Као кад брзи воз пројури кроз неки град, а ти наслањаш чело на окно да ухватиш што више одраза, што више боје и облика, приљубљујеш цело лице, размрљана си тачка, наслањаш и руке, постранце, поред лица, сужаваш фокус, као да ћеш успети ухватити срце оног што промиче. Уносиш се у простор кроз који тутњи машина, искочио би и остао да истражујеш, да откриваш, ћутиш и смејеш се, ту, али то је само трен који се не може продужити. Но, тај трен биће медаљон за дубоке зимске ноћи и плаховита пролећа, за жарка лета у која ћу се сећати раног септембра у Москви. Бити у Москви, два и по дана, подсећа на путовање захукталим возом. Ипак, не остају ли најдуже у човеку детаљ и трен?
Овог лета опседала су ме небеса. Загледала сам се у облаке, у њине форме и растакања. Небо над Москвом слаже се са речју бескрај. Иако су нас заплашили суморним данима, облацима, кишом, хладноћом, Москва нас је дочекала мирним несагледивим небесима. Моја сапутница, професорка Маја Анђелковић са којом путујем на Сајам књига, показује се ентузијастичном путницом, дивног разбарушеног духа и нарави. Нас две, тако летимо, и само што не кличемо: Москво, ево нас.
Мој интимни књижевни дневник, највећма је везан за Русију. Нема, мислим, ни једне земље са толико књижевних адреса (у сваком погледу) и толико љубави за своје писце.
Ту, одмах, на Шереметјеву, поздрављамо се са Пушкином. Усред те савремене Вавилонске куле (занимљиво је то како је човек лепо домислио, кад не може у висину, може при земљи, а опет као тачку за узлетање ка небесима, сатворити место где ће се сви разумети) пружамо руке ка Александру. Он је у покрету, разбарушен и замишљен, са руком испруженом ка нама, доле ( значи на високом постаменту) као да чека. Испружам руку ка његовој. Између наших дланова, струји неизрецива сила вечности. Овог пута само ћу направити покрет као да желим да полетим, истегнути тело, и руку, бићу као стрела, али не усуђујем се да дотакнем тог силног младића. Овога пута не. Само стремим.
Иако сви знају тај нововалиноски језик – енглески, мислим да није ред да се ми Словени споразумевамо помоћу њега. Зато извлачим некаве речи, творим некаве реченице на руском. Маладец, искрсава ми у глави Захар Прилепин, само тако, говрићемо руски.
Добили смо инструкције како возом, а потом метроом да дођемо до града. Ту на изласку из авиона, и после у реду пред пасошком контролом, развија се жива дискусија како је боље отићи са аеродрома, Јандекс таксијем или Аероекспресом. Један фини млади човек спреман је да нам обезбеди такси, каже цене су скоро фиксне, и нема пљачке, то кошта од осамсто до хиљаду и двеста рубаља. Слично дође и воз, али пошто причају о томе да можеш да се загалвиш колима и по три сата у колони, нас две се држимо плана из Београда. Воз па метро. Касније ће се испоставити да ћемо тек за три сата ући у хотелске собе. Наш човек воли комфор, и скоро сви наши одлазе колима.
Ово је пут је пут из снова. Била сам некад давно на апсолвентској екскурзији у Русији, и ни замислити нисам могла да је нећу још некад посетити. Али, живот није једноставан, и дуго је требало да се деси овај кратки лет у жеље.
Нас две се у возу смејемо, слатко, и једна лепа Рускиња пита одакле смо. Из Србије, а она вели, осећа се балкански дух. Удата је негде у Хрватску, упознали се преко интернета, вели, иначе иде у посету својима негде дубоко у Сибир, Москва је плаши. Замишљам јесен тамо где она иде, сетим се сцена из Михалковљевих филмова, и тих шума које те увуку у себе преко екрана. Огромне, стасите, до небеса ударају, а опет прозрачне и нежне.
Промичу поред нас шуме и честари, док сат куцка московско време. Радосна сам и лака. Сећам се песме наизуст учене: бјелаја берјозка под мајим акном, принакрилас сњегом точно сјеребром… Не само брезе, тај дугачки низ чине разнолика стабла. Доцније, при повратку, једна бака из Рјазања набрајаће ми врсте: клен, храст, јасен, туја, брест, граб, багрем, јавор, кестен, и наравно брезе, брезе, брезе… Нисам нигде видела такве шуме у којима се додирују и преплићу гране различитох врста дрвећа. То ме усхићује. Мислим о томе како је овде све тако, просто, дубоко и испреплетено. Ухватили смо окрајке светлости, успели да омиришемо ваздух и закорачили у московску ноћ.
Хотел Космос, док му се приближавамо на подлози ноћи, заиста делује као озвездана кошница. Светлуцају жаруље из прозора, и мада огроман и бетонски незграпан дању (али импозантан), сад делује раскошно, као да лебди у васиони. Испред, Гагарин, монументално у ко зна којој размери. Приближавамо се као космонаути, у безваздушном простору, лагано. Испоставиће се да је овај хотел-џин одиста земни космос. Крцат је свим језицима и бојама. У њему се не спава, будан је целе ноћи. Ту можете у три ујутру заливати лубеницу пивом, или јести какво узбечко јело. Лифтови зује по целу ноћ. Један млади Рус изјутра, водећи за руку нежну Кинескињу, по начину на који затварам врата, смејући се каже, маладец, рускаја, права. Громко се смејемо, кажем, не рускаја, српска. Он каже, ја сам војник. Потом некако лифт заличи на купе у коме се возим са Чарнојевићем, или Рајићем, сад ,свеједно је, јер, тај млади човек зна да је сваки трен празник, осећа се то испод његовох гласног смеха.
Ту на ВДНХ (Выставки достижений народного хозяйства) све је у знаку совјетске Русије. Монументални споменици у част рада, радника, сељака совхоза и колхоза…све то сад звучи замршено. Углавном, то место, цео комплкес споменика са парком Останкино је музеј на отвореном, како пише у туристичком водичу. Међутим, цела Москва је музеј на отвореном. Парадоксално, ВДНХ обележава осамдесет година, а централни споменик –фонтана Дружба народа, или како га још зову Златни сноп, симбол совјетског доба, на посетиоце оставља утисак царске раскоши. Иначе шеснаест девојака у народној ношњи означава исто толики број савезних република. У центру је Русија. Парк је подељен тематски, док јуримо подне пре поласка, вукући кофере, осећам се као да сам залутала(поново) у неки кадар филма Никите Михалкова. Вењаци са белим дрвеним бордурама, као чипкама, вуку да седиш, и уживаш. Бео и светао дан, савршен. Некаква радост плави све присутне; једна Рускиња ту, у једном таквом кутку прави ми одличне фотографије. Као на дачи, тако замишљам. Други је дан, обележавања Дана Москве, и сви су празнично расположени.
Москву је немогуће самерити, немогуће описати. Несагледива, немерљива. Чудесно замешена: сва њена лица и епохе – ту су, помирене. Ствар политичке (државне) одлуке, или не, Москва блиста свуда, где год смо завирили.
(део приче из Москве, цео текст излази у Националној ревији „Србија“ број 75)