Некад, као клинци, кад бисмо хтели да сазнамо од некога говори ли суштаствену истину, питали смо: Василија ти Острошког? И одговарали, Василија ми Острошког. То нам је била задња одбрана, увек.  Чак и у она чупава кожномантилашка времена кад је Бог протеран,  Василије Острошки остао је  с нама.  

Био је данас, тако неки дан, врео, бодљикав. Препун брујања, из висине, стешњен сећањима, дубок, као јаме бездање, а светао, и нежан, као утеха.   И могао је свако од нас, данас, бити где год је желео.  Био је дан за снатрење, унутра, у себе. Могли сте да не мислите ни о чему, могли сте да се сећате, да стрепите.  Да се молите и псујете. Штагод, у овом блиставом дану, да сте  хтели, имали сте слободу да чините.

И одиста, десило се много тога; свет је вртешка. Тек десетак минута на било којој друштвеној мрежи довољно је да се осети живот, незауставњив и стваран. Забележен фотографијом, и објавом, за комшилук. Крштавало се, рођенданисало, венчавало, купало, наздрављало…свет је од свих нас сачињен.  

Ипак, занимала ме је највише прича из Подгорице. Од оне прве фотографије, јутрос  коју је неко објавио испред Храма Христовог Васкрсења, са поруком, свиће, обављајући све домаћичке обавезе, нисам престајала да виркам на тарабе. Стрепила сам. То време пре нас, очи оних пре нас, њихови животи, никад лаки, но увек раме уз раме, саборно (зар се одвајало некад црногорско и херцеговачко, српско?), подупиру овај дан.

Некад, као клинци, кад бисмо хтели да сазнамо од некога говори ли суштаствену истину, питали смо: Василија ти Острошког? И одговарали, Василија ми Острошког. То нам је била задња одбрана, увек.  Чак и у она чупава кожномантилашка времена кад је Бог протеран,  Василије Острошки  остао је  с нама.  

И данас, то се, видело.  По светлости, чврстој, жеженој, која је исијавала из свих оних слика испред Храма у Подгорици. Мала је људска лудост, пред снагом Духа.

Много сам објава данас савладала на Фејсбуку.  Много расутих мисли, и порука.

Данас је био и тај дан, кад је спаљена православна Саборна  црква Свете Тројице, пре двадест седам година у Мостару. Један пријатељ написао је, свак своје  јаде помиње. Та бела, чврста, утешница, рушена је месец дана; држала се, бранила;  а тридесет хиљада душа, потом, као река, излило се из тог града, из свог корита, светом. У светлости  јуна.

Ако су наша тела куће наших душа; наше су цркве куће нашег духа. Које се вековима занављају.  А оно питање из детињства, које је топило сваку лаж, чини то и данас. Верујем да и сваки од оних који желе да се трсе свега што су били, стрепи и дрхти пред оним, увек једнако јасним,  детињим питањем – заклетвом.