Док зарањамо у дубину Србије, у сутон, без кише, пред нама се отварају нежне висине брда, поред  промичу разнолики жбунови, и предео се непрестано таласа, сетим се реченице  мог сина, када смо први пут посетили Грчку. “Па ово је исто све као у Невесињу! Потом кратко ћутање, и закључак. Свет је свуда исти. Дакле, гутајући сутон, путем ка Деспотовцу,  пада ми на ум: Ово је завичај. Због чега би неко одлазио одавде? Због чега људи непрестано изливају чежњу изван света коме припадају? Има Црњански ону дивну забелешку: “И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо?”

Волим вожњу, и ћутање. Као да се догађа некакво чудо, док прелећу обриси поред, као  обред, у коме се отварају унутра, у нама, некакви прозори, бунари, из којих сами себе препознајемо. И зависи од тога у који час се то догађа. Нису иста зарањања изјутра, у подне, увече или уноћ. Наравно, све то зависи и од тога, да ли је звезда упекла, или је облачно; ромиња ли кишица или је олујно са пљуском; грме ли небеса или тихују.

Радујем се овом путу. Прешла сам га једном, давно, као бруцош, а то је некако јасно уцртано у свест, као да је било сад: Манасија и Раваница, чисте, у белом прозрачном дану, тог далеког лета, као спуштене са небеса, трају, вековима.

Међутим, преко лица садашње Манасије -Ресаве, (као и других манастира) прешла је многа сила овог света. Ипак, она се увек занављала.

Како је све на свету у вези, мислим суматраистички.   Читајући причу, Венац за Оца, кажем Горану Максимовићу, рођењем Фочаку, ова слика, и овај трен у причи, десио се уз Дрину, поред Фоче.

Кроз разговор промиче и Михајло Пупин, као асоцијација и одговор на речи једне јунакиње, која својој деци каже: Увек морате знати одакле сте.

Потом Горан прича о свом ђеду који је са целом својом четом, у Првом рату, пребегао Русима, у Галицији, и вратио се  да ослобађа  Отаџбину.

Да, сада, све то делује превећ идеалистички.

И да није Манасије (и свеколиких цркава и манастира, оноликих задужбина), поверовао би човек одиста, да је све што јесмо кратког даха, и да је бесмислена свака човечија работа. Поверовао би да је једини излаз предати све своје, и узети онолико колико ти одрежу белосветски полицајци. Предати своје векове, за шаку опсене, оличене у густим друштвеним мрежама.

Константин Философ забележио је да је деспот Стеван, син цара Лазара и царице Милице, као дечко, посматрајући једну цркву, коју је подигао његов отац, рекао: Ја ћу подићи већу и лепшу!  Кад је, после бурног периода, владавине, напокон поверовао да је прибавио мир за своју државу, Деспот креће у потрагу за местом на коме ће, као и сви пре њега, саградити манастир. Биограф даље пише, да је обилазио и горе и поља, и пустиње, у потрази за местом на ком ће подићи –обитељ. На крају је одабрао место на реци Ресави, при уласку у клисуру. Желео је да ту почива и његово тело, желео је  и да живи ту.  У равници испод било је насеље, манстир  је био у утврђењу.  Тако се човек брине о граду-задужбини. Данас су ту  беле зидине, само део онога што је било. Зидине које иако, само, симболично и данас чувају манстир. И некако радосно просијане сунцем са свих страна; сенке беже, са овог места. Ипак, од почетка градње 1406. године, до данас, Ресаву-Манасију, као и сва друга места, као и сваки педаљ земље, наруживали су, и скрнавили. Ипак, то је место посебно по свему. Још за време Деспота, а и после његове смрти, постало је славно и имало ауторитет и ван земље, по књижевном раду. Ресавска школа, помињана је и дуго по паду српске државе. Манастир је  делио судбину народа. Освајали су га Труци, био је под Аустријанцима. И једни и други, скрнавили су га. Аустријанци су у “црквеном притвору” држали барут, а Турци коње. Турци су копали очи фрескама, страшно су их плашиле очи наших светаца. Све док се, свети Георгије, није указао пред њима, од тад су се одмориле њихове руке.

Манастир је страдао, раскровљен, измучен изнутра; од животописа сачувана је само трећина, ипак, сјај који је изливао, привлачио је и призивао; увек су долазили неки нови људи, и занављали га. 

Унутар зидина станује светлост.  Стојећи, испред, човек не може да не помисли колики је низ година, ово место сакупљало суце.  Човек помисли: све су то моји преци. Времена су се мењала, војске пролазиле, освајале; сатирале, али увек, изнова, долазили су нови, рашчишћавали неред, и појање се обнављало.

И, дакако, пошто све на свету пати од дубоких веза, све ово, записано је у монографији Манастир Ресава, штампаној 1928.поводом петстогодишњице смрти деспота Стевана Лазаревића, у Државној штампарији СХС, а уз новчану помоћ, кога другог него Михајла Пупина, професора Колумбија универзитета, који никад није заборавио одакле је.

Репринт , поклон деспотовачке библитеке, држим с радошћу у руци.

За само један дан, изван Београда, између две велике кише, обишли смо: Манасију, Раваницу, водопад Лисине и село Ратаре. И било је све као да сам била баш тамо где сам рођена. Био је ово дуг дан, вели мој сапутник задовољно.