Писаћу и нећу тражити никаве изворе, нећу гуглати нити доказивати никакве теорије, исписаћу ове редове из затурених, одбачених сећања – неупотребљивих, како сам после свега мислила. О свему се ми Срби расправљамо кроз дубине времена и историје па ћемо и о догађајима из овог века којe сад живимо.
Поређења су начин да се утврди нешто о нечему; да се успостави принцип огледала и сравне, ако је могуће, различите ствари кроз заједничке појединости. Ипак, поређења су, често, незахвално оруђе, јер сваки догађај има различите актере и по личном карактеру и природи, а и околности су другачије. Не улази се двапут у исту воду, вели Хераклит. Али, човеку се чини, понекад, да се понавља увек иста матрица, и да је све исто, иако је све у непрестаној промени.
Била сам у марту, 91. негде око Теразијске чесме када је патријарх Павле стао на говорницу. Како је било, остало је забележено на видео записима; међутим, свак је за себе спаковао овај трен, а он се цртао ту на наше очи, као жива историја: од овација до звиждука. Кад су студенти ушли у протесте ових дана, покушала сам да се сетим далеких мартовских догађаја – да ли је већина знала шта се дешава и да ли је разумела те дане?
Искрено, ишли смо понесени идејама слободе, истине, правде. Набаждарени на висока морална начела, генетски предодређени на побуне, викали смо којешта, сад памтим само: Бандо црвена! Иако је Патријарх изрекао, једноставним речима, кључну ствар: Дошао сам да се не би десило нешто што не ваља, иако је био угаони камен на Теразијама и буквално и симболички, ипак, ни сам није избегао, да се неки од наредних дана, изруче и на њега звиждуци и недоличне пароле. Сваком пристојном кнедла је била у грлу, али све је то било део искушења и страдања на његовом великом путу ка себи, ка нама, ка Небесима.
Били смо куражни, млади побуњеници. Кад је прошла вест да су изашли тенкови, доцимер ми је рекао: Од тебе ће остати само минђуше. У дом смо ишли на смену да се окупамо и понешто грицнемо. Ред испред телефонске говорнице на Карабурми протезао се до улаза, али није било дугих разговора. Чуло се, ма не идем, ма какви, ма јок, не секирај, учим, или идем, па шта, ево сад ћу, па цркни, идем. Био је то наш круг, етапа и чин, ни по чему нови, али ми смо били други, и време је било друго. Сад ми се чини да нико није марио за политичаре, да је све текло невезано за њих – да их је превазилазило. Били су ту као некаква непотребна сметала.
Зашто пишем ово? Пишем, јер помаже да расветлим своју немушту улогу у историји – сведочење догађајима који ће нас одредити, и на које ћемо се позивати цео свој век, јер, то је био почетак краха света у коме смо живели. Доцније смо се одвајали и делили на различита идеолошка и идејна полазишта, али тад смо били студенти – искрени, вољни да свет преобуку у суштину хуманистичких идеала. Затим је почео рат, и ми смо се погубили, којекуде.
Наредне студентске демонстрације посматрала сам ратним дурбином. Нисам више била студент, нисам била у Београду; била сам у Невесињу, и била сам очајна. Налазила сам се у некаквој тампон зони између два света – припадала сам и једном и другом, а била трећи. Београд је деловао далеко, ми смо били у дубокој агонији голог опстанка који је, опет, зависио од Београда. Знала сам да многи од тих студената немају пребијену пару, да имају само један пар ципела, можда издераних, да су у нечијим капутима, да су из разних крајева пристигли у академски простор; с друге стране, преко Дрине, гинуло се као снопље што пада, пређе рока. Многи несвршени и свршени студенти, који нису умели да се не одазову завичају и многи срчани сељаци, млади – испод белих растреситих облака, расути су под травом, занавек. Децу којој сам предавала књижевност, чувала сам од грких речи, живот им је био довољно грк. А опет, и тамо су се отварали часови радости, заметала се срећа и чуо смех. Што би, ових дана, пријатељ из Грачанице, иронично-искрено рекао: Добро сам, како другачије могу бити на месту где немаш никакву бригу, само да будеш жив, да опстанеш. Била је то још једна српска подела – на живот и на смрт, тај други студентски талас. Улоге су биле подељене, баш као што је Црњански записао у „Роману о Лондону“ да је живот нека врста чудновате позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу, а утешно је само то што смо при силаску са позорнице, сви, једнаки. И краљеви и просјаци.
Данас, снова студенти у једном другачијем заједништву него у оба таласа пре, поручују: Овде смо! То су све лепа лица наше деце, помало збуњена и наивна, али ипак, жедна и истине и правде. То су, највећим бројем, девојке и младићи од којих многи и раде и студирају, јер другачије се не може у ово време. Свет се љуља, морала нема. И решили су да подигну глас. Ко ће ако не они? Ако знају да решавају теореме, апорије, алгоритмове, тумаче законе, анатомију, филозофске изворе, књижевна дела, статику и статистику – поштено уписани, поштено студирају – срчани, још увек – због чега не би били оличење бољег? Или бар упалили светло, размакли дебеле завесе апатије, отоврили прозор за дашак истине? Наравно, сваки човек је различит – неки од њих су верујући и литургијски, неки атеисти, неки национално орјентисани, неки верују у глобалне грађанске појмове…али, суштина је у томе да они још увек верују, и у томе да свет никад није унисон, да је склоп различитих идеја и система. Догађај у Новом Саду је само она кап која прелива чашу – зато не треба сумњати да је много тога испод, важног, о чему мисле и осећају студенти – као и сви други. Ко нормалан може да не мисли о Космету, о литијуму и рударењу, о томе да купљене дипломе и докторати столују, и да никаквог етичког нити моралног компаса нема?
Да не буде забуне – много је играча споља, са разних страна распоређено. Они су, за већину младих, неважни – као и нама ономад, а, опет, вероватно – одиграће неке потезе. Стога, лично, издвајам и бирам симбол Машинског факултета у Београду – зупчаник. Практичан и метафоричан. И то, видиш утеши ме.
Посматрам градом лица, слушам дијалекте, и мислим да онај ко верује да су ови млади људи зомбирани овисници од мрежа, вара се. Жилавији су и животнији но што изгледају. Да ли ће бити изманипулисана њихова вера и енергија? Бог зна. Побуне су историјска ствар, ништа није вечно, све је у промени. Свака генерација има своја искушења и право на своје заносе и заблуде. То је тако и ту се ништа не може.