Асоцијације поводом поновног читања једне књиге

Тестамент као некаква врста завета, као врста оставштине, део је и правне и обичајне норме, како појединaца тако и држава; и одувек су они који наслеђују  водили жив разговор са онима пре њих, баш преко онога што се протеже преко и кроз време, преко онога што остављају и што се бележи, било као диреткна оставштина или као последица исте. Наравно, садашњи  – живући незаобилазно имају примедбе,  замерке, похвале; слажу се или не слажу; углавном што би рекао наш народ, живом разговору никад краја. Дакако, живом, иaко су лица која остављају, углавном, већ одавно у неком другом свету, али као непрестани сведоци онога што је било,  бивају позивани и прозивани, може се рећи  кроз вечност. Коначно, све што се с-тиче у коначном збиру остаје и тиче се у целокупности људског рода – предака и потомака. У нашем језику о томе чак сведоче и глаголи: стиче и тиче као да не остављју много простора за дилему, тесно подударни, опомињу.

Дакле, шта је смисао живота, ако није тестаментарност у једној широј и дубљој основи?

Тестаментарност и у материјалном смислу, на нивоу ширег друшвеног- колективног бића, и на нивоу личног, појединачног деловања ( имања или немања); и тестаментарност на нематеријалном, духовном пољу чувања и очекивања, свакако покрива сваки трен и педаљ људског бивства.

Савремени човек, опремљен је на брзину и под различитим  медијским репресијама, веровањем да је јединствен, да му нема нико сличан, и да није ником сличан; да није ником ништа дужан јер су се сви пре њега према њему понашали неодговорно и себично; према томе његове обавезе према другима, а поготово према онима после, не постоје.

Потом, из овог аветног и аветињског става, произилази да не постоји никаква одговорност према заједници ( народу, држави, етносу…), те да једино што преостаје јесте живети пуним плућима, само за себе,  и  поседовати смешне мале статусне симболе, сиромаха: нове моделе солидних телефона, кола, јакну, патике, са ознаком oдређене робне марке.

Укинувши националне историје “малих” народа ( када је то потребно, а кад је потребно васпоставља их селективно), велики капитал завршава на наше очи колонизацију на  европском тлу, баш у нашој кући.  Круг се затвара. Преиначен је начин експлоатације, чак и олакшан. Нови робови имају иста искуства и знања, исту историју као велике силе, земље покретачи прерасподеле новог светског поретка. Нови робови су исти они стари поробљени народи, потомци оних што су потезали шавове и парали царства. Јесу ли све ово тестаментарне воље или пука судбина? Је ли могуће да су сви наши тестаменти водили у ропство?

Исидора Секулић, у Књизи дубоке оданости Његошу, која је одиста тестаментарна (не може човек  да не мисли нешто дубље и нешто шире, космогонијски, од  тренутка у коме живи) водећи рачуна о томе да тестамент није само последње располагање својим поседом, него је и последња “реч човека који иде са земље и из живота”, пише:

“Тестамент би, бар у извесним случајевима, требали да су такви да, уоквирени, могу са чашћу висити у реду уз портрете предака и рођака, а понекад и да боље и важније од портрета истакну вредности тестатора”.

И одиста, ове речи бисмо морали имати на уму кад год и шта год радимо.

Она, у једном делу књиге, бавећи се владичиним тестаментом, есејистички зарања у смисао тог појма – парчета хартије, у смисао потоњег човековог хтења и намере,  неизговореног или изговореног; онога што остаје, разумевајући да је то, често, коб, и последица добијеног.

Наравно, ко год се охрабри, ако није, да прочита наречено дело, схвата: постоји само вечност, садашњост је искрзан капут; а видљиво и невидљиво, као и у Лучи, једно су.

И баш, нимало случајно, у овом тренутку хаоса у коме се налазимо, чак и кад покушавамо да своје умове  изместимо из дневнополитичког, овај дивни текст, наук, о бесмртном Његошу; у коме из реда истих говори и Исидора, опомиње да је исотрија збир наших личних живота, а да је сваки од њих тестамент. Како то разумети у веку у коме је индивидуа и божанство, и ништа?  Божанство изједначено са милионима корисника неке робне марке, или услуге ( значи крупног капитала), божанство којима су додирне тачке видљиво исте, те будући да су сретни корисници истог, по том су у заједници на свим тачкама глоба, сви. И протестанти у Шведској, и католици у Даблину, и преостали Индијанац у Америци, и туриста Турчин у Гвинеји…. видљиви знаци распознавања јасни су: рецимо, корисничка телефонска мрежа, патике, сладоледи, твитер, инстаграм, фејзбук…То би требало да буде препознавање по сличном, и ту је чар глобалног села. Ту лежи она зачарана шума “јединствених” појединаца који деле исте “вредности”.  Некад се то звало хумане, или општецивилизацијске везе међу људима. И то се односило на: љубав, доброту, веру, гостопримство…

Пражњење од садржаја, људског, идентитетског доводи нас у позицију тупих оваца.

Ко зна одговор на ону: зашто вук не пасе траву, и покуша да живи другачије; тај не напредује; сунце га не греје.

Дакле, шта су то тестаментарне ствари и шта је све важно, ми данас и не можемо више да разлучимо, тако нам је препоручено. У сваком случају, Исидора, поручује: Све је тестамент.

Биографије, повеље, задужбине, међународни и приватни уговори, протоколи о парницама и куповинама, писма, тапије..све је то наша “културна историја” у “свим правцима живота: законодавство, црквени живот, верски живот појединца, обичаји, морал лични и друштвени, кућа споља и изнутра, покућје и алати, однос међу члановима породице, језик.”

Нема нетестаментарних ситуација; нема никога без тестамента.

Све ће једном бити под нечијим оком. И рукопис, и реч, и одлука. И руковање на фотографијама.

И то, видиш, утеши ме, нааписао би Црњански.

Стога, било би добро да се мисли и о величанству тестаментарног посла; од највишег до најнижег. Тестаментаран је и страшан одговор Гаврила Принципа на иследниково питање, тко стоји иза вас? Нитко, иза мене не стоји нитко.

Тестаментаран је и онај говор мајора Гавриловића; мада се сад спекулише много око његове веродостојности. Али, сама тежња да тај говор буде изговорен у одређеној ситуацији,  и баш такав, део је духовне тежње, жеље, да се остави потомцима траг и дух “вјечне зубље”.

Сваки акт, преписка, говор, изјава, поглавље. Све то је тестамент. Нека се нико  не плаши заборава.

У том смислу, требало би и политичари да се опходе према својој Отаџбини.

А и сваки од нас, лично. Сви наши појединачни избори, ипак чине, тестамент; из трена у трен. Тако је одувек. И стога, “ требало би се  интересовати за старе и нове наше тестаменте, и не само као  за документе културне историје, него као фонд књижевности, као огледало реалности народног живота и бића”.

Требало би веровати да је земни век загледан у душу, и да су наши тестаменти, дубоко у нама.  Време ће показати, и они будући, што ће се спорити са нама; какав је требало да буде одговор на питање:  а шта кад су и поседнички и духовни тестамент једно?  И шта кад је тај посед Косово? Очигледно, стојећи пред Сфингом,  немоћно и уплашено, не можемо разлучити ни шта је лажа ни истина, и стога тупо гледамо у шарене рекламе, заборављајући одговор.