Има Жак Превер једну дивну песму, која у преводу гласи баш тако некако: Шетајући около.

Нисам, наравно, хтела да почнем овако.  Превер је дошетао као и све оне ствари које незазиване, потпуно нејасно због чега, дођу тако пред човека, кад им се уопште не нада и преусмере ток догађаја и мисли.   Али, и ко би други у ову причу дошао, ако не писац.

Јесте, Сајам је био, и октобар у потоњој седмици,  топлој, што је остављала  жиг скоро болесно, нежно и тужно. Облачили смо се према календару, и, наравно, после,  гушили унутар сајамских кругова.

Вечерас сам, уз помоћ пријатеља,  спаковала  изложбу Живот и коментари, Милош Црњански, испод купола хале број два.  Лепо је то место, некако високо и светло. Поред, гле, комедијант случај, удесио, била изложба о Десанки. И неке фотографије, са неких путовања, њихових, заједничких, додирнуле су се.

Време се, начас, усковитлало, и преклопило. Кажу да  су њих двоје имали различите пероде у међусобним односима. Неки злуради кажу да је Милош, онакав какав је, никоме по вољи; писао  у неким белешкама, не баш господски о Песникињи. Приписују њему још штошта;  али она је,  по осећању које се може испратити кроз биографске редове, увек, била склона да га оправда, или одбрани.  И ових седам дана, јубиларних, као и на фотографији из 1930.(изложеној) њих двоје путују.  Некако се открива, да су шавови светова  лабаво уређени, и да је време флуид, у коме сви јесмо. Заједно, увек.  Све и да нико није застао испред тих плаката, свеједно је.  Некакав грумен вечности, тражио је да буде намирен; и ево их, ту, заједно;  нежно и уздрхтало, ређам паное, ево их, ту, да разреше нешто. Истина, он је сведочио, у Итаки, и коментарима, како га је Десанка, више пута, у раним поратним годинама, у разним побунама на Универзитету, спасла.

И , видиш, то утеши ме.

Али, нисам о томе хтела.

Хтела сам да да поченем овако: Урош Петровић, писац свих оних загонетних прича,  и ја, већ дуго имамо један мали шашави сајамски обичај. Наиме, некада, давно, куповали смо на антикварном делу књиге, и сусрели се, случајно. Било је пет до осам, потоњег дана Сајма. Узимала сам и остављала, ваљда петсто  пута, Скерлићеве “Фељтоне” и “Писци и књиге”, а онда је Урош, тај чудни чудак, извадио једну црвену новчаницу, тутнуо ми књиге, и додао још нешо по свом избору. Бегај, или нешто слично, рекао је, и читај.

Ето од тада, нас двоје имамо договор. Куповина у вредности црвене, за мене, на антикварној књизи. Понекад ми у пролазу, још првог дана, тутне у џеп новчаницу; понекад кажем, а не, видимо се горе; понекад, нећу сад, последњег дана ћемо. И пењем се, обавезно, као у ону зачарану, чудесну, Борхесову Библиотеку, претурам, на брзину, листам, цењкам се, спуштају  ми цену, кажу,  носите, све три, ето, видимо да сте срећни. Почело је то, дакле, још у оно давно време кад су мирисали и ћевапи, вешалице и пљескавице, испред  улаза у Лавиринт књиге.  После су се некакви књишки чистунци, побунили (мада су уредно њапали),  па су пљескавице и ћевапи укинути.  Тако су деца која раде, принуђена да уместо пет у по с луком, узимају некакве прескупе сендвиче (по европским, биће, стандардима)  од којих си гладан пре него грицнеш последњи залогај.  Нема везе, нек је културно.

Не смета ми  и није сметало, ништа, на Сајму, дакле.   Идем укруг, сусрећем се, радујем, причам.  Видим само оно што волим.

Не смета ми ништа.

Само недостаје.

Некоћ давно, скоро кад смо установили онај поменути шашави обичај, Урош и ја, окупљало се једно згодно друштванце, ту на Бродићу преко шина, на реци; дању у паузама између јурњаве, или после какве трибине, или ишчекујући исту…Били смо сродни по лудостима, волели смо да се смејемо, наздрављамо; волели смо институцију добре капљице, и  дубоког поверења.  Биле су то сјајне године. Били смо разноликих годишта; разноликог статуса  и занимања у свету књиге. Непрестано су зврцкали телефони; неко је неког тражио, чекао, грдио што касни. Пуне су нам главе биле прича које треба залити, скечева, ловачких згода. Било је ту, и понеких трептаја, и нежности, скоро дечијих. Било је и галаме, и псовки. Наздрављало се; јеле папрене пице, и псовало. Били смо у добоком заносу, друговања.

Одједном, нестало је; све то.

Баш некако кад су склонили и киоске са ћевапима,  пљескавицама и вешалицама.

Свако пише, кажу. Нека, дух времена  такав је.  Не бринем ни о чему, свако време поједе своју празнину.

Веца, моја пријатељица, ради у једном Архиву. И сваки наш сусрет, она гануто и усхићено, саопшти:  Сасвим сигурна сам, свако има неку мисију;  ниједан редак није написан, а да га неко, некад неће тражити. Веруј, видим то, сваког дана. Све има сврху.

Не знам, ове године имала сам тешке муке са новом књигом.  Није се могла укротити.  Подивљала, није се дала нигде где смо хтели да је укоричимо. Направила ми је грдне неприлике.  Све док није засела тамо где је хтела. Ваљда је и то нешто слично, велим пријатељици.

Млак ветар, увија ноћ око купола испод којих се размештају фабуле, дескрипције, акција, нежности, заплети; стихови, есеји, романи, приче, биогрфије, историја….

Сликам се поред Црњанског, ко зна који пут, пре него што скинемо плакате;  остале изложбе, сазнајем  на крају, пошто умотамо и последњу ролну папира, остају до сутра. Комедијант случај, увек се здеси неки куршлус, кад смо ми у питању, Црњански.

Потом, одмах у првом кругу, у трку за још нечим што нисам видела, сударам се са Урошем. Смејемо се. Иди купи књигу, видиш како паметно у тебе улажем, каже смејући се.

Поред чујемо: Брзо прође. Све брзо мине, чујем Црњанског.

Некада, после затварања, са оним друштванцетом, ишла сам на Бродицу, и даље, по граду, бенавили смо се…

Шаљем поруку, Урошу: Купила Ребеку Вест, Црно јагње и сиви соко.

Да ли ћемо икад више, онако, мислим, док дишем топле остатке октобра, у ноћи, тик код свега тога, што је било…Месец, заљуљан облацима, хладна  је и далека, флека.