Дижем ову чашу речи са жељом да  наша потрага за смислом  никад не престане, јер нема малих и великих живота – сви су животи велики и важни, а ми смо ту да тражимо одговоре и поправљамо свет док имамо даха

Човек увек иде напред, такво је устројство света. Међутим, он је највише оно што се већ догодило – оно што је минуло. Сачињен је од многих часова, предела и лица што су остали за њим. Наше је само оно што је прошло – све друго тек треба да буде, дакле, варљиво је и несигурно. Провела сам цео рат у Невесињу – на вечитој земној граници и граници вишег, метафизичког реда. Била сам млади професор књижевности  – припала су ми деца, цела једна генерација машинске и текстилне школе „Алекса Шантић“.

Учили смо о животу и смрти, о моралу и етици, о времену и његовим рукавцима, о губитку и болу, о праштању  – о томе како су сваки наш корак и одлука у свеопштем збиру догађаја – важни. О пчелињем послу међу људима. Сведочили сеобама.

На часовима књижевности читали најбоље: Дучића, Црњанског, Андрића, Шантића, Његоша, Васиљева, Миљковића, Достојевског, Толстоја…Дебатовали и кад књиге нису биле прочитане. Желела сам да у оквиру свега што се дешава – између пуцњева и примирја, између страха и радости, која увек долази, проспе се и не пита да ли си спреман да се насмејеш – наши часови буду оно светлеће недремано сушто зрно смисла. Имали смо часове свуда: у парку, на ливадама, у баштама кафана – и на гробљу неко ће се сетити.

Била сам први пут у школи, први пут разредни старешина. Предавала сам свим разредима генерације рођене 1976. Град је врвео од избеглих збуњених људи. Школа је била, верујем, више од тога. Била је једино место где је рат био апстрахован, где се живело изнад догађаја, где су снови били покретач, идеали подстицани. Истина, било је и тешких дана, много суза, црнине и туге. Међутим, интервенцијом вишег реда, десило се да је цела једна генерација младих професора дочекала, после дужег прекида наставе, нове и старе, мештане и новодошле ученике. Тако је почела наша љубав. (Иначе, професори Бранка Радовановић и Мирко Пиљевић, заволели су се тад и венчали, као и Стојанка Савић и Давор Радуловић. Били су ту још Јован Ђоговић, Мирјана Чабрило, Момо Шиљеговић, Ранка Радовић…Повремено би се неко друштво окупљало у мом стану  – узимали бисмо среда књиге којих је било свуда од пода до плафона, и читали одломке наглас.)

Синоћ, на окупљању, после тридесет година, неко ће рећи: Ми смо одиста волели своје професоре. Синоћ, на првом окупљању после завршетка школе – осећаће се, свуноћ, узбуђење – засузиће се свако мало, и без речи. Грлићемо се безредно много, и наздрављати, јер – у времену  које је било и страшно и велико – били смо,  не само ученици и професори, већ пријатељи и сродници, школа је била место где смо тешили једни друге, давали подршку, и подизали се из пепела.

Читала сам им безборј пута, и говорили смо наизуст Преверову Барбару: Рат је страшна свињарија, Барбара! Били смо суматраисти у једном крвавом и тешком рату – говорила сам им, и веровали су, да се од нашег осмеха, овде, тамо негде, далеко, на Уралу расцветавају румени корали и цветају трешње…враћали се у личну и локалну историју, и стрепели  да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи…

Била је то једна сјајна храбра генерација побуњеника. Памтим свако лице, имена помало бркам. Толико времена је прошло. Кажем им да су завршили не само средњу школу, тада, већ и универзитет. Такво је то било време. Са сваким загрљајем и наздрављањем, развија се неко сећање, нове – старе приче отимају се испод музике. Размотава се време, затурено а живо – све бруји од речи, као да смо још тамо – а стигли смо сви далеко. Шта год да радите, знајте да сте велики, кажем им, док ћуте, као некад док су ме подстицали да им, на часовима, читам. Има оних са поштеним рукама тежака и радника, и мило ми је – док се рукујемо осетим жуљеве, и снагу – по томе се надам, да о овој земљи има ко да брине, да је сви нису напустили. Има инжењера, професора, информатичара, трговаца, лекара, угоститеља, вероучитеља…расутих свуда. Ипак, ово место, ово НеБесиње,  у коме смо делили своје животе у једном страшном рату – веже нас чврсто, нежно, и тешко.

