Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне, писао је Раде Драинац; давно, а вечно. Ми, средњошколке, волеле смо мистику затурених библиотечких књига, и имена. Беше то у прошлом веку, у месту моје вечности, у мести које и постоји и не постоји; граничнику светова у сваком погледу.  Драга Доротеја, писале смо једна другој, Јелена и ја. Био је то свет изван светова; живљен  баш као у књигама које смо размењивале, посуђивале, проналазиле, куповале…

Хазарски речник,  увео нас је у дубине времена, а Доротеја се указала као познање.

За ноћ бисмо прочитале какво узбидљиво штиво, рецимо Јунак нашег времена. Па Беле ноћи. Људи говоре.  Дневник о Чарнојевићу. Дучића, Миљковића…  Читале бисмо, наглас, док нам се гласови не би расцепали, од умора.

Она је била рационалнија, завршила економију, сад марљиво у Канади, збира своје дане.

Каже да је то место, ту, где се нашла,  у Новој Енглеској, Јасна Пољана. И да није тако, тешко би се, тамо, живот могао поднети.  Не знам да ли сам ово потоње сама измислила, или она стварно тако мисли.

За потребе приче, све је дозвољено.

Прескочила сам новогодишње узбуђење на друштвеним мрежама; покушала сам неучествовати; чувати мир у хартији књиге коју читам.

Ипак,  ујутру кад зазори, биће тај дан; посленовогодишњи, у коме морам учествовати.

Изјутра, у рану зору, бележи се  мојих пола века, и нешто ситнине.

Из Италије, пријатељица, скоро па Наполитанка, пише, сутра ћу ти пјевати неку пјесму.

Јавиће се, и Дашењка, из Калифорније.

И Веца из Шведске.

Писаће Рада из Лондона, и Љиља из Аустралије.

Саша иу Аризоне, и Саша из Бостона.

И Душан, опет, из Канаде….

Писаће, и они што су остали,  тамо далеко, Миланка, и Мица, и Весна, и Сања, и Милан… старајући се да се наше недостајање, што мање примети.

Како време брзо стари, писао је Табуки, и ту у тој књизи наговестио је и страшне уранијумске смрти које ће обузети, не само Балкан, него и све који су му се приближили.

У расељавању, још чвршће, збијаћемо се у сећања. Стараћемо се да сваки сусрет буде велики празник.  Моји далеки детињи пријатељи, и часови заувек утиснути у простор који смо освајали.

После су дошли други простори, друго време, други и  дивни  и грозни људи.

А између је стао рат, и  време које никуд не истиче.

Читам Ребеку Вест, ону што ми поклонио Урош Петровић, Црно јагње и сиви соко, иде споро, тешко, иако путописно и хроничарско штиво; ипак у том путопису по Краљевини Југославији, поред исцрпних описа предела, догађаја, обичаја, људи…непрестано се оглашава  мисао о неправедности великих према малима.

У том оквиру, одвија се све. И наши животи, одређени су нашом географијом и историјом.

И наша глад за бескрајем, и вечито комешање које разумемо, а не можемо  укротити.

Јавиће се и неки, ђаци, данас, неки са којима сам читала, Рат је страшна свињарија, Барбара…

И моје овдашње пријатељице  са којима делим беле београдске часове; луде ко струја, нежне као трешњев  цват, дивље и неустрашиве, незаустављиве, горопадне, мудре, поуздане…и пријатељи, од којих не очекујем ништа посебно, сем доброте.

И неки потпуно непознати људи, са којима чврсто пријатељујем виртуелно.

Мој брат, послаће какав снежни предео, из оног поднебесја, помињаног, који ће сведочити нашу безречну љубав.

Муж ће донети кафу и ораховачу у кревет; деца су ми већ пожелела да постанем нормалнија у овој години ( куд ћеш лепше?).

И све ће бити потпуно и заокружено; пола века силан је то живот.

Ипак, и још увек, понекад, глад ми је бескрајна…

Ипак, захвална за страдања, као и за љубав, још увек читам књиге,  и после, често, дуго будна сањам, драга Доротеја.

Живели!