У јесен, шездесет и осме, на трибини Код Орфеја у осам, о којој се старaо, тада, Гојко Ђого, гостовао је Милош Црњански, са групом младих песника, који тек што су били објавили прве књиге. Велика сала била је дупке пуна! Свет је дошао гладан да чује Црњанског, сећа се Рајко П. Ного.
Те вечери са Црњанским седели су: Срба Игњатовић, Ибрахим Хаџић, Адам Пуслојић, Рајко Петров Ного, Радомир Путник, Мома Димић, Предраг Чудић, Драгомир Брајковић, Радомир Андрић и уредник трибине Гојко Ђого. Била је то, за њих, ноћ блиставог сећања. Видело се то, по њиховим лицима и неколико деценија касније, у СКЦ, 2013. на вечери јубилеја.
Јесен и живот без смисла; не само што отвара, заувек, мистични Дневник о Чарнојевићу, већ, као једна врста лајт мотива отвара све наше јесени. Како се отвори септембар, и тамо све од касног децембра, као рефрен раздељује се у свим нијансама, од дубоке летаргије до бодре сете. Скоро да се поздрављамо том реченицом. Она постаје замена за сва стања у којима јесмо, и ми и свет.
Треба ли песнику шта друго?
Феномен Црњански, вечан је. И нема самерљивости.
Свака реченица, коју је написао, приања уз неки час који претендује да буде вечан. Где год да се почне читање, где год да се завири, може и да се векује. Ретко ко је имао ту дубоку несазнатљиву ( на срећу српске књижевности) мелодију испод казаног. Све те чињенице, у Хиперборејцима, рецимо, докуметарне епизоде, само су нанизане фотографије на жицу за сушење, у некој фото лабораторији вечности. Кроз њих дубоко, несазнатљиво како, свет бруји. Читајте наглас, Црњанског, молим! Читајте.
Скоро, подсећајући се одељка из Сеоба, из кога сам понела реченицу за наслов збирке прича, само сам клизнула, од тог пасуаса, даље…и даље. Форма није пресудна кад је магија, кад је метафизика затегнута испод сваког написаног реда. Једноставног. Наоко. Лаганог. Који може да вас расече, као руб каквог листа, док мислите о његовој лепоти.
За чиотаоца, сладокусца, суштина написаног јесте онај тренутка који помера из садашњег. Није фабула пресудна, има нешто више и значајније од тога. Језик, на пример, који пулсира, поверење којим ти писац казује, његово уво на твом дисању, док читаш.
Писати треба, изнутра. Из самог живота, из саме приче. Учи нас Црњански.
И волети.
Иако, Роман о Лондону, није највеселије штиво, љубав Рјепнинових, опомињућа је и немогуће је после искуства читања, не трудити се живети веселије. Иако ни Сеобе нису ведра прича, наша је. Трагична и светла. Какве немамо. О Лирици Итаке, о Стражилову, о Ламенту над Београдом, Сербији, … седећи не би требало ни говорити.
Црњански, то је анатомија нашег постојања.
Али, из неког потпуно суманутог разлога, ипак, увек се тај маг у коме као у огледалу тече наше време, некако помера мало постранце, тек да није баш одраз, нечим се засењује. А пуна су нам уста, свуда: Црњански! Декламују сви. Чиста лирика!
Но, ипак.
Обележавајући 120 година од рођења, трбинама и изложбом, у СКЦ, примећено је да медији ( као одраз културне политике, тада) нису претерано марили за ту годишњицу. Све је било препуштено комедијанту случају! Међутим, као што неко написа на једној друштвеној мрежи, али у публици често није било места ни за стајање. И, видиш, то утеши ме. Вест да се негде говри о Црњанском, разносила се више, усмено.
Ароганција система глобалног нема механизме, ипак, јаче од Црњанског. Као што није имала ни комунистичка.
Свака врста неправде, привремена је. Пишући о њему, у есеју „Немири у књижевнсоти“ Исидора Секулић, бележи: Романтична црта у Црњанског, која има став овејаног скептика, па и циника! Романтичар, он, који се никад не престаје ругати, и профаном и светом, и живом и мртвом! Како на крају крајева треба схватити тог Црњанског, кад се зна да све те његове безбожно и развратно веселе забелешке читају побожне старе госпе, и осетљиве младе госпођице…“
Да, у овом скоро повику; како схватити, на крају тог Црњанског, цела је и још увек, може се рећи присутна, историја песника и једног народа. Његовог народа. То питање изнова, може се рећи, увек лебди.
Пребирање по пишчевом животу, сецирање његових светоназора, идеја, опредељења, инструментализованих у различите сврхе и тумачења, нажалост, често се огледа у јефтином и баналном питању: да ли је Црњански ( ипак) био левичар или десничар? Сходно томе, Црњански још и данас има посебан третман. Мада, свесни непобитне величине његовог опуса, некакви невидљиви апартчици као да се труде да Црњански не надмаши мере у којима су решили да одржавају његово име у књижевности.
Ипак, трибине на којима смо причали о Црњанском, причале су о нама. И, јасно, видело се да је и данас, као и те шездесет и осме свет још увек гладан Црњанског!
Поред професора, теоретичара, писаца, биографа, оних који су публиковали своје приче и сведочења о Црњанском, било је још много оних који су могли и желели да учествују. Јер, испоставило се, сви имамо неки однос са њим. Свако има нешто да дометне. И баш то је, важно.
Испоставило се да је Црњански, наша замршена, вечно жива прича.
Шта још писцу треба?
Ипак, све је то једна суматраистичка режија веровање у несагледиво, у вечно. Иза руба. Одалте, долазе све наше судбине. Замршене и чудне. Одатле се објављује победа речи.

Суматраизам, узвикнух, једном у једној соби, на планини, на крају света. У пупку света. Учећи наизуст Суматру, чатећи Привиђења, Химну…да би ме много касније, чистим провиђењем, дотакла његова сенка.
Коначно, следећи немире личног, и таласе колективног, довео нас је до чисте метафизике. Бескрајни плави круг, и она звезда, ко уме да разуме: пасош су за вечност.
И нема везе што није снимљен филм, нити тв драма, те године, О Црњанском. Што је Задужбина тек скоро добила пристојан простор. Што, има још много таквих засењавања, цео низ.
Има везе, једино то што не векује са Видосавом Видом Ружић Црњански, којој, по доласку у Југославију, из Опатије пише: После бурне ноћи, диван сунчан дан. Синоћ је био месец какав нисам видео у животу. Данас ујутру небеса. Шта онда значе мале свињарије Матић енд компани. Чувај се… Осим тебе, ништа немам. Чувај се. И учи да се смејеш. Свему сем мени. “
Он векује тако. На нивоу ексцеса. Субверзивно свим политичким системима.
Чисто лирски.
Писао је: Испунио сам своју судбину.
Јесен је. И дан кад је отишао. Иза хоризонта.
Код Хиперборејаца.
Зато, читајмо, наглас, Црњанског!

Јер: опредељивање за Црњанског има смисао опредељивања за слободу унутрар једног унапред задатог система вредности, како вели професор М. Ломпар у  есеју Црњански у Лондону.