Сећам се како је једна Дијана, кад сам ушла у учионицу, рекла, ова мала ће седети са мном, и ухватила ме за руку. Како сам правдала часове, једном Дејану, верујући да свако јутро пре школе изводи краву на испашу; како су једном приликом, бравари да би се искупили за неку свађу, трчећи из старе у нову школу донели цео нарамак цвећа да се искупе – на питање, одакле  је цвеће, једноставно објаснили, како одакле, из башта око школе.  Како су неки дебатовали о Пекићевом Беснилу (само један прочитао) и како сам им дала високе оцене, јер су умели да бране своје ставове. Како је један Кико на тему Carpe diem, написао, трчим, сваки дан, трчим, али ухватити га не могу. Како је Дражен писао, средњошколац, као из космичког расцепа, силно, густо. Како смо у поподневној смени остајали и после часова, и како је једна Тања имитирала професоре, а нарочито радо мене, како смо после правили модне ревије, заправо неку врсту кабареа. Како су једна Вања и Наталија исписале преко стотину сведочанстава у мом стану за једну ноћ, јер сам кад би инжењере/професоре за време офанзива повукли на положаје, бивала разредни старешина свим машинским техничарима. Како сам, док смо радили Сто година самоће, схватила да читају мој рад. Како је један војник дошао у школу да правда часове једној Ранки, и завапио, оправдајте јој те часове, ја ћу је одмах женити. Како су после неке опкладе, слутим, пришли катедри кад је звонило, и један мангуп питао: Дјевојко, да ли бисте изашли вечерас са мном у град? Збуњеност, кад сам рекла, наравно. Увече је пола одељења седело у посластичарници, и смејали смо се.

Коначно, не може се заборавити, како је моје одељење, кад је мој брат рањен, бежало са часова да обере наш шљивик, и извади кромпир – јер смо сви ми били у Београду.  И како су Наташа, Весна, и Драгана из тог одељења уписале књижевност.

Боже, како волим ове људе – ову децу! Добре, духовите, честите – којима сам желела да изручим у главе неизбројане књижевне јунаке и приче, док се свет око нас цепао. И видим, док сабирамо фотографије у вибер групи – није узалуд садити ниједан виноград.

