Као да је све био сан

Москва, наставак

Да, Москва слави  872 рођендан. Толико има откако је кнез Јуриј Долгорукин саградио  утврђење од дрвета, Кремљ.  И удешена су тридесет и три ватромета.  На Вднх, ове године био је централни догађај. Кажу да је председник Путин био ту. Иначе, тог дана ми смо имале заказано разгледање Москве из аутомобила. Мој бивши ученик, Дејан Тешановић,  живи већ петнаест година у Москви, каже најбоље је да обиђемо из кола све каљце (кругове). Тај опход траје преко три сата. Иначе, у оно време ратне замршености, била сам разредна одељењу деце избеглица. На крају неког часа, можда сам предавала баш Ану Карењину, на чувену реченицу, има ли неко нешто да пита или дода, он је подигао руку и чуло се: Дјевојко, извините, да ли бисте изашли са мном вечерас у град? Била је то нека опклада, ваљда. Протекло је од тад много воде, и ево, с њим идемо до Ломоносова, на видиковац. Испоставља се да смо претходног дана успеле да препешачимо и завиримо на многа знаменита места. Смејемо се, како је могуће да смо све то стигле, на путу од Космоса до Библитеке страних књижевности.  Међутим куда год човек крене, пешице, некако избија на Краснају плошћад. Ту, код цркве Василија Блаженог, стиснуте међ хиљадама дочекујемо ватромет. После, при одласку ка метроу примећујемо уредно спакован отпад, већ сакупљен. Како и кад, чудимо се. Иначе, Москва је чиста и умивена, права красавица.

Јуче, ту испод зидина Кремља, бочно од Василија Блаженог, закрчиле смо саобраћај. Стојимо лепо и дивимо се, убеђене да је то пешака територија. Људи из аутомобила, које нисмо ни приметили (тако те занесе Москва), трубе. Машу зачуђено, не верују својим очима. Касније сазнајемо да за то следује казна. А полицајац који регулише саобраћај, само одмахне руком, као да нас ту није ни било.

Иначе у тим пламеним куполама много је симболике и много прича. Тешко је ући унутра, навала туриста је толика да се и по неколико сати стоји у реду. Саградио ју је Иван  Грозни, а у совјетско време, легенда каже,  да је Лазар Каганович силно желео да уклони цркву,и припремајући план реконструкције Црвеног трга предочио   Стаљину како је  црква препрека за параде и саобраћај, а овај му, гледајући план,  одговорио чувеном реченицом: Врати је на своје место!

Увече у једној пекари док пробамо купусник и још којекава ручно рађена пецива, један белопути Татарин (баш као из једне приче коју сам давно писала), пита да ли смо Италијанке. При одласку каже, нешто као, баш сте праве бамбине, што је поново пасаж из једне друге приче забележене у Грчкој.  Деси се тако да се стварност порине у причу, да  се сусретну два света: фикција и стварност, па не знаш којом џадом газиш.

Иначе, Дејан каже, северњаци су они, мало суздржани, али кад су Срби у питању, слаби су на нас. Некако омекшају, увек кад смо ми у питању, некако рођачки.

Жени код које купујем дар, сребрне минђуше, кажем  живела бих у Русији. Она вели, то каже и мој зет, из Београда, а ја бих живела у Србији.  Смејемо се.

Ту, у Москви, имам осећај као да сам код куће. Велика радост ме плави.

Увече и изјутра, у једној од оних соба што светлуцају у Космосу, посматрам задивљујућу панораму града. Опушта тај поглед и избезумљује. Кажу да, заједно са туристима и оним који долазе да раде у Москву, током дана овде проборави и по двадесет милиона становника. Док ово пишем, хвата ме страх, непојамно је,  делује немогуће.

Овај град густо је насељен животом векова. То да су ту шетали и дисали сви највећи писци света, њихови ликови и читаоци, да су уплетени у мрежу вечности кроз коју пролазиш, потпуно ме држи у екстатичном заносу. Све ми се чини познатим.

Ево, као да ће сад на патријаршијском рибњаку избити Булгаковљеви грађани Михаил Александрович Берлиоз и Иван Николајевич Понирјов.

Коначно, и Ана је кренула у свој роман са Нижњегородскаје железничке станице, које већ одавно додуше нема, али сви Московљани знају да је Ана оне зиме ту села у воз.

Москва обузима као најлуђа страст. Облаци су нежни, дубоко у небесима. Плове лагано, ове јесени, бистри, утањају у плавет. Онај осећај простора, бесконачности, и вечности који смо учили из филма Андреј Рубљов, то је Москва. То је Русија.

На станицама метроа, кад виде да имаш кофер, без обзира на године, увек се нађе неки кавалир, који без речи узме ручку и извуче пртљаг на следећи ниво, не осврћући се (бар мени се тако дешавало). Ох, и сад се сећам једног плавог, правог Словена, што  су нам се погледи , ономад, на оној апсолвентској залепили,  у метроу, и тог трена препознавања, пре него што смо свако у својој траци, минули занавек једно поред другог.

