Јесмо ли сабрали тегове?                                                                                      Шуме у језеро силазе                                                                                              И сећања се разилазе                                                                                              У светлост, у страх, у снегове.

                                          Иван В. Лалић

У дубини ноћи приче су расуте као звезде. Парамо дубоку таму несводљивог неба. Мати и ја. Све што боли, може да озвезди.

Између онога што ће се догодити, и онога чему се надамо, само је дах. И цела модрина ноћи у којој свет спава. Час је кад око не хвата никакву линију хоризонта.

Мајчин глас као уже, вуче време.

Ти мислиш да је мени било лако!

Три године, у кући, сједио нам је тај кожномантилаш! Хеј! Донио некакaв проглас, сјео и чекао. Државне непријатеље. Вели, дођи де, мала, вамо. Је ли ко долазио непознат? А познат?

Доносио нам писма, од оца; отварао и читао наглас. Тамо ђе је писало фала Богу и слава Оцу на небесима, повисивао је глас, па колутао очима, пребечивао: сад вас све могу стрпати у бувару! Ни шта је бувара ни што бисмо тамо, нисам знала.

Могу да замислим мати; мала мргуда на фотографијама из детињства, са обавезним плетеницама, шири очи и слеже раменима.

Личио ми на тату. Сједила сам му крилу, еј!

Нисам вјеровала да тате нема. Вадила сам испод превијених тканица слику. Један брко, отуд, лијеп као Бог, гледао ме је.

Онда бих са стране загледала, тог што сједи, тог у црном кожном мантилу, и мислила како је то, ипак, он. Прерушен. Само нико не смије то да каже. Сви се правимо луди.

Помисли. Размјештали му за спавање, поред пећи, а ми сви у другој соби гријали се дахом. Једни другима дували у врат. Правили ватрице од којих се гријало цијело тијело.

                                                                  ******

Сећаш се, мати, како некакав дугајлија, незграпно висок, уз рат, паде међ нас у школу. Мало говорио. Стално се освртао, око себе, па седео не као крупни људи, разбашкарено; него гледајући да се како сакупи ако може; да се онепримети; понекад, додуше, наслоњен на руку, загледао се у брда кроз прозор. Румена и бела. Деловао као рашрафљени дрвени лутак. Уз све то, предавао музику. А сећаш се, мати, кад му је умро отац? Успут, неко запитао, чек, чек, па коме идемо на испраћај? Испоставило се да је то онај кожномантилаш. После се чуло само, кочи и отварај врата, Бога ти пољубим! Тако на испраћај стигао само венац.

Није лако том човеку, вели мати. Туђе бреме носи. Њој су сви добри, ето.

Чак и за њега, вели, за тог кожномантилаша, то му био посао, шта ћеш.

А потом се занесе, као да је преплави неки унутарњи врели вал: Ђаво га однио! Ђаво га однио!

Дубоку ноћ зобљу наше очи. И речима на њеној плаштаници бушимо рупе; ако узмемо какву сјајну нит, опараћемо је часком, у звезде.

Куцкају кристали на лустеру; цела ова ноћ је жива. Пуно јe часова око нас. Пуно је сећања што се наслањају једно на друго.

Ова кућа чији прозори као жишке светле у небеса.

Ова кућа као на литици, у вихору, осовљена на ону једну тачку, вршне равнотеже, гравитира, увек ка нама; ова кућа, пуна нас самих, као бомба што је стежемо; као звезда у мрклом небеском ковитлацу; као звезда са које се круне трнци, за кресиво.

Као дрхтећа, усковитлана вечност што ће нас одбранити.

Ноћ нас обухвата. Овија. Густо. Свеже. Тешко. Утешно.

                                                            одломак из приче, књига „Венац за Оца“