8. август, 2025. Невесиње

Ко има најмање даје највише

Јесмо, ми смо ваша деца, рекао је Марко Јовановић из Чачка, после 180 препешачених километара до Ниша. У мени је нешто заиграло – све време то говорим и тако осећам. Наравно да су наша деца. Изрaсло младо жито на нашим њивама. Свака генерација носи свој део и улог у свету. Наша је била да изродимо ову децу, да им пренесемо приче које су нама преносили, да из тих прича они узлете и осветле земљу. То су деца, од којих велики број и ради и студира – никаква посебна елита. Сазнала сам, у грађанском рату,  како се за тили час сазре и одрасте. Била сам млад професор у средњој школи у Невесињу – силан народ се повлачио из свих крајева, мени су допала на тешење – деца.  Лица која сам тад видела била су лица зрелих људи. И зато знам – нису ово деца која ништа не знају, то су људи који су решили да остану у својој земљи и да је уреде. Из којих су се пројавили чврсти карактери, воља,  гени и сени предака – јесте, упркос иронијским коментарима, за своје време пронели су дух Солунаца. Нешто се десило – катарзично, митско – за ово време несхватљиво – оваква повезаност јавља се, само, у одсудним тренуцима. По небеским знацима – сунце нам је дато целе зиме – биће све у реду. Велика се мена одиграла – оживели смо и заволели, снова, једни друге. Наравно, по рубовима догађаја увек има разних струја, па тако и у нашој причи. Бурна су времена – али, не треба подлећи мржњи на ближњег, без обзира на политичке ставове. Углавном, хтела сам само да кажем да је Марко из Чачка, кроз своје речи, и у свом лицу – изнео прототип српског човека из минулих времена на видело наших дана. И шта смо схватили? Тај човек је увек ту, крајпуташки чека, и кад густа магла падне – искорачи.  Делија, како каже професорка гимназије коју је похађао. Говорио је сталожено, са тихим осмехом, умирујуће – ми смо сад видели колико је ова наша земља пропала, и колико је потребно да се подигне. И још, морам да похвалим наше девојке, пешачиле су с нама, и нису се жалиле ни на што. Јесте, то су наша деца – и кад спадну све ознаке епохе, увек се покаже чисти дукат душе. Та кратка прича, цртица из Ниша – а таквих је много ових дана – разобличава све теорије о данашњим генерацијама, остаје само једно: човек си или ниси. Читала се, са његовог лица,  доброта и некакав опрост, ненамештен, који нас је све такао. Док говори, ја сам Марко Јовановић из Чачка, и на овом путу, они који су имали најмање износили су највише – сетим се редова из заробљеничког дневника мог ђеда: А у Чачку, изнемогле, гладне и тучене, од усташа, а заточене од Немаца, наша мила браћа, дочекаше нас на станици, наједоше и напојише. Ко преживи нека никад не заборави, нека довека буде захвалан  и приповеда о томе.  Дубоке су бразде иза нас, не може се лако потрти то време. Надајмо се, само, да Солунци наших дана (јесте, контекст је другачији, али истрајност је  наследна), неће дозволити да из сенке изађу некакови салонски комесари који ће хтети да наплате њихову чисту идеју  и да снова све симболe и приче од којих јесмо – потисну у куфере глобалистичких мера.

Писаћу и нећу тражити никаве изворе, нећу гуглати нити доказивати никакве теорије, исписаћу ове редове из затурених, одбачених сећања – неупотребљивих, како сам после свега мислила.  О свему се ми Срби расправљамо кроз дубине времена и историје па ћемо и о догађајима  из овог века којe сад живимо.

Поређења су начин да се утврди нешто о нечему; да се успостави принцип огледала и сравне, ако је могуће, различите ствари кроз заједничке појединости. Ипак, поређења су, често, незахвално оруђе, јер сваки догађај има различите актере и по личном карактеру и природи, а и околности су другачије. Не улази се двапут у исту воду, вели Хераклит. Али, човеку се чини, понекад, да се понавља увек иста матрица, и да је све исто, иако је све у непрестаној промени.

Била сам у марту, 91. негде око Теразијске чесме када је патријарх Павле стао на говорницу. Како је било, остало је забележено на видео записима; међутим, свак је за себе спаковао овај трен, а он се цртао  ту на наше очи, као жива историја: од овација до звиждука. Кад су студенти ушли у протесте ових дана, покушала сам да се сетим далеких мартовских догађаја – да ли је већина знала шта се дешава и да ли је разумела те дане?

Искрено, ишли смо понесени идејама слободе, истине, правде. Набаждарени на висока морална начела, генетски предодређени на побуне, викали смо којешта, сад памтим само: Бандо црвена!  Иако је Патријарх изрекао, једноставним речима, кључну ствар: Дошао сам да се не би десило нешто што не ваља, иако је био угаони камен на Теразијама и буквално и симболички, ипак, ни сам није избегао, да се неки од наредних дана, изруче и на њега звиждуци и недоличне пароле. Сваком пристојном кнедла је била у грлу, али све је то било део искушења и страдања на његовом великом путу ка себи, ка нама, ка Небесима.

Били смо куражни, млади побуњеници. Кад је прошла вест да су изашли тенкови, доцимер ми је рекао: Од тебе ће остати само минђуше. У дом смо ишли на смену да се окупамо и понешто грицнемо. Ред испред телефонске говорнице на Карабурми протезао се до улаза, али није било дугих разговора. Чуло се, ма не идем, ма какви, ма јок, не секирај, учим,  или идем, па шта, ево сад ћу, па цркни, идем. Био је то наш круг, етапа и чин, ни по чему нови, али ми смо били други, и време је било друго.  Сад ми се чини да нико није марио за политичаре, да је све текло невезано за њих – да их је превазилазило. Били су ту као некаква непотребна сметала.

Зашто пишем ово? Пишем,  јер помаже да расветлим своју немушту улогу у историји – сведочење догађајима који ће нас одредити, и на које ћемо се позивати цео свој век, јер, то је био почетак краха света у коме смо живели. Доцније смо се одвајали  и делили на различита идеолошка и идејна полазишта, али тад смо били студенти – искрени, вољни да свет преобуку у суштину хуманистичких идеала. Затим је почео рат, и ми смо се погубили, којекуде.

Наредне студентске демонстрације посматрала сам ратним дурбином. Нисам више била студент, нисам била у Београду; била сам у Невесињу, и била сам очајна. Налазила сам се у некаквој тампон зони између два света – припадала сам и једном и другом, а била трећи. Београд је деловао далеко, ми смо били у дубокој агонији голог опстанка који је, опет, зависио од Београда. Знала сам да многи од тих студената немају пребијену пару, да имају само један пар ципела, можда издераних,  да су у нечијим капутима, да су из разних крајева пристигли у академски простор; с друге стране, преко Дрине, гинуло се као снопље што пада, пређе рока. Многи несвршени и свршени студенти, који нису умели да се не одазову завичају и многи срчани сељаци, млади – испод белих растреситих облака, расути су  под травом,  занавек. Децу којој сам предавала књижевност, чувала сам од грких речи, живот им је био довољно грк. А опет, и тамо су се отварали часови радости, заметала се срећа и чуо смех. Што би, ових дана, пријатељ из Грачанице, иронично-искрено рекао: Добро сам, како другачије могу бити на месту где немаш никакву бригу, само да будеш жив, да опстанеш. Била је то још једна српска подела – на живот и на смрт, тај други студентски талас. Улоге су биле подељене, баш као што је Црњански записао у „Роману о Лондону“ да је живот нека врста чудновате позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу, а утешно је само то што смо при силаску са позорнице, сви, једнаки. И краљеви и просјаци.

Данас, снова студенти у једном другачијем заједништву него у оба таласа пре, поручују: Овде смо! То су све лепа лица наше деце, помало збуњена и наивна, али ипак, жедна и истине и правде. То су, највећим бројем,  девојке и младићи од којих многи и раде и студирају, јер другачије се не може у ово време. Свет се љуља, морала нема. И решили су да подигну глас. Ко ће ако не они? Ако знају да решавају теореме, апорије, алгоритмове, тумаче законе, анатомију, филозофске изворе, књижевна дела, статику и статистику  – поштено уписани, поштено студирају – срчани, још увек – због чега не би били оличење бољег? Или бар упалили светло, размакли дебеле завесе апатије, отоврили прозор за дашак истине? Наравно, сваки човек је различит – неки од њих су верујући и литургијски, неки атеисти, неки национално орјентисани, неки верују у глобалне грађанске појмове…али, суштина је у томе да они још увек верују, и у томе да свет никад није унисон, да је склоп различитих идеја и система. Догађај у Новом Саду је само она кап која прелива чашу – зато не треба сумњати да је много тога испод, важног, о чему мисле и осећају студенти – као и сви други. Ко нормалан може да не мисли о Космету, о литијуму и рударењу, о томе да купљене дипломе и докторати столују, и да никаквог етичког нити моралног компаса нема?

Да не буде забуне – много је играча споља, са разних страна распоређено. Они су, за већину младих,  неважни – као и нама ономад, а, опет, вероватно –  одиграће неке потезе. Стога, лично, издвајам и бирам симбол Машинског факултета у Београду – зупчаник. Практичан и метафоричан. И то, видиш утеши ме.

Посматрам градом лица, слушам дијалекте, и мислим  да онај ко верује да су ови млади људи зомбирани овисници од мрежа, вара се. Жилавији су и животнији но што изгледају. Да ли ће бити изманипулисана њихова вера и енергија? Бог зна. Побуне су историјска ствар, ништа није вечно, све је у промени. Свака генерација има своја искушења и право на своје заносе  и заблуде. То је тако и ту се ништа не може.

Јесмо ли сабрали тегове?                                                                                      Шуме у језеро силазе                                                                                              И сећања се разилазе                                                                                              У светлост, у страх, у снегове.

                                          Иван В. Лалић

У дубини ноћи приче су расуте као звезде. Парамо дубоку таму несводљивог неба. Мати и ја. Све што боли, може да озвезди.

Између онога што ће се догодити, и онога чему се надамо, само је дах. И цела модрина ноћи у којој свет спава. Час је кад око не хвата никакву линију хоризонта.

Мајчин глас као уже, вуче време.

Ти мислиш да је мени било лако!

Три године, у кући, сједио нам је тај кожномантилаш! Хеј! Донио некакaв проглас, сјео и чекао. Државне непријатеље. Вели, дођи де, мала, вамо. Је ли ко долазио непознат? А познат?

Доносио нам писма, од оца; отварао и читао наглас. Тамо ђе је писало фала Богу и слава Оцу на небесима, повисивао је глас, па колутао очима, пребечивао: сад вас све могу стрпати у бувару! Ни шта је бувара ни што бисмо тамо, нисам знала.

Могу да замислим мати; мала мргуда на фотографијама из детињства, са обавезним плетеницама, шири очи и слеже раменима.

Личио ми на тату. Сједила сам му крилу, еј!

Нисам вјеровала да тате нема. Вадила сам испод превијених тканица слику. Један брко, отуд, лијеп као Бог, гледао ме је.

Онда бих са стране загледала, тог што сједи, тог у црном кожном мантилу, и мислила како је то, ипак, он. Прерушен. Само нико не смије то да каже. Сви се правимо луди.

Помисли. Размјештали му за спавање, поред пећи, а ми сви у другој соби гријали се дахом. Једни другима дували у врат. Правили ватрице од којих се гријало цијело тијело.

                                                                  ******

Сећаш се, мати, како некакав дугајлија, незграпно висок, уз рат, паде међ нас у школу. Мало говорио. Стално се освртао, око себе, па седео не као крупни људи, разбашкарено; него гледајући да се како сакупи ако може; да се онепримети; понекад, додуше, наслоњен на руку, загледао се у брда кроз прозор. Румена и бела. Деловао као рашрафљени дрвени лутак. Уз све то, предавао музику. А сећаш се, мати, кад му је умро отац? Успут, неко запитао, чек, чек, па коме идемо на испраћај? Испоставило се да је то онај кожномантилаш. После се чуло само, кочи и отварај врата, Бога ти пољубим! Тако на испраћај стигао само венац.

Није лако том човеку, вели мати. Туђе бреме носи. Њој су сви добри, ето.

Чак и за њега, вели, за тог кожномантилаша, то му био посао, шта ћеш.

А потом се занесе, као да је преплави неки унутарњи врели вал: Ђаво га однио! Ђаво га однио!

Дубоку ноћ зобљу наше очи. И речима на њеној плаштаници бушимо рупе; ако узмемо какву сјајну нит, опараћемо је часком, у звезде.

Куцкају кристали на лустеру; цела ова ноћ је жива. Пуно јe часова око нас. Пуно је сећања што се наслањају једно на друго.

Ова кућа чији прозори као жишке светле у небеса.

Ова кућа као на литици, у вихору, осовљена на ону једну тачку, вршне равнотеже, гравитира, увек ка нама; ова кућа, пуна нас самих, као бомба што је стежемо; као звезда у мрклом небеском ковитлацу; као звезда са које се круне трнци, за кресиво.

Као дрхтећа, усковитлана вечност што ће нас одбранити.

Ноћ нас обухвата. Овија. Густо. Свеже. Тешко. Утешно.

                                                            одломак из приче, књига „Венац за Оца“  

Сваки чокот има своје сунце

Шта воли Риста? Риста воли дубоки снег и високе планине; да обује чизме и прти до колена наслагану ледну прашину; Риста воли и кише. Да се скупи у ћошак, три дана; да не излази, јер је препотопско време, напољу. Воли летње кише; памти да се једног јула над Београдом целе седмице, око четири сата, смркавало; да би се потом развлачила бледољубичаста, неземаљска светлост, бушила сиве густе облаке, и у сноповима одвлачила поглед у дубоку љубичасту даљину. Е, у такве часове Риста би волела да се нађе на ливади, да гази мокру траву; шири руке. Међутим, Риста се плаши громова.
Риста у своме мајушном стану, кутији мегалополиса, сања кућу, двориште; сања да окопава кртолу, подвезује грах, плеви лук, бере јагоде. О, баш си ми за то, вели јој мајка. Па што се, онда, ниси удала за сељака? Мотику држати, не умеш!
Риста заправо живи у Чеховљевој меланхолији.
Мати то разуме, али не одобрава. Уф, па ти би да будеш велика госпођа, вели јој.
Гомиле цветова и плаво небо, какав чудесан врт, где год се нађе Риста помисли, тако. Уме она да зарони, да избуши засторе, па где год да је, замирише неко време проведено у природи, изван бетонских кулиса. Природа је човеково биће. Кад сазнаје да у Америци, и ко зна где још, постоје чак и школе у којима нема прозора – и оне су само једна индустријска зона, стригну је жмарци и задрхти. Замисли без сунца, без неба, без дашка ветра, кише на окну, замисли тако? И, живот, као да и није био!
Шта да се ради, шта да се ради – желиш да задржиш сећања, али пред вратима, куц куц, стоји ново време! Без пртљага, молим, вичу кондуктери.
Риста се у недељна јутра и преподнева претвара у куварицу. Опаше неку од многих кецеља (једном је тако у реду на каси молила мужа да јој поклони неку кецељу, да је касирка испод пулта извадила упаковану, и рекла, ако нећете ви, господине, ја поклањам), пушта музику, и почиње Ристина кулинарска и музичка авантура.
Риста прво пусти изворне српске…Цеди, сецка, пржи, пече, кува, динста; лупа, сече, мери. И пева. Удаде се Јагодо, Удаде се драга душо… оооо… Свилен конац… ситна жица, везак танак, ојјјј… Јелек антерииијаааа и опанке… Потом док меша некакву запршку, док се лук цакли, и не замирише онако, баш на граници загоревања; подигне варјачу, и чује се: Чича Дражо моле те девојке, моле те девојке, на одсуство да им пустиш момке… е, то је било забрањено, каже баба, ономад кад су црвени дошли, а пре тога, па цео рат, певало се, била је то озбиљна војска, и краљев ђенерал. Каже баба, апсили је под оптужбом да је певала ту песму, после ослобођења; јеси певала баба, пита Риста, аха, певала, јашта, па нисам поманитала. Е, тако, сад из Ристе извири баба, подигне варјачу и ситно, ситно запева. Кад није онда.
После, увече, кад се слегне цео дан, и преваре сосеви, печење, рибе, чорбе, пите, преливи, печено, динстано, барено, после Риста успе црњак у мале кристалне, старинске чаше, и пусти класику. Јесте. Сабије се на балкончић, упре ногама у ограду, зури у крошњу, и комадић неба; толико јој је додељено у овом животу; мисли; оно се мења, од каснопоподневног до предвечерја, од мркоплавог, прозирног, и поноћног; прозрачног. Облаци, звезде, птице, лишће; све то, на крају, стане у фадо, у глас Амалије Родригес или Сезарије Еворе.
Сви ти виногради, чокоти, предели, у чаши – носе своје сунце, воду, руке, срце. Земљу. Помисли на ораховачке винограде, на то како је вино густо, таквог нигде нема. Густо као крв. У теснацу времена, и историје, док не дају своје винограде, под претњама, причувима војске, именима из дубоке прошлости, под капаљком вечности – они негују чокоте, као да не постоји ништа друго на свету. Онда се сети филма о Хандкеу у коме винари Петровићи котрљају бурад низ калдрму, уз калдрму, предано, и некакво безвремено, глуво и болно, време из тог звука истиче. О, није лако на страшном мјесту постојати, одјекне у Ристи, неки глас, натопљен фадом. И заплаче.
Није свака недеља иста; нека почиње шансонама, или Казањским хором; измешају се сви хоризонти, ту, у малој кухињи, и на још мањем балкону. Са пругом неба. Недељама, Ристу не гуши мали број квадрата. Недеље су за путовања. Шерпа, рингла, јутјуб.

Доћи ће друго време

(три врела летња дана Космету, 2022)

Постоји време мировања, чекања и прибирања мудрости и снаге. То време је, углавном,  време трпљења. Последњи одлазак на Косово и Метохију, прошле године зарезао је једно тихо жаловање  – некакав осећај расула, умора и пораза увукао се у свест. Оно велико осећање заједничарења, светлости и вечности које сам понела пре неколико година из Грачанице – остало је немо у сећању. Некакав тешки умор протезао се свуда. Као да је све што се дешава на клонућу. Наши су сусрети били искрени – као да се нека обредна жишка палила са сваком причом и загрљајем; истовремено,  у сваком трену јављао се, не као мисао, него као некакв немир – празан простор као тешка вода кад се склопи над дављеницима.
Претходни пут, ишла сам са уметницима на Видовданске свечаности; било нас је много и исту смо мисао дисали. Сад, идем сама, путем којим и како иде обичан свет. Бусом до Зубиног Потока, потом са пријатељима до Косовске Митровице па минибусом до Грачанице. Нажалост – ограничена временом, не стижем где сам хтела да седим и плачем, и радосно и тужно, не стижем у Ораховац. Ни у Дечане.
Све је у некој преши, мада је јасно да је време овде разобручено и да можемо залазити у џепове прича, у историју и мит, и да је све то о чему пева наш народ кроз своје узносе и трагику, одиста живо. У прашњавим часовима лета док се збијамо у маленом бусу, у зноју и врелини што избија из дахова, блискост саучесништва у том жарком часу постаје мера осећаја дубљих предела и мисли који нас вежу, али ћутимо. У сваком часу и на сваком месту – имају неке очи или уши, потказивачке.
Скршена тим кратким боравком, тим данима у којима смо пили густо вино каквог нигде друго нема, скршена радошћу сусрета и хуком долазећег облака што се ваља и непрестано мења облике и боје, али спушта све ниже и све је тежи – све ово време, сваки дан дугачке године, зебња не напушта; расте. Густа нам магла паднала… на душе, на ум и очи.
Видела се предаја у духу; видела се предаја у идејама. Клонуло се и снагом. Намножило се много неправде. Чујем и гласове, снажне у одлуци да остану ту – у библијским размерама свести о страдању – из тих врелих дана, из раскошних и тескобних часова: Само да претрајемо физички, није први пут овако…да се сачувамо. Доћи ће друго време.
Истина, све се смењује. Само што жив човек мора да претрпи ужасе.
Брује ти дани, згужвани у потиљку. С једне стране радост – тамо се увек изнова умијеш суштином, с друге раштимовани поступци и речи кроз које се јасно осећа разбијеност заједништва. Све у свему – у ишчекивању да се живот изведе на чистину, он пролази између местимичних пуцњева, убистава, рањавања и мисли што свакога повремено разједа: остати или отићи? Остају само они што осећају шта је живот у вечности и није их много. Ових дана желим да верујем да жртва има смисла, и да је онај осећај од лани – да је живот прошао и да се све већ догодило, био само један трен на трачницама времена. И да је порука моје младе пријатељице која је заменила ноћи у Београду за ноћи на Космету: Немој да бринеш, има Бога, граница што пречи издају и терор, да је светлост што ће нас одбранити.