеравају ка себи, десило се да сам управо читала њену књигу и разумела да бих била немушта у том сусрету и да се догодио – и, да, одиста, нисам била спремна. Време је тек минуле короне, хумке су свуда свеже. А вишак времена који је гушио свет, одједном по изласку из епидемије постаје поново дефицит. Немамо много времена, већ ваља кренути ка Миторвици, и одлазимо до манастира Дубоки Поток за који је прибележено, у народном сећању,  да је прелетео на извориште из села Варага, што и тамошње приче сведоче. Мирно је и свеже, и летња јара као да овде не досеже. Или је само  рано јутро и росе још на влатима дрхте.

Тарковски у Запечаћеном времену каже да су ремек дела расута по свету као знаци упозорења на минском пољу. То би био одговор на питања због чега боравак на Косову и Метохији постаје прича о светим местима. Спојити мисао да су се махом сви темељи и звоници, иконостаси и фреске забеласали дубоко у вековима пре атомске бомбе, и пре многих светских чуда, да су урасле у видике као природни део – на позорници века који можемо одредити апокалиптичним пољем – са мишљу да улазећи у њих улазиш у временски брод, у космички простор  – неисказан је осећај, раван лету у космос.

Ништа не нестаје, а све пролази. Човек дубоко метафизички осећа ову мисао. Он је живи уроњен у покушај задржавања ствари и догађаја, при том тежећи да то што би одредило његову трајност буде неки савршен час. Ипак, живот је стихија, а човек је рањив и на сву срећу, смењују се периоди рушења и обнављања. Садашњост је увек најнеизвеснија. О томе, такође размишља позван да присуствује овом путовању, Андреј Тарковски, и каже: „Време које проживљавамо таложи се у нашим душама у виду искуства које се простире у њему, времену“. Нагомилани су у сваком од нас, векови. Сви збегови, страхови, рушења – све то улази у етику појединца.

У Бањској ћемо, засузити безречно, записати имена и оставити да се вину у звук кроз монашка грла, кад ми будемо већ далеко и у неком другом послу. Ћутимо, углавном на овом месту, на брду са ког пуца поглед, исти и пре пет векова и сад. Ветар се чује у гранама, лепи нам косу за лице, доноси носталгију за нечим неразазнаним и нејасним.

Саме смо у кругу негдашњег града – утврде се познају по рушевним подзидама, свака са својим мислима, а заправо испражњене од сваког садржаја изван овог часа и овог места. Није то ласно, стојимо ту – где нетко бјеше Страхнићу Бане. Бјеше бане – што и кад разуме да је противника толико да ни зрно соли нема где пасти – иде напред.

Једно шарено маче у бојама сунца и јесени умиљаваће нам се испод камених плоча поред храма. Све у овом јутру мизансцен је за невидљива померања великих драма. Све се одвија безречно – ветар, шуштање грања, јав птица – неко чврсто држи невидовну стражу, и осећамо да смо одиграли неку малу улогу овде, и да је важно што удишемо дубоко, и пуштамо да нас дотиче време, и сени. Додале смо со суза својих, одабрале шта смо желеле у малој радњи – оставиле новац, и искорачиле натраг у свет.

Човек без других слабо где може стићи, мислим, док Сања вози натаг ка Митровици. Никад не бисмо ушле у овај кадар без ње, али сасвим сигурно, требало је, заједно да укорачимо у безвреме/свевереме Бањске, јутрос, нас три. Све се то придодаје неком кантару  изван земних мера и обриса, кажем и разбијам тишину. Предео кроз који пролазимо, нису само километри – густо је време пало ту, и војске, и крв, и свадбене сузе, и песме. Стога, не може се овуда пројурити, густ је ваздух и отпор кретању – много је свега, много је сени. Ћутимо и зуримо у пејзаж. Све је процветало и пут испред нас делује као некаква танка линија, незнатна црта која се излама и изнова појављује, испресецана грањем дрвећа што спуштају цвет на шофершајбну, замагљена изненадним кривинама, наглим успонима и стрминама.  И, кад не знаш како – има ко отвара врата, помислим.

У Акваријусу – чекају нас Миљена и Александар. Сетим се, сад, да нисам питала због чега акваријус. Од аквариј – као место где се плива, али у ограниченом простору, или као астролошка ознака – водолија. Могуће је и једно и друго. Како год, у једном сокаку, одмах из главне улице, испод Кнеза – њих двоје годинама раде, за многе, немогући посао – сабирају људе и приче. Приватни културно центар – из кога њихов живот обухвата много више него што икаква званична институција то чини. Ономад, кад је била корона, све оно пусто време, нису изашли са Космета. Невакцинисани, седели су и чекали да се деси неминовно – да све прође. Ми смо се шверцовали из Србије  до Херцеговине и Црне Горе – мислили смо да је важно побунити се, и то је био наш мали чин непокоравања глобалном логору. Ништа ми не недостаје, кад сам овде. Једино кад одем одавде, недостаје ми све ово. По сећању записујем Александрове речи. Кад прочита ово, може се десити да каже, кад сам ово рекао, не сећам се, или нисам баш тако рекао. Иначе, нас двоје често се споримо око тога ко је шта и како рекао. Међутим, кад постанеш књижевни јунак – нема више побуне, рећи ћу му. Миљана – са којом сам се одмах заволела, има циклус слика: Ја сам са села. Кроз њега се смеје снобизму урбане доминанте, али кроз те слике избија и иконичност распећа – живе ране страдања неименованих, историјом неосветљених лица. Миљана има и циклус Ја сам Косовка девојка. И циклус Немањићи.  Живот је могућ само кроз љубав, рећи ће безброј пута.

„Играле се девојке насред земље косовске, мртво коло до кола чуло се до Брисела“, стоји испод триптиха, насликаног 2022. године. Уметност се рађа увек на рубовима трагедије. Сведочи и Тарковски, сведочи и Миљана. Никад нећу заборавити неке дане, и слике, рећи ће у једном часу Миљана. Ипак, кад год се сретнем с њом и Ацом – ишчезну тамни обриси, сине сунце – понад Косова равна – и пукне кроз речи и загрљаје све оно што се у законским административним  оковирима укида. Ту, у Акваријусу – у одабрном, ограниченом простору стално је кретање, нема стајања. И живот ускомешан, неизвестан, на рубу ножа и метка – узинати се и расте; разговори после програма трају дубоко у ноћ. Памте се дијалози, распоред седења, ко је с ким полемисао, ко је шта пио…А, Бога ми, пије се – здраво. Ограниченост је увек услов за прекорачење, рећи ће Миљана једном. Први пут кад сам дошла разговарали смо Жарко Миленковић, Александар и ја, о болу, губитку ближњих, о укидању блискости у новом веку. Куцали су ситни сати на окна,  досегли смо онај трен густог мрака из ког пуца разданица,  речи су, не само вејале, него чврсто резале простор и ум, сударале се, расле, стишавеле – могли смо видети голим оком како се материјализују. Сад, разговарамо о књизи Душке Филиповић „Метохијски сфумато“. Знате ли да је Метохија забрањена реч овде? Ко је помене у јавној сфери бива кажњен, чујемо током разговора. О нама се одлучује увек негде другде, казаће Миљана. Док бележим ове редове, промине поново она Кнежева фреска са ореолом и сопственом главом под мишком. Све су наше главе под мишком, у које год време да се родимо. Аца и ја много причамо – смејемо се и љутимо. Миљана је директна, и каже одиста све што мисли, али на неки необично неувредљив начин. То њено лепо бело лице и и мрке топле очи – све јој дозвољавају.  Ипак, дубоко негде као у мрачној старој шуми што се, оку невидовне сени померају, испод радости у многима овде згрчено и залеђено живе искидани призори, страшни часови – тешко зацељиви. Једном је Миљана рекла, никад нећу заборавити…Погледале смо се, у Акваријусу су се сенке отимале са сунцем што је било високо изнад града – осетили смо хладни хук како пада, ту између столова, како ни грамофон који зазива сентимент не побеђују мук. Све на трен заличи на сцену из Ивановог детињства – ону у којој  се у позадини рата  – Тарковски узнесе и у разрушеној цркви направи склониште, не само за тело већ и за оперске арије, и понеки симболички предмет што асоцира на безвременост. У природи уметности је рушење граница, пише Миљана. И још, ко то мени може да одреди три квадратна метра и пет кубика ваздуха на земљи? У Грачаници и Потоку о засецима судбине у живо месо говори и Живојин Ракочевић.

Ипак, све артистичке асоцијације нису никаква утеха у свакодневици. Сваки дан је као ход по жици, као брисани простор преко кога лагано корачаш – све је увек у игри, заправо, живиш као да си јунак у некој безобалној представи у којој нико не зна ни ток, нити исход. Сад је тако, али све ће да прође, ништа није вечно, казују поступци и лица на свааком кораку. Свикли смо да трпимо, ми смо трпељиви – такав удес нам је овде писан, каже Саша док из малих чаша миришемо домаћу крушку. Сетим се да је једном неко рекао, ко пије крушку, тај нек се не нада да ће запевати.

пролеће, 2025. путем Сфумата

У овој причи учествовали су Душица и Саша Филиповић, Миљана и Александар Дунђерин, Јован Зафировић, Жарко Миленковић, Андријана Живановић, Сања Микетић Суботић, Живојин Ракочевић – братство манастира Драганац, једна Анђелија, земљоделац Мирослав и баба Добрила, сваштознанка, што ми је шапнула истину