Фотографишемо се као манијаци. На Арбату, поново, сусрећемо Пушкина и Наталију Гончареву, и наравно не пропуштамо уз лаки наклон да се овековечимо и ту. Па Баљшој у ноћи. Па Александровски сад, у лејама цвећа, испод водених лукова; па у позадини река, у позадини куполе и звоници, споменик Ђирилу и Методију, Гогољу…па спомеик победи над Турцима, под Плевном 1877-8 (ту на том олтару-звону пише: Гренадири својим ратним друговима – Нема више љубави него положити  душу своју за пријатеље своје, Јв. по Јовану, гл.15).  Краја нема.  Од свих тих фотографија остаће живе, знам, једино ове речи које пишем. И у њима лампиони као прапорци у предивној Никољској, ту изнад  Казањске саборне цркве. И симпатични уметници-трговци, који као и свуда на свету за час смувају човека, продају му разне историјске  сцене (костимирани) или фотографије са питомим белим голубовима, рецимо.  Цењкали смо се. Кажем, ми смо писци из Србије, молодец. После кад пошаљем пријатељима те фотке, стижу поруке: како си срећна што си ту. Ето, вредело је исцењкати се и бити мало преварен, за тај осећај који и друге плави, са слика.

У библиотеци за страну књижевност „Рудомино“ где је представљен Студенички типик фотографишемо се са Павићем. Ту у дворишту налазе се бисте (поклони земаља) многих великана, ми смо загрлиле свог. Ту упознајемо, уживо, и неке од пријатеља са мрежа. Дивне Светлана Луганска, Наташа Лукина, Анастасија Немкова, Јулија Созина, Данијела Стојановић…провешћемо остатак дана заједно. То су они сусрети у којима имате осећај да сте већ били с неким, да се разумете изврсно, а заправо, успутно се смејете и упознајете. Мој руски постаје смелији, нарочито као верзија рускосрпског. Светлана и Наташа причају мноштво анегдота, о свему и свачему, руском.  Рецимо, у згради КГБ пре револуције било је седиште Државног осигурања (скраћено ГосСтрах) и за време репресесије човек нетом пристигао у Москву питао је испред зграде, да ли је то ГосСтрах, а уследио је одговор који се и данас препричава, не то је ГосУжас. Размишљам, колико би људи у Београду некоме умело да исприча једну подисторију града. Нажалост, ми имамо чудну нарав: свака генерација мисли да је све почело јуче, ако не и да ће тек сутра.

Њих две показују нам и  Иљинску цркву, у којој већ неколико година уназад на славу Храма служи и наш владика Јован Ћулибрк. Руске падобранске трупе Светог Илију славе као заштитника, и тог дана литија иде од цркве до Кремља.

Иначе, у чувеним центрима Цум И Гум све је рестаурирано, и блештаво, тржни центри изронили у нови из минулог века. Опет, у декору, ту се преплићу разне епохе, тако да човек има осећај да је у неком дану дубоке историје док блене у излоге савремених брендова.

Московљани воле паркове, раскошне, пројектоване као историјска места и пејзажна ремек дела, стога скоро преуређени парк Зарјадије шаљиво коментаришу. Кажу наш је градоначелник из Сибира, па је пожелео и овде  тундру. Иначе, парк је осмишљен у тренду који је запљуснуо урбани свет, нарочито мегалополисе: градски паркови као потпуно природна станишта (гледала сам то у некој емисији). Али, одиста, Московљани су у праву. Овај парк, на обали реке, није раскошан као  остали.

У Москвије све у сталном покрету, а опет  као да газите у тишини, у далеким временима, у духовним висинама. Кад кажете Москава, значи: библитеке, музеји, позоришта, цркве, паркови, волшебне станице метроа… Архитектура и дух империје. И на том фону самеравају руски писци свет. Због тога и данас међу млађим писцима ничу величине. Не може се бити неутемељен у таквој историји. Отуда савремени класици: Прилепин, Водоласкин и многи други стилски обухватају минуле епохе и израњају свежи, нови, савремени.

У глави ми се врте слике, адресе, појмови, улице, споменици, приче. Људи. Два дана у Москви,  као у временској капсули, после кад изађеш, ништа више није исто.

Да су Руси свет који и данас у време глобалне пошасти- спуштања образовних и кутурних стандарда преко ријалитија, успева да сачува високе домете, илуструје  и разговор у реду за чекирање на аеродрому при повратку.  На већ распричаном руском размењујемо утиске о књижевности, нас неколико. Дотичемо се и питања да ли би писац требало само да пише или да буде и друштвено активан. Једна млада девојка, у вези са Прилепином, вели, маладец, заступа свој народ;  једна друга жена каже, сви људи су исти, не би требало да се делимо, она иде у посету кћерки у Лондон. И једно и друго је тачно.

После у авиону, у ушима ми звук гласа оне баке из Рјазања (кад би она знала, да је већ одавно у мојој причи Рјазањ, и да она сад долази у возу , на одласку из Москве, да затвори круг, шта би рекла, мислим, и да ли би ишта рекла, да ли би јој значило) и називи дрвећа на  руском… тако блиском, а опет споразумевамо се помоћу нововавилонског, нимало нам сличног.

Док из авиона хватам обрисе земље, кажем сапутници, као да је све био сан.

цео текст објављен на: www.nacionalnarevija